На крају 2015. године, (у односу на 2014) укупан спољни дуг је већи за 1,3 милијарде евра. У овом периоду јавни сектор је повећао своје задуживање по основу спољног дуга за 2,12 милијарди евра, док се приватни сектор истовремено раздужио за 816 милиона евра. Јавни сектор се посебно задуживао у иностранству. Један део ових промена стања за период од годину дана дугује се поменутим курсним разликама. Раздуживање приватног сектора по основу дугорочног дуга у посматраном једногодишњем периоду износио је 794 милиона евра.
Овакви трендови су негативни, али се процењује да узроци раста индиректног дуга у претходним годинама суштински нису отклоњени нити се ко тиме бави, те да постоји ризик његовог поновног раста у наредном периоду.
Јавни дуг на крају 2015. године износи 78% БДП-а, а укључујући дуг локалних заједница – преко 80% БДП-а, што је дугорочно неодрживо и указује на потребу да се престане са даљим задуживањем!
На крају 2015. године спољни дуг Србије износи 26.529 милијарди евра. Тиме, он чини 81,5% БДП-а. Наиме, ниво спољног дуга изражен у еврима великим делом бележи промене вредности услед валутних промена – пре свега депресијације евра према долару. О томе ништа нећете чути у јавности!
Пад нето задуживања током 2015. износи 190 милиона евра и доминантно је последица смањења спољног дуга јавног сектора – за 185 милиона евра. Међутим, раст дуга приватног сектора износи 4 милијарде евра, где је 23 милиона евра пораст дугорочног дуга.
Србија нема реалну стратегију управљања јавним дугом
Одрживост политике задуживања у дугом року једна је од кључних питања у истраживању јавног дуга неке земље. Величина и структура јавног дуга директно се одражава на опсег привредне активности, а самим тим и на укупну динамику економских кретања. Стога, управљање јавним дугом има пресудну важност за планирање и за вођење одрживог економског развоја земље. За сваку земљу је веома важно да има дугорочну стратегију управљања јавним дугом.
Управљање јавним дугом подразумева доношење одлуке о рефинансирању или о отплати јавног дуга, о његовој конверзији и репрограмирању, емисији новог дуга и о избору рочне структуре, а то зато да би се избегла презадуженост (управљање дугом у ужем смислу) и тиме осигурало остваривање циљева економске политике.
Проблематика јавног дуга, начини његовог финансирања, проблематика његове отплате, његова висина и удео у укупном дугу, утицај задуживања на привредни раст, политичке и социјалне последице јавног дуга морају имати кључно место код политичара, владиних и невладиних установа и различитих међународних асоцијација и институција, што и не мора чудити због све већег терета јавног дуга на (растућа) издвајања и због потребе за реструктурирањем, репрограмирањем и рефинансирањем јавног дуга. Реструктурирањем јавног дуга усклађују се рокови доспећа са изворима финансирања јавног дуга да би се избегла могућа неликвидност и инфлациони притисци.
Променом рочности зајма и побољшањем структуре ограничава се и утицај зајмодаваца на понашање државних власти. Репрограмирањем дугова, пак, олакшава се терет отплате зајма продуживањем рока његове отплате, а рефинансирањем се терет отплате постојећег дуга олакшава новим задуживањем. Иако се укупни ниво дуга може повећати у неким раздобљима и смањити у другим, не очекује се да ће акумулирани прошли дугови икада бити „исплаћени“.
Препоруке за Владу Републике Србије
Квалитетно управљање јавним дугом, стога, представља: а) смањење терета отплате дуга с обзиром на време задуживања и на висину каматне стопе, тј. на рочну структуру у зависности од привредних кретања, б) равномерну расподелу терета дуга и ц) осигурање макроекономске стабилности како се дуг не би појавио као ограничавајући чинилац развоја. Зато је веома важно водити рачуна о кредитном рејтингу државе (али не о оном лажном који ви представљате јавности, како би се још више задуживали), и о изложености валутном ризику, као и о другим важним показатељима економских кретања.
Како властодржци Србије и креатори економске политике обмањују грађане
Прво, у јавности никада не праве разлику између дефицита и јавног дуга. Буџетски дефицит је ток, а јавни дуг је стање, односно кумулатив прошлих буџетских дефицита и задужења. Обмањујете грађане Србије јер не кажете да велики јавни дуг смањује економски раст, зато што уместо акумулације приватног капитала, долази до потпуне супротности, а то је акумулација јавног дуга.
Друго, не говоре никада ни о томе да све веће задуживање државе увек и изнова актуелизују проблем утврђивања границе задужења. То заправо сви и јасно видимо. Не можете никако да се обуздате!
Треће, не дефинишу ниједан јасан и општеприхваћен економски критеријум уз помоћ којег се може оценити да ли је евентуално пређена граница задужења. Осим тога, обмањујете јавност и тиме што никада не правите разлику да се задуженост Србије не односи само на јавни дуг, већ и на укупан дуг, који поред јавног дуга, укључује и дуг банака, дуг приватног сектора, и индиректне дугове.
Или обмањујете јавности, или не знате! Ако не знате, има ко зна више од свих вас заједно. Притом, ако је то случај, у Србији постоји велики број економских стручњака који би могли да се баве овим проблемима!
Четврто, јавни дуг Србије је итекако штетан јер се не користи у подношљивој мери и не служи за остваривање бржег економског напретка државе.
И на крају, господо из режима, ако овако наставите, врло брзо ћете прећи границу и довести државу у стање опште финансијске несолвентности и нестабилности!
Опрема: Стање ствари
(Сајт Данијеле Ружичић, 7. 7. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Vt
Categories: Преносимо
Оставите коментар