Данас је у хашком казамату умро генерал Здравко Толимир (1948-2016). Из непознатих разлога, веле.
Фото: Фонет
Западни медији су у извештајима о његовој смрти обавезно истицали да је осуђен за „геноцид“ у Сребреници и Жепи. Неће рећи да је то био закључак лажног суда који је Империја основала да своја злодела на просторима некадашње Југославије заодене плаштом праведности, дабоме.
На спомен Сребренице, сви су потегли фразе о покољу „осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака“ (ово обавезно) и како је то био „најгори злочин у Европи од 2. светског рата“. Неки су чак цитирали и Теодора Мерона, америчког председавајућег хашке Инквизиције, који је пресудио да је Толимир „одговоран за геноцид“ и да је „био свестан геноцидне намере руководства босанских Срба“.
То је онај исти Мерон који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, је ли, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти – уместо Хрватима, приписана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве. Толико о хашким „доказима“ и истинољубивости.
Мерон и његови саучесници у злочину у децембру 2012. су осудили Здравка Толимира. Изузетак је била Приска Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), судија из Замбије, која је у свом изузетом мишљењу одбацила не само све наводе оптужнице, већ се усудила и да доведе у питање „чињенице“ које је наводно установио суд.
Ко разуме енглески може да прочита храбро сведочанство судије Нијамбе на 534. страници званичне пресуде – бар док Инквизиција не нађе начина да тај документ некако не одстрани. Овде бих да цитирам само пар реченица.
„Већина се ослонила на посредне доказе како би дошла до закључка о кривичној намери, а да притом није пронашла нити један писани доказ постојања удруженог злочиначког подухвата да се почини убиство,“ написала је Нијамбе.
Цео случај против Толимира заснивао се на претпоставкама и спекулацијама судија, сведочењима пристрасних или у лажи ухваћених сведока или информацијама из треће руке злонамерно протумаченим на штету окривљеног.
„Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице,“ закључила је судија из Замбије.
Пред лажном инквизицијом Атлантске Империје још увек се воде процеси против Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром на досадашња искуства, не сумњам да ће се пре краја свог прљавог посла хашки трибунал још прописно обрукати. До тада, Здравко Толимир остаће најбољи пример стварног лица „истине и правде“ Империје и њених судија – али и храбрости, истинољубивости и интегритета судије Нијамбе.
У неком праведном свету, захвални Срби подигли би јој споменик.
Опрема: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-73t
Categories: Сиви соко
Приска Нијамба, преписујем име.
Ако се не варам њено издвојено мишљење је преведено и објављено на српском језику; посебан чланак о овом правном иступању написао је Стефан Каргановић (објављено на НСПМ-у) можда не би било лоше да се поново скрене пажња на ове текстове? Издвојено мишљење судије Нијамбе је правни документ од врхунског значаја – практично сви аргументи које ми износимо најчешће алтернативним путевима о дешавањима у БиХ (и посебно Сребреници) садржани су у том спису. И што је још значајније судија је истакла да кумулативна снага тих чињеница указује да окривљени не може да буде осуђен изван разумне сумње и да стога треба да буде ослобођен и послат кући! Жан Клод Антоанети с друге стране у једном свом издвојеном мишљењу обедљиво пише против мишљења судија који су у већини да би се у закључку приклонио њима и прихватио осуђујућу пресуду.
Руку на срце, од Хашког трибунала не може се очекивати ни трунка благонаклоности или барем здраворазумског суђења за Србе. Оно што су тимови одбране или сами оптужени дужни и себи и Србима као нацији је да у што већој мери разобличе лажне оптужбе које су им стављене на терет. Зар ико на пример после петнаестак година суђења највишим српским званичницима верује у удружени злочиначки подухват српских руководилаца да се разори Југославија а на њеним рушевинама твори Велика Србија? Да ли неко верује у геноцидне намере српског руководства према бошњачком/муслиманском народу у БиХ (или другде?) или према косовским Албанцима? Не верујем. Осим можда оних који морају по службеној дужности.