Кад се човек умори од бескрајних расправа међу нама Србима, можда посебно израженим у овом „најдемократскијем медију“ није лоше да погледа најстарије записе о нашем менталитету које су нам оставили византијски писци.
„Пошто код њих, наиме, владају различита мишљења, они се или не сложе или, ако се и сложе, њихову одлуку ускоро други погазе, будући да сви супротно мисле и ниједан није вољан другоме да попусти“, записао је између осталог о нама византијски писац запамћен под именом Псевдо-Маврикије, почетком седмог века.
Чак и ако узмемо у обзир тадашњу дистанцираност и недобронамерност Византинаца – Ромеја у односу на нас као варваре, не можемо а да не помислимо да неки континуитет у нашем менталитету и пре масовног примања хришћанства али и после – постоји.
Можда би у политичком смислу требало пронаћи систем који рачуна на непринципијелност и несклоност прихватања туђег мишљења као подразумевајућу. Или потпуно одустати од тога и бранити искључиво оно где заиста можемо бити јединствени. Али, ту је нерешив проблем за данашњу демократију – то између осталог и због нашег менталитета сигурно не може бити нешто што се постиже договором и потврђује гласањем.
Због тога је припадност Једној вери код нас била и остала од огромног значаја.
Само је осећање припадања наслеђеној вери омогућавало наше јединство, снагу за подношење пораза и за подвиге националне обнове.
Било шта што угрожава то јединство у вери, радило се отпадању од вере, модерном „агностицизму“, промени вере, о расколима или индивидуалистичкој злоупотреби положаја унутар јединствене Цркве – погубно је за нас.
Кроћење рогова у врећи је могуће једино искреним напорима да се ојача саборност, а она заправо нема никакве везени са нашом „демократијом“ ни претходећи јој „самоуправљањем“.
У противном – склони смо и да се одрекнемо чак и свог заједничког идентитета пошто очигледно међу нама ради још један принцип који је исти византијски писац уочио пре више од хиљаду триста година:
„Пријазни су према онима који им долазе као странци, и пријатељски их проводе од места до места, кудгод затраже, тако да, ако се небрижљивошћу домаћина догоди да странац настрада, против њега (домаћина) покреће рат онај који му га je поверио, јер освету странца сматра светом.“
Временом, ако се препустимо ономе за заједницу неповољном елементу нашег менталитета, странци ће вероватно имати много већу вредност за нас од наших сународника.
Можда се у тим дубоким менталитетским слојевима крије и тајна наше склоности да у време слабљења вере посежемо за неким другим идентитетом као спасоносним. Било да се ради о Југословенском или Европском.
А ако нам нема друге него да поново потражимо неки надидентитет који може да нас одржи – онда не би било лоше да поново мало размишљамо о оном „природном“ решењу који нам је Бог понудио давши нам земљу на Балкану, а не да тражимо сумњиве договорне пројекте склоне распадању.
У простору који су Англосаксонци презриво одредили „балканизацијом“ – склоности цепкања на мале делове, којој су и сами толико допринели, изгледа и међу нацијама влада сличан принцип као и унутар наше. А онда, можда, и само можда – уобручени ти вечити сукоби малих разлика могу да добију снагу реактора.
Не заборавимо да нам је и Свети Николај Српски као политички тестамент оставио вођење судбине Балкана – Изнад Истока и Запада. Православног Балкана који не сме да остане између Истока и Запада јер ће тако ако се Христовом снагом не издигне – засигурно пропасти.
Тим путем наравно није лако поћи пошто би аутори термина „балканизација“ учинили све да докажу исправност термина који су сковали, а и ми сами бисмо им у томе онолико помогли својим европским презиром према нама самима и нашем сиромашном окружењу.
Али, ето, можда није лоше о томе макар необавезно размишљати пре одлучивања за приклањање било ком другом већем блоку данашњег света. И то је наравно могуће решење, али рекло би се да за нас није добро да прескачемо кораке.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7U8
Categories: Преносимо
Тема српског карактера је једна од оних тема у коју је тешко ући а не упасти у неких од наметнутих погледа. Тиме могу разумјети (оправдати) ово поједностављено разматрање српског карактера аутора. Међутим, морам и да реагујем. Заштита и добар однос према туђинцу је у духу слова Књиге, по ријечима апостола из Тарса „Јер неки из гостољубља анђеле угостише“ (цитирам по сјећању). Стога потреба да се заштити странац не мора бити лоша.
Друго, када цитирамо оне који у том времену и под тим псеудонимом свједоче, морамо имати резерву.
Што се тиче аманета Светог владике Николаја, ја је разумијем у том смислу да се она наставља на апокриф о Србији изнад Истока и Запада, за коју је очигледно да је није употребио Свети Сава јер он, као што опрезни богослови упозоравају, никада не би употребио термин ”судбина” („ми Срби судбином предодређени..“). Ово ћу у једном посебном тексту проблематизовати.
Што се тиче опредјељивања – сматрам да су нам наши преци, опредјелиши се за вјеру православну, указали на то да је наш избор увијек Исток, да је то наше ”позвање”.
Да смо тако лоши, несложни и наивни, не би опстали толике вијекове овдје на међи, на првој линији православља. Ми смо један од најборбенијих и најдостојаственијих православних народа што свједочи цјелокупна наша историја. Наравно да одабир Истока не подразумијева да ми, ако Бог допусти, у одређеном истопријском тренутку уђемо у савез гдје је Русија (а ми ту већ јесмо јер смо православни, и Словени и…) изгубимо свијест своје величине и достојанствености. То не значи да ми треба да само сагињемо главу и климамо у знак одабравања на све. То значи да ми морамо бити свјесни да ће ситуација од нас тражити опредјељивање и да тренутно под појмом „неутралности“ покушавамо да сачувамо колико-толико суверенитета…. Но ово је тема коју ћу покушати скицирати другом приликом у скопу вишеслојних српско-руских односа.
Као што је познато термин „Велика Србија“ је убачен термин (од стране Аустругарске), потом јасно је да се Срби налазе под непрестаним притиском, у континуитету, са малом могућношћу да остваре свој вјековни сан (уједињења српских земаља на дуже стазе и под квалитетним системом/пројектом). Дакле, то је полазна тачка за суд о нама, о нашем карактеру – психолошки-идеолошки и информациони рат који се отворено и прикривено води протоив нас дуже вријеме и под разним именима. Посипање пепелом је добро у личном случају у контексту срспке трагедије, а посебно цјелокупног 20. вијека, оно добија мазохистичко-наивни карактер. Наравно за нас је највише поразно када управо наша православна браћа подлегну уметним флоскулама са Запада па крену да нас тим очима посматрају. Али и то је засебна тема.