Милан Миленковић: Силе мрака и хаоса – све вам је опроштено

Пре нешто више од две године, уочи предизборне кампање, направио сам неку врсту округлог стола у студију, на којој су гости били Миленко Јованов, тада члан ДСС-а, сада СНС-а, Владан Глишић, тада један од старешина Двери (сада ни сам не знам где је), Борко Стефановић, тада члан ДС-а, данас нови Че Гевара и Борис Миливојевић, члан СПС-а. Једно од питања је било да ли опозиција, ма које оријентације, може да се договори да, уочи кампање, ултимативно, под претњом неизласка на изборе, тражи фер и коректне медијске услове у кампањи?

mm-pre-posle

Сећам се да су одговори били шарени, а да је само Борко Стефановић рекао да ДС не може са осталима ни на том питању да се дружи. Иако је Владан Глишић био расположен за ову  идеју, опште расположење у Дверима је било да ни они, као морални људи, не могу да заједно са ДС-ом и осталим грађанерима, учествују у ма каквом заједничком подухвату.

Моја идеја је била функционална: без љубави, без љубљења у уста, договорите се да нећете ићи на изборе уколико не добијете коректан медијски третман. Јок! Тада су се гадили једни других. Митови и легенде су се плели око чврстих моралних ставова, са изразитим презрењем према макијавелизму и прагматизму.

Данас више нису тако гадљиви. Постали су прагматични, а макијавелизам је унеколико обогаћен модерном српском политичком праксом.

Што се мене тиче, то није проблем. Присталица сам функционализма у политици и немам приговор на то што патриоти покушавају да, уз помоћ свих оних, на помен чијег имена су се крстили, себи напабирче цензус. Немам проблем ни са тим што патриоти добро знају да се њихови садашњи пајтоси не би појавили на протесту без да питају своје господаре, којима је, из неког мени непознатог разлога, необично важно да се Двери и ДСС нађу у Скупштини – толико важно да су ангажовали чак и део ЛГБТ сектора. У политици је тешко успети, а не упрљати се.

Проблем је, међутим, у нечему другом: не можеш истовремено муљати и тражити да ти се призна да си и даље моралан. Муљај и ћути. Између морала и користи нема моста, иако ме је данас један слушалац, са моралних висина, уверавао да је корист сама срж морала. Наравно, зна и он, тај слушалац, да то не иде једно с другим, па уводи категорију вишег циља и гласова бирача као имовине странке.

Виши циљ је увек био одлична фора за превеславање наивних. Базични концепт тог циља је, отприлике, да ће истински патриоти проћи кроз говна и из њих изронити у белом оделу. Дргим речима: кад год муљаш, позови се на виши циљ, зато што је он не само недостижан, већ пре свега зато што се налази у будућности, те не може да се провери његова оправданост.

Остаје питање да ли су гласови бирача власништво странака, које оне имају право да бране уз помоћ свакога, па и црног ђавола. Најбољи одговор је дао други мој слушалац, Маре, који је, у вези са митингом од суботе, на коме су заједно наступиле бабе и жабе, рекао врло мудру реченицу: Ми смо вам гласове и дали да се не бисте дружили са Чедом, Пајтићем и Тадићем. Уосталом, онако како се третирају гласови, тако ће и држава: као својина.

Партијским активистима, који су већ спремни да у своје редове приме и Наташу Кандић, само ако може да им прибави неку корист, је свеједно, али сам сигуран да највећи део бирача, који су гласали за патриоте, не би то учинио, да је знао с ким и како ће се ти гласови бранити.

Вучићеве приче о томе како се прави нови ДОС -гле чуда- и нису толико бајковите, колико су ономад изгледале. Русија, Евроазијске интеграције и ОДКБ се полако одмичу у даљину, а примичу се -али овог пута из другог, патриотског правца- ЕУ и НАТО.

Мали скок у 2012-ту: позвао сам момке из Двери да дођу у моју емисију на радио Фокусу, да испричају причу о изборној крађи. Дошли су и објаснили (ја мислим убедљиво) да их је покрао Тадићев режим. Четири године касније, стоје на бини с Тадићем и заједно с њим траже правду. Оно мало присталица што је остало, када им се то помене, кажу: па шта!? Ту је и Чеда Јовановић, кога су звали издајником (па шта!?), затим Пајтић (па шта!?). Радуловић, саветник америчке амбасаде (па шта!?), подршка стиже и од дела ЛГБТ сектора, с којим су се, до јуче, зарад породичних вредности (очигледно мањим од вредности цензуса) вијали по улицама (па шта!?)… На бини је недостајао само Вучић, а и тада би активисти рекли: па шта!? Можда ће и он, за четири године, стајати са њима на некој новој бини, као данас Тадић, и жалити се да их је неко други покрао? У Србији може све. Мене су убедили да су баш они ти који ће вратити морал у српску политику, што је био вишегодишњи патриотски поклич. Вратили су га на велика врата. Кад су у стању да се друже са Чедом и Тадићем због некаквог цензуса, шта би урадили за виле, базене и комбинације?

Тајна српског официјелног патриотизма је у томе што, у исти мах, могу све: да буди и морални и неморални, да буду трудни и невини, високи и ниски, зелени и црвени… Бирачи ће тек добити трећи крајник (у смислу: неће моћи да затворе уста) кад виде какве ће се коалиције правити и с ким. Активистима, погађате, неће сметати (па шта?!), али ће бирачима остати горак укус у устима због тога што су још једном насанкани. Упражњено место Двери на патриотском полу ће заузети Заветници и Образ, упражњено место ДСС-а ће заузети Радуловић и игра иде даље.

(Сајт Милана Миленковића, 3. 5. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7A2



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s