Мирослава Дерикоњић
Да ли је иједан политичар, државни службеник, министар, бивши посланик, директор компаније… осуђен после оптужби којим су га теретили полиција и тужилаштво. Или је, можда, подизање оптужница у већини ових случајева уследило без доказа, само због бода у политичкој арени тог тренутка?
Одговор на ово питање можда лежи у чињеници да је све више јавних личности из света политике или бизниса после вишегодишњих поступака ослобођено услед недостатка доказа.
У само два дана минуле седмице сазнали смо да Тужилаштво за организовани криминал није сакупило довољно доказа да би подигло оптужницу против некадашњег гувернера Млађана Динкића. До истог закључка тужилаштво је дошло и у случају некадашњег председничког кандидата и једног од најбогатијих људи у Србији – Богољуба Карића.
Два човека која су годинама имала значајан утицај на политичку и економску ситуацију у нашој земљи и која су се, подсећања ради, доводила у везу не са само с једним сумњивим послом, ослобођена су оптужби. Иако су истраге вођене годинама, због тајности тог дела поступка, јавност никада није сазнала на основу којих доказа су уопште покренуте, као и на основу чега се од њих одустало.
Из истог разлога – недостатка доказа, пре само месец дана, тужилаштво је одустало од оптужби против окривљених за аферу „вакцине”, а пре тога су оптужнице пале у случајевима „стечајне мафије”, поступку против садашњег министра привреде Горана Кнежевића, бизнисмена из Звечана Звонка Веселиновића, Цанета Суботића…
Одбачена је и кривична пријава против „реформатора” судства Снежане Маловић и Нате Месаровић.
Много је „палих” аката и одлука тужилаштва. Значи ли то да поступајући тужиоци покрећу истрагу „по налогу”? Јер, тужилаштво је организација у којој, најједноставније речено, заменик тужиоца мора да поступи по наредби надређеног, чак и када се не слаже са „обавезним упутством”.
Није занемарљива ни чињеница да већина оних који су годинама уназад учествовали у покретању истрага или подизању оптужница, за које се напослетку утврдило да су без основа, и даље раде у истом тужилаштву и обављају исти посао. Питање је само по чијим „обавезним упутствима” сада поступају.
Можда су траљаво вођене истраге и оптужнице лошег квалитета, продукт тужилаца који се још нису навикли на посао који су до пре коју годину обављале истражне судије или, пак њиховог недовољног броја и преоптерећености?
Ипак, желим да верујем, ако је то икако могуће, у стручност, поштење и бескомпромисност свих српских тужилаца. Желим да верујем и да ће целокупна тужилачка организација бити боља и да ће сваки њен члан свој посао обављати часно и поштено. Јер, овакву слику о раду српских тужилаштава, грађани Србије, сасвим сигурно, не желе да гледају.
Categories: Преносимо
Ауторка сервира раји тезу: “Јер, тужилаштво је организација у којој, најједноставније речено, заменик тужиоца мора да поступи по наредби надређеног, чак и када се не слаже са „обавезним упутством”.” То је потпуно нетачно, јер заменик има могућност, да не изврши наредбу. Није тужилаштво војска, па да се МОРА поступити по наредби. Поред тога, да ли је могуће, да Карић, Динкић и остали су били толико “неписмени”, да поступају противзаконито? Наравно, да плебс и не само плебс сеири, када се неко хапси, без доказа. А онда новинарска пискарала од тога праве причу. Зар је за поверовати, да “тајкуни” нису имали све могуће стручњаке око себе и да су “кршили” законе? И онда се покаже, да удварање плебсу не пролази и да порески обвезници морају да палћају нечији боравак у затвору. Замислите, те идиоте, који Мишковићу не дају пасош, а он положио кауцију, ваљда 12 милона еврића. Свако нормалан би му дао пасош, узео тих 12 милончића и сву преосталу имовину и затворио случај. А Мишковић и тајкуни, нека лутају по белом свету. Али плебсу пријају “приче”. А каравани пролазе.