НДНВ: Говор мржње и ратно хушкање
НОВИ САД – Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) затражило је данас од Регулаторног тела за електронске медије и надлежних државних органа, да реагују на говор мржње и хушкање на рат у емисији Упитник, која је емитована на Радио-телевизији Србије (РТС).
Како се наводи, у синоћној емисији на тему „УНЕСКО: Чији су српски Дечани?“, владика Српске православне цркве Иринеј Буловић је „ширио мржњу, позивао на крвопролиће и понижавао албански народ“, а водитељка Оливера Јовићевић није реаговала на то, већ је ширењем стереотипа, неистина и полуистина „доливала уље на ватру“.
„Иринеј Буловић је у овој емисији установио да су Албанци били ‘нешколована дивља племена док их Тито није школовао’ и да ‘не постоје албански споменици културе’. Он је такође грађане албанске националности поредио с припадницима терористичке Исламске државе и призивао интервенцију српске војске и полиције на Косову“, навео је НДНВ.
У саопштењу се тражи да се и руководство РТС-а јасно одреди према овоме и да саопшти грађанима Србије да ли ће и даље да емитује такве програме или планира да заиста постане јавни сервис у служби грађана.
(Бета/РТВ, 21. 10. 2015)
Епархија бачка: Прави циљеви напада НДНВ на владику Иринеја и на РТС
Било је очекивано – па и извесно – да ће после јучерашњег дана (20. октобра 2015. године) уследити напади већ експонираних личности и невладиних организација на укупну политику Србије према самопроглашеној независности јужне српске покрајине, Косова и Метохије. Повод је нађен у емисији „Упитник“ која је под насловом „Унеско – Чији су српски Дечани?“ емитована синоћ на Јавном медијском сервису Србије. Текстом „Говор мржње, дискриминација и ратно хушкање на РТС-у“ прво се јавило „Независно друштво новинара Војводине“.
Сâмо по себи, ово „независно друштво“ није вредно било каквог реаговања, а камоли одговора на једну од многих његових пашквила. Штавише, с обзиром на то да је ово „независно друштво“ блаженог спомена Патријарха српског Павла прогласило за ратног злочинца, њихова критика заправо чини част сваком пристојном грађанину Републике Србије. Њихови циљеви су добро познати и они раде само оно за што су плаћени, а од кога – они то најбоље знају. Уколико је то у законским оквирима, на то имају право. Уколико није у законским оквирима и представља, на пример, подривање државе у којој живе, то није проблем Српске Православне Цркве, него других институција. Уосталом, ово друштванце и друга „независна друштва“ и „независне личности“ имају право да, опет у оквиру закона, јавно износе своје ставове о свим питањима. Уколико, пак, прекрше закон, као својевремено извесни Зоран Петаков, уследиће одговарајуће реакција са циљем да их доведе познанију права. Да у односу на ову невладину организацију ствари буду још јасније: немамо илузија о томе шта би се десило са Високим Дечанима, Грачаницом, Саборном црквом у Новом Саду, српским православним храмовима уопште, да о томе одлучују потписници пашквиле, господа Сабахудин-Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић. Као православни хришћани, желимо им свако добро од Бога у Кога, опет слободно, не верују.
Но, зашто се треба, по нашем мишљењу, осврнути на овакву пашквилу? Зато што, као што рекосмо, следе нови напади, поводом емисије „Упитник“, али и другим лажним поводима и, што је много важније, зато што прави циљ оваквих напада јесте јуче у Председништву Србије јасно, недвосмислено и потпуно јединствено изражен став врха државе Србије, Српске Православне Цркве и Српске академије наука и уметности да Република Србија лажну државу „Косово“ (узгред, независну колико је независно и „Независно друштво новинара Војводине“) неће признати ни експлицитно ни имплицитно. Никада!
Сада само две-три напомене у вези са поменутом пашквилом! Није могуће полемисати са историјским истинама. Могуће их је извртати као што то чине извесне албанске колеге господе Грухоњића и Сејдиновића са Косова и Метохије. Могу да потраже статистичке податке: колико је било писмених Шиптара пре Другог светског рата, а колико после неколико деценија? Колико је, даље, било факултетски образованих? Или, на пример, нека наброје непокретне споменике културе које су на Косову и Метохији подигли Албанци! Могуће је, додуше, да су господа Грухоњић и Сејдиновић историју учили из уџбеника у којима пише да је Високе Дечане подигло племе Нимани које Срби својатају као некакве своје Немањићe(!). Или, можда, позивање на права која нашој Отаџбини даје Резолуција Савета безбедности Организације уједињених нација бр. 1244 – а то је једини важећи правни оквир који регулише статус јужне српске покрајине – није ништа друго до заговарање дискриминације и крвопролића? Каква бесмислица!
На крају, емисија „Упитник“ и уредница, госпођа Оливера Јовићевић, чине част и Радио-телевизији Србије и српском новинарству уопште. На срећу, ни госпођа Јовићевић ни емисија „Упитник“ нису једини на Јавном сервису који упорно траже одговоре на питања од интереса држави и грађанима. Због тога, често нису по вољи ни власти ни опозицији. Као и у овом случају, доживљавају бруталне нападе „независних“ колега – уколико се исти уопште могу назвати њиховим колегама. Због тога морају имати подршку и куће за коју раде и целокупног јавног мнења.
Информативна служба Епархије бачке
Опрема: Стање ствари
Александар Апостоловски: Самопроглашени борци за права слободу говора
Александар Апостоловски
Када је хрватски премијер Зоран Милановић Србе назвао „барбарима”, није се огласило Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) да га осуди за говор мржње. Мора да су имали слободан дан. После је Милановић пробао да се извуче, али се додатно углибио, препуштајући барбарско порекло мигрантима муслиманима.
Али, ако за Милановића имају оправдање, јер је Хрватска тамо далеко, припадници Удружења су усред Новог Сада, на јавном скупу „Шетња за Војводину”, пречули говор социолошкиње Јање Беч Нојман. На обележавању годишњице „јогурт револуције”, која се, узгред, догодила 5. октобра, али 1988, она се понадала како је циклус акинџијског живљења завршен.
Ко су те акинџије и какве везе имају са боркињама и борцима за слободу говора? Акинџије су, рекла је Јања Беч Нојман, прелазили Саву и Дунав, долазили у Војводину, пљачкали, палили, убијали и страхом празнили територије кроз које је касније војска могла да прође. И тај, акинџијски период Војвођани живе од јогурт револуције.
Извештач „Слободне Европе” није приметио ништа акинџијско у говору социолошкиње која се залаже за аутономију Војводине. Њено залагање је легитимно и спада у домен слободе говора.
Али, за разлику од ње и извештача „Слободне Европе”, епископ бачки Иринеј Буловић и водитељка РТС-а Оливера Јовићевић имају озбиљан разлог да уздрхте од забринутости. Удружење је Иринеја оптужило за говор мржње и хушкање, јер је у емисији „Упитник” позивао на крвопролиће и понижавао албански народ, док Оливера Јовићевић наводно није реаговала, већ је ширењем стереотипа, неистина и полуистина доливала уље на ватру, тврди даље НДНВ.
Ни епископ бачки, као ни социолошкиња Нојман, нису се кретали по магистрали политичке коректности, па се Буловићева констатација о Албанцима као „нешколованим дивљим племенима…” може сматрати у најмању руку непримереном. Као акинџијска предисторија новије историје Војводине. Али, зашто је право које је дато Нојмановој и репортеру „Слободне Европе” одузето епископу бачком Иринеју, Оливери и РТС-у?
Људи и удружења који су се наметнули као монополисти у држању моралних лекција, не допуштају право неистомишљеницима на сопствену памет. Самопроглашени борци за права слободу говора то допуштају искључиво својој идеолошкој сабраћи. Остали треба да ућуте или се, у супротном, провлаче кроз топлог зеца у јавном простору.
Подразумева се да је за туђе изјаве крив и медиј који их је објавио. Осим ако није слободан, као „Слободна Европа”. Недавно је јавни сервис постао мета напредњачких неправедних критика, преневши мишљење колеге Зорана Пановића о рођенданској журци СНС-а. Владајућа странка је одмах пожурила да оплете по Пановићу, уз притисак и оптужбе на рачун РТС-а. Тема је био говор Емира Кустурице који је изиритирао британског амбасадора. За разлику од нас овдашњих, мистер Киф је показао задивљујућу – слободу ћутања.
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-66a
Categories: Преносимо
НИКО НИЈЕ НЕЗАВИСАН, А ЗА НАЈВЕЋИ ЈЕ СМЕХ РЕЋИ ДА ЈЕ НОВИНАР “НЕЗАВИСАН”
Радио сам тридесетак година у новинарству. И најсмешније ми је у новинарству увек БИЛО када неко за себе каже да је “независни новинар”. У данашњем свету нико није независан, а новинари понајмање.
Сабахудин и Недим нашли да уче Иринеја?
Можда је тај њихов речник уобичајено баљезгање анти-србије, али би због свог порекла морали да буду мало деликатнији.