Дејвид Брукс: Гогенов сан

Пол Гоген: Две Тахићанке (1899)

Пол Гоген: Две Тахићанке (1899)

Гоген сања о Гогену који сања. У том сну, дубљем сну, две младе Тахићанке стоје пред њим и нуде му воће, светло, црвено, блиставо, готово ужарено у титравим сенкама још дубљег сна, трећег, из ког су оне саме настале, а зреле и бујне груди једне од њих, као да имитирају воће, висе тик изнад послужавника који носи, због чега би готово заплакао, колико је гладан, на крају овог дана, а од дугог пешачења осећа велики умор у стопалима и ногама.

Следећег дана, након што је спрао, како је најбоље умео, ту чудну ноћ с лица, песак с удаљених плажа из углова очију, започиње своју чувену слику Две Тахићанке, и неколико недеља ради на њиховим смеђим сенкама, блиставом воћу, тамнозеленом сјају успаване шуме. Толико је заокупљен овим представама да често, током ноћи након дана проведеног у таквој работи, сања ту слику, па му убрзо не буде јасно да ли збиља слика свој првобитни сан, или сања слику која, тако улазећи у сан, сада управља сликом коју ствара кад се пробуди.

Да ли сања те жене? Да ли сања свој сан? Или сања како слика свој сан? Можете се пробудити из сна и схватити да нешто недостаје у вашем животу, и да сте то у сну управо дотакли. То би могло да буде и нешто што сте некада заиста имали или дотакли. Али ако можете да уђете у свој сан и у њему живите, може се догодити да се једног јутра пробудите из сна – сна у сну у који сте отишли – и схватите да и у том животу нешто недостаје. Можда је то, мисли Гоген, део хидраулике постојања, једна од његових противречности, да увек мора да буде тако нецеловито – да би неке ствари постојале, друге не смеју да постоје. Изгледа му, у сваком случају, да је, док је сликао ове жене – покушавао да дочара њихову опсесивну чудноватост – досегнуо тачку у којој је успео да их представи тако тајанственим, тако недодирљивим и несазнатљивим да је и сама помисао на неки нови потез кичицом неодржива, не долази у обзир, она је попут срамотне дрскости, лаж, зато што је достигао границу онога што зна. На крају је успео само да их избаци из себе. Досегнуо је тачку у којој је протерао себе из саме ствари у коју је желео да уђе, као да његова слика никада не може бити завршена, никада не може бити више од обећања себе саме, или као да је, након што је одједном успео да уочи и порекне то обећање – тако очигледно доспео до тачке њене недовршивости – она некако достигла целовитост упркос њему. Сада једино може да одложи кичицу, и седи тамо, празних руку, исцрпљен, зачуђен.

Шта нас, ако не то, нагони од једног до другог дела? Зашто писцу, уметнику никада није довољно последње дело? Да ли је могуће да не стварамо како бисмо оставили за собом низ савршених и готових дела – чак и кад мислимо да је тако – већ да би свако дело представљало покушај, прегнуће које смо довели што смо даље могли у потрази за нечим изван њега, а да бисмо наставили морамо поново да кренемо, започнемо нешто изнова?

Сликамо, као што пишемо, зато што желимо, зато што имамо на уму, зато што изложимо, у мислима, пред собом, књигу или слику – могли бисмо рећи ону праву књигу, ону праву слику – коју желимо да створимо, и тако настојимо да је дохватимо или спојимо с оним на чему онда почињемо да радимо. Али ствар на којој радимо никада не може бити ствар у нашем уму. И не само зато што би то био крај, врхунац нашег бића или досега или стварања – јер, која би била сврха једноставног понављања себе? – већ и зато што ће је наша жеља увек премашити. Тако ми стварамо – тако ми вршимо наше стварање – на хоризонту жеље (и стварањем стварамо тај хоризонт), и увек померамо жељу даље од нашег конкретног дела.

Пол Гоген: Аутопортрет (1888)

Пол Гоген: Аутопортрет (1888)

Свака књига и свака слика јесу у овом смислу промашај, зато што писањем и сликањем постају излишне. То – оно то које је настало у нашим рукама – није оно што смо ми радили. Зато што то постоји, оно није то што смо желели и што сада желимо, што је било нешто непостојеће. Оно је тек представа, симулакрум, фетиш. Кад се изговори, напише, наслика, оно напушта царство – неисказивог, незамисливог – у којем је дозвано у постојање, а потрага за њим разлог је његовог постојања. И тако је постало не ствар по себи, него њен траг, њен одливак, доказ да је некада постојало, а сада се отиснуло даље.

Али, има и оних тананих блискости, примамљивих граница према другим просторима. Могућности да се у сањању слике, или сликању сна, нешто досегне. Ако то има везе са жудњом, може да има везе и с временом. То такође може бити повезано с природом уметности по себи – изван времена, изван жудње, или као њихов додатак, јер те ствари никада не могу да се раздвоје.

Живимо у вечитој и непрекидној садашњости, а ипак, пошто је та садашњост увек тек замишљена оштрица ножа која раздваја прошлост и будућност, сама садашњост, осим као нешто што је неко управо доживео или ће управо доживети, не постоји.

А ипак, наравно, постоји. Могли бисмо то да назовемо парадоксом садашњег тренутка. Ниједан систем којим смо се послужили да га објаснимо није био сасвим задовољавајући. Није јасно да ли је то пропуст језика или наших система мишљења – као да се уопште могу раздвојити! Филозофи су изналазили многобројна објашњења, од лавиринтских до готово неисказиво апстрактних, од апстрактних до смешно једноставних, али пуко мноштво тих теорија потврђује како ниједна од њих не успева да нас увери у своју успешност. Све оне одишу нужном инвенцијом. Све оне изводе закључке, из неухватљивог али неминовног постојања садашњости, о претходном постојању, будућем постојању, о одређеним другим, наводно узрочним факторима који можда, док није настала та потреба, никада нису замишљени на тај начин, како би обезбедили некакву повезаност која нам сама може пружити илузију разумевања, мост к схватањима и порецима и системима који већ постоје – као да постојање по себи никад не може бити адекватно или прихватљиво објашњење.

bruks-atlas

Дејвид Брукс: Атлас унутрашњих супротности (изабране приче)

То се стално дешава. Необјашњиво постаје катализатор инвенције. Мислимо да, зато што се нешто не може објаснити, ствар која то објашњава мора да буде нека ствар на коју нисмо раније помишљали, коју нисмо раније видели. И тек кад је пронађемо – а знамо да смо је пронашли кад ствар коју пронађемо има превасходно својство моста – можемо да повежемо ту ствар, која до сада није имала никакво објашњење, са системима и порецима и схватањима према којима живимо, док никада заиста не признајемо да заправо живимо међу аветињским инвенцијама управо ове врсте, лепком, чивијама, ексерима нашег ума, за свет – или је то тек симулакрум? – који не постоји нигде другде, за све оно што икако можемо неоспорно да докажемо, осим у том уму.

Можда, онда, оно што сусрећемо у садашњем тренутку, овај парадокс, ова ствар која тако очигледно јесте, али не може адекватно да се објасни, представља тек још једно место где мисао и поредак и систем пресушују, где се граниче с оним што нису, где наилазе на парадокс сопственог постојања. Можда је због овога или нечег сличног Гоген скоро заплакао. Нека врста чудесне катастрофе, понор који никада не можемо да премостимо, иако видимо другу страну; иако је надохват руке. Можда је овај Гоген, овај човек кога сам ја сâм претпоставио, ова нужна инвенција, управо схватио да оно што он назива Уметношћу – што је управо и чинио – представља срж свега овога; да је то омаж и бит свега што смо чинили, да представља његов продужетак, истородан, мада донекле различитог облика и јачине. Да је одвајање Уметности, као нечег некако другог или другачијег од нас, тек наш покушај да сакријемо, од себе, управо оно што смо одувек чинили.

То, и чињеница да њен предмет – тањир с лимуновима, планина, део мрачне џунгле пред којом стоје две жене – ништа мање не представља Ствар, упркос свим вештим варкама које су јој наметнуте, испуњену свеукупном неизбежно неухватљивом тајновитошћу Ствари.

Из књиге изабраних прича „Атлас унутрашњих супротности“ (Књижевна радионица Рашић, 2015) 

О аутору

Дејвид Брукс

Дејвид Брукс

Дејвид Брукс, песник, романописац, приповедач и есејиста, рођен је у Канбери 1953. године. Најраније детињство провео је у Грчкој и Југославији, где је његов отац радио као аустралијски дипломата. Стекао је образовање у Аустралији, Америци и Канади. Предавао је књижевност на разним аустралијским универзитетима и уређивао многобројне часописе. Тренутно је ванредни почасни професор аустралијске књижевности на Универзитету у Сиднеју и коуредник угледног аустралијског књижевног часописа „Southerly“. Живи у Плавим планинама у Новом Јужном Велсу, а одређени период сваке године проводи у једном селу на обали Словеније. Његова поезија и проза преведене су на многе језике. Године 2014. додељена му је стипендија Аустралијског већа за фикцију због доприноса аустралијској и међународној књижевности.

Наташа Миљковић: Текст као лавиринт

Смештене тамо где се свакодневица претапа у мистерију, јава у сан, прича у мит, проза у поезију, а свет у текст, приче окупљене у овој збирци сажимају најбоље од Дејвида Брукса, савременог аустралијског песника, романописца, приповедача и есејисте. Избор је направљен из све четири његове књиге прича: Књига о планини Сај и друге приче (1985), Овце и дива (1990), Црно море (1997) и Наполеонови путеви (још необјављена у Аустралији). Штампане у дужим временским размацима и свагда доносећи новине на идејном, тематском и језичком плану, у њима је ипак присутан препознатљив Бруксов стил.

У понеким причама наилазимо на песника Брукса, у другима на есејисту или филозофа, а у свима на изврсног приповедача брижног у погледу језичког израза и начина причања приче. Стазе до града или Књига о планини Сај чиста су поезија, док оне попут Гогеновог сна или Замка Ноар мало шта дели од филозофских есеја о фундаменталном питању стваралачког процеса, настанка уметничких дела и природе уметности.

Одломак из поговора преводиоца Наташе Миљковић

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Yc



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

Оставите коментар