Српски медији
Запад се све више бави тероризмом, а у специјалном рату који се никада и не прекида ми и даље губимо, на свој начин. Болно је и мање-више познато, али није на одмет да се с времена на време на то подсетимо.
Медији у Србији, као важно оружје у специјалном рату, углавном су под туђинском контролом. У светским размерама медијски рат је интензивнији. Рецимо „Русија данас“ (Раша тудеј) и „Ал Џазира“ постали су важни на светској сцени којом још увек доминира Америка,али код нас медијски рат практично не постоји сем повременог сукоба фракција оних који се под страном контролом боре за власт. Све више се бавимо оним што се дешава другима него оним што се дешава нама. Све више нам то ангажује и емоције, а емоције за своје све више губимо.
Српску ствар или „српско становиште“ бране само изоловани појединци и мале групе. У књигама, на трибинама, на интернету, у нискотиражним часописима, на мање слушаним радио станицама и потпуно незнатно на телевизији.
Колико може да се испрати деловање тих појединаца и мањих група – очигледно је да их има довољно да се направи озбиљна редакција квалитетног медија који би зауставио поробљавање ума, заглупљивање и обезличавање српског народа. Међутим, нема ни трага ни гласа појединцима или удруженим појединцима који би финансирали оформљавање таквог неопходног оружја за борбу у специјалном рату. Да ли због тога што је свако богатство овде нужно повезано са оданошћу колонијалним властима или због потпуног губитка одговорности за народ који је омогућио то богатство, то је питање. Има вероватно и једног и другог.
Док се одговоран национални медиј не успостави – мали су нам изгледи за опстанак, сем као обезличеног и обесправљеног дела веће целине коју заправо и нећемо изабрати.
Постоји мала могућност да се акционарски финансијска база таквог медија обезбеди међу Србима у дијаспори, али они су већ превише често били варани и заваравани од Срба из матице да би се тек тако упустили у пројекат који би у одређеним фазама сигурно био и испод тржишне исплативости.
Док се не нађу национално свесни и одговорни људи међу онима који могу да буду финансијери последње српске одбране, све наде ће остати на оним малобројним и раштрканим хајдуцима у виртуелној шуми, и њиховим сиромашним јатацима. Неки су притом чак и без икаквих јатака. А како ће они жртвовати своје међусобне разлике, које често без организације постају разлог бескрајних расправа, и прикупити се у иоле јединствену реалну снагу и да ли ће до тога уопште доћи – само Бог зна.
Има ли Срба међу богатим људима? 🙂 Или је Маркс био сто посто у праву – класа је важније одређење?
Наслов: Стање ствари
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-80l
Categories: Преносимо
Сматрам да су медији важни, али не и пресудни. Они су средство на кратке стазе и у нападу и у одбрани. У садашњој ситуацији користиле би за „препад“ али потребно нам је много више од медија. Морамо да идемо редом и плански. Уколико нема стратегије, уколико нема заједничког плана тешко ће телевизија или сајт бити решење. Јасно ми је да ђакон Ненад то исто разуме и дела у том смеру. Ипак, када неко прочита само овај текст може да добије непотпуну представу о стварима. Зато овде истичем: важније је људе образовати него информисати, јер образован човек између осталог уме да тражи и препознаје информације и разликује од дезинформације боље, брже и више од човека који не познаје ставри. Не мислим само на званично образовање, постоје људи који се образују током живота на различите начине,ипак се кроз добар школски систем стичу знања брже и темељитије. Друго, да би се допрло далеко, потребна је национална фрекфенција, а за то се конкурише – нема никакве гаранције да би се фрекфенција добила. То не значи да не треба формирати фондове и сл. где би се скупљала средства за достизање планираних циљева.
Необично добар и истинит текст ђакона Ненада Илића.
Заиста, без јаког и објективног националног српског медија не можемо нормално да трајемо. Да су наши медији на страни српске нације и њеног трајања, објављивали би нормалне текстове о томе зашто је у нашој сиротој Србији највећим делом све споља гладац, а унутра чист јадац. Писале би националне новине о томе зашто се у Србији или тешко или готово никако не спроводе закони који штите обичне сироте грађане. Писале би такве новине стално о томе зашто смо стигли дотле да обичан грађанин (ако му се догоди да му у стану у стамбеној згради прокишњава кров, то никога не занима) ме,а никакве шансе да убеди комшије у згради, скупштину станара и градске службе и инспекције да спроведу Закон о одржавању стамбених зграда, на пример. Зашто смо стигли дотле да сви станари коме још не кисне неће ни да разговарају с комшијом изнад њега коме у стану кисне и зашто то, иако за то постоји решење по реченом Закону, градске службе које треба да дају решење тог проблема неће ни да чују о томе и неће ни да одговоре на писани допис о том проблему (случај у Новом Саду у вези с пропалим и бушним кровом на згради у Николајевској 2 у Новом Саду). Невероватна је несолидарност која се огледа у томе да и председник Скупштине станара да тумачење станару да је кров изнад њега само његов лични проблем и да је сам власни9к стана дужан да то поправи. Како смо стигли дотле да тај „функционер“ у Скупштини станара не зна да кров припада целој згради, а не само станарима изнад крова.
Како смо стигли до толиког незнања, несолидарности, ошљарења у раду људи запослених у градским службама и инспекцијама.
Зашто обичан грађанин у Србији у судару с незнањем и лошом администрацијом нема шанси да оствари своје право.
Како смо стигли дотле да је власт успела да од обичног грађанина зачас наплати све своје, а када треба том обичном грађанину помоћи да оствари своје најелементарније право, као да не постоје.
Зашто смо стигли дотле да мислимо да је најважније да отворе неко „поглавље“ за пријем у ЕУ, а да никога уи власти не занима како се остварују права обичног грађанина и зашто се не говори о томе и не пише да је лако причати о нашем „напретку“ и успешном раду, а да обични грађани осећају да им се све теже и да преживе и да оставе било какво своје право. Као да обичан грађанин никога и нигде не занима.
Зашто обични грађани то тако осећају, а зашто државници о себи и нашој сиротој вољеној Србији имају толико лепо мишљење кад је реч о нашем путу „напред“.
Да имамо праве националне новине и средства информисања и да су та средства информисања стварно слободна и објективна, ваљда би сваког дана писала о тим чињеницама и о овоме о чему тако истинито и мудро говори ђакон Илић.
Најзад, да имамо заиста наша средства информисања, ваљда се не би догодило да та средства информисања излазе на туђем писму за српски језик, а да та средства информисања као код нас у већини уопште не занима шта пише у члану 10. Устава Србије о писму српског језика. Ваљда би, да су то српска средства информисања и нормално национална ваљда сва била на српском писму кад је реч о Србима баш као што су, на пример, у Хрватској, сва средства обавештавања за Хрвате на њиховом језику само на њиховој абецеди.
Да имамо своје или своја сре4дства обавештавања, ваљда би она имала текстове о томе зашто једини ми Срби у Србији имамо најмања права од свих народа на свету који су успели да оснују своју државу. Писала би о томе зашто Срби имају најмање права свуда, па и у Србији.
НВО-и о томе, наравно, никада неће да говоре. Они говоре само о правима свих других осим права Срба било где.
Све тачно.Да није РТ Русија би била на коленима без обзира на атомски арсенал.
Odgovoran nacionalni medij ?
Ne znam kako bi taj medij izgledao, ali mislim da Srbi imaju veliku srecu sa dnevnikom POLITIKA. Svakog dana, od 1904 god do danas, imamo jednu kompletnu nacionalnu novinu, na cirilici, koja donosi izuzetno sirok spektar informacija iz sveta i iz zemlje.
Izmedju ostalog, sadrzi i rubriku POGLEDI u kojoj se nalaze suprotstavljena misljenja i debate. Daje citaocima veliku mogucnost komentarisanja, u svim rubrikama.
Moze se reci da je POLITIKA uvek bila uz vlast.
Tako je na zalost znatno doprinela medjunacionalnim sukobima u vreme Slobodana Milosevica a i dan danas, ne preza od stampanja bezvrednih Tanjugovih tekstova, kao sto je na pr nepristojan Vulinov hvalospev Vucicu, u danasnjem izdanju.