Јуриј Баранчик: Москва сузама не верује – крај Лукашенкове ере

(ИА Регнум, 4. 2. 2017)

Наступ Александра Лукашенка пред новинарима (3. фебруара у Минску) јесте поставио светски рекорд по дужини, јер је говорио 7 сати 20 минута, али је оставио тежак утисак.

Изглед текста на сајту ИА Регнум

Изглед текста на сајту ИА Регнум

Убедљиво је показао да је елита „појела“ и белоруског лидера.

Зараде белоруске елите су најниже у Европи и смешне у релацијама Русије.

Лукашенко је остао сам – и као човек и у управљању земљом.

Елита већ није с њим. Чак је далеко од њега. Ти људи ће до последњег само чекати када ће се све завршити, да би – као нова власт – развукли све што буде остало од совјетског наслеђа Белорусије.

Лукашенков седмочасовни наступ је личио на његов велики пораз.

Он је при крају општења са новинарима чак изговорио: „Ја сам одлазећи човек. Мени више није много остало“.

Врућа је била само тема белоруско-руских односа.

Лукашенко је говорио да Белорусију стежу и обмањују, да јој прете и све у том тону. Опозициона белоруска штампа се узбудила јер је он изговорио сакраментално: „Суверенитет је важнији од нафте“.

Само, белоруски суверенитет је засад идеја која се не једе. Лукашенкова и свака друга власт у Белорусији постоји и постојаће само док има руску нафту. Кад не буде нафте – неће бити ни белоруске економије ни плата, па ће народ просто почистити сваку власт.

Лукашенко је сам открио да му Русија испоруке нафте може смањити на 12 милиона тона. А то је сасвим логична одлука.

Официјелни Минск не испуњава савезничке обавезе ни у економској (шверцује у РФ робу која је на удару њених контрасанкција), ни у политичкој равни (није признао Јужну Осетију и Абхазију нити припајање Крима), покушава да торпедује потписивање најважнијих докумената о Евроазијском економском савезу, иза леђа Русије игра игре са Бакуом, Варшавом и Вашингтоном и притом тражи од Москве једностране економске уступке. Али, тако не бива.

Шта би значило смањење испорука руске нафте Белорусији до 12 милиона тона?

Прошле године је рафинерија нафте у Мозирју прерадила само 10 милиона тона, а годину дана раније су у Белорусију ушла 24 милиона тона. Ако Русија смањи испоруке до 12 милиона тона – рафинерија у Мозирју моћи ће да преради само 6 милиона тона.

А производи од нафте чине 40-45 одсто белоруског извоза који иде на Запад и доноси девизе. Што значи: ако не буде нафте – неће бити девиза, опашће плате и све ће почети да се руши. Чак ни три милијарде долара кредита ММФ неће спасити ситуацију.

 

 

Лукашенко на конференцији за новинаре (Фото: President.gov.by)

Лукашенко на конференцији за новинаре (Фото: President.gov.by)

У сваком случају, ММФ неће у белоруску економију упумпавати по три милијарде долара. Упркос томе што Минск, како изгледа, баш на то и рачуна.

Лукашенко уцењује Москву да ће се одрећи руске нафте и окренути ММФ и његовим кредитима.

У Москви су му већ продемонстрирали да немају ништа против те варијанте обезбеђивања белоруске независности.

Кључна у Лукашенковом наступу била је његова претња да се неће прикључити Царинској унији у оквиру Евроазијског економског савеза ако Русија не испуни све његове захтеве поводом нафте и гаса. Чак је најавио да неће ићи у Москву ни 9. фебруара на седницу Врховног савета Савезне државе Русије и Белорусије.

Лопта је на Лукашенковој страни. Жели ли економски или још озбиљнији конфликт – он може одлучити као председник суверене и независне државе.

У Москви је расположење овакво: „Минску је време да се определи. Ако је Белорусија апсолутно независна земља – онда ће се питања цене нафте и гаса и приступа тржишту Русије решавати као и за све остале земље. А ако смо у Савезној држави – онда не може бити демарша попут једностраног укидања виза трећим земљама или изручивања грађана Русије трећим земљама“.

Лукашенков наступ је потврдио претпоставке да је Белорусија близу одлуке о иступању из Евроазијског економског савеза и ОДКБ. И узвратна реакција Москве је показала да је такав исход за грађане Белорусије, на жалост, сасвим могућ. Само, ако се државни врх у Минску одлучи за такав избор – он се неће реализовати по његовом већ по московском сценарију.

Москва више сузама не верује.

Као што ће Украјина, која пљује по својој прошлости, пре или касније изгубити све што је за совјетске епохе добила – тако ће се завршити и епоха Лукашенка ако Белорусија изађе из Савезне државе (са Русијом) и из Евроазијског економског савеза.

Ово само слепац не може да види.

Ал, чак и слеп сада „види“ хладну одлучност Кремља: Русија има велико срце чак и према онима који издају нашу заједничку свету прошлост и заједничке хероје.

Само, не баш увек.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Факти, 4. 2. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Значи Лукашенка чека прц* !!!
    (*прц = приватни рекреациони центар – на „америчком“ = ранч – прим. ау.)

    Свиђа ми се

  2. Тон Баранчиковог чланка сведочи о великим напетостима између Москве и Минска – он оне који дуже памте чак подсећа на претећи тон Москве у односу на Београд непсоредно пре “пуцања тикве“ 1948 године: “…Ал, чак и слеп сада „види“ хладну одлучност Кремља: Русија има велико срце чак и према онима који издају нашу заједничку свету прошлост и заједничке хероје. Само, не баш увек“…. Видеће се – ако Лукашенко тврдоглаво настави са својим ставом, како ће се ствари одвијати. У том светлу је занимљиво и ово: “ [Лукашенко] Чак је најавио да неће ићи у Москву ни 9. фебруара на седницу Врховног савета Савезне државе Русије и Белорусије“. Данас је 9. фебруар прошао, али није ми пошло за руком да пронађем ни да ли се та седница одржала, ни да ли је Лукашенко заиста отишао на њу, или не. А, чини ми се да је основни психолошки проблем тај што се код савремених постсовјета под “онима који издају нашу заједничку свету прошлост и заједничке хероје“ подразумева искључиво совјетска прошлост од свега неких 70-так година (1920-1990-тих), а не вековна “российская“ прошлост, која је заиста света. То се огледа и у овој тврдњи Баранчика: “…Као што ће Украјина, која пљује по својој прошлости, пре или касније изгубити све што је за совјетске епохе добила…“. За совјетске епохе ниједна од новоформираних “држава“ са територије некадашње Руске Империје није (изузев Финске, која се дефинитивно осамосталила 1918 г.), у суштини и у коначном билансу, ништа добро добила. Шта више, узимајући у обзир тренд експлозивног привредног, друштвеног и културног пораста у Руској Империји у периоду 1905-1914, који је насилнички прекинут бољшевичким пучем 1917 г., и последичним грађанским ратом са бошљевичком победом, може се рећи да је совјетски период био губитнички по све становнике те државе – поготово за оне милионе житеља који су, ни криви ни дужни, погубили главе у бољшевичкој касапници.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s