Војислав М. Станојчић: Квадратура круга или Да ли ће се наша држава звати Сирбија 

Мора да и они грађани Србије који не спадају у присталице теорије завере помисле понекад како се ништа не дешава случајно. Ове године, овога лета, вероватно им је та идеја доста често падала на памет. Откуд се баш сад сетише ове стотине хиљада (а биће их и у милионима, како неки процењују) избеглица и миграната да крену у Европу после вишегодишњег избеглиштва у Турској, Либану и Јордану? Шта су досад чекали и да ли им је можда однекуд стигао знак за полазак, па су они похрлили у најразвијеније земље Европске уније?

Horgoss 2 Rojters 468

Мигранати на мађарској граници (Хоргош)

Случајна или диригована сеоба народа из Азије и Африке, донела је Европи неочекиване и огромне бриге. Она уопште није одушевљена својим новим и самозваним гостима који стижу у толиком броју, те чланице Европске уније на разне начине покушавају да ограниче број оних који би да постану њени држављани, а да бригу о њима пребаце неком другом.

У намери да се заштити од избеглица које су хтеле само да прођу кроз Мађарску, њене власти одлучиле су да дуж границе са Србијом поставе жичану ограду. На то су остале чланице ЕУ закључиле да то није лепо и у складу са европским стандардима, али се Мађари нису поколебали, већ су пожурили да до 15. септембра заврше своју ограду и затворе границу са Србијом. Емигранти су, разуме се, одмах сазнали шта их чека, па су похитали да стигну до Хоргоша. Уочи 15. септембра гледали смо на телевизији бескрајне колоне људи, жена и мале деце (или тек рођене које су носиле мајке или очеви) како се боре да се попну у вагоне спаса или се провлаче кроз просечену жицу и затим трче да избегну мађарске граничаре.

После се граница, као што је и најављено, затвара, а избеглице остају у њеној непосредној близини. Узалуд очекују да ће се мађарска влада смиловати и дозволити им да прођу. Уместо тога, врата се изненада отворе, избеглице јурну кроз њих, а дочекају их мишићави, задригли полицајци, бесни, вероватно због сталног дежурства на граници. Засипају их сузавцем, водом из топова и пребијају пендрецима, не штедећи ни новинаре који су се тамо задесили по задатку.

У летњим месецима док су избеглице у све већем броју пристизале у Србију, новинари из хрватских медија разговарали су са људима у парковима крај Београдске аутобуске станице, а своје читаоце обавестили како је „Србија потпуно неспремна за дочек избеглица”.

Спремна или неспремна, наша земља је чинила што је могла. И веровала да ће Европска унија нешто предузети да се нађе решење за кризу насталу сеобом народа. Међутим, ништа се није мењало, а река избеглица непрекидно је и без застоја текла кроз Србију.

Није било тешко предвидети да ће та река, када је петнаестог септембра Мађарска затворила своју границу са Србијом, кренути ка Хрватској.

Премијер Србије Александар Вучић са мигрантима

Премијер Србије Александар Вучић са мигрантима (парк код аутобуске станице у Београду)

Земља „тисућљетне културе”, која је већ раније у више наврата нагласила да неће затворити границу са Србијом као што је то учинила Мађарска, најавила је како је потпуно организована за прихватање избеглица. Председница Колинда Грабар Китаревић, спремна у свакој прилици да се на неки начин очеше о Србију (што постаје њено стално обележје), затражила је сазивање седнице Већа за националну безбедност, пошто се избегличка криза ”усложњава из часа у час. Циљ јој је да се увери да је Хрватска спремна за то, да Хрвати не би гледали сцене какве виђамо у Србији, Македонији и Мађарској” (баш тим редом: Србија, Македонија, па Мађарска, иако у нашој земљи полиција не „поздравља” избеглице пендрецима и сузавцем).

Хрватске новине писале су како ће избеглице бити збринуте у Хрватској, само је важно да све улазе преко граничног прелаза Товарник, док би, ако крену преко поља и њива, могли да наиђу на минска поља. Показало се да избеглице више воле овај пут а, срећом, није забележено да је неко од њих нагазио на мину.

Пошто је број миграната нагло порастао, Хрватска је затворила границу са Србијом и возовима почела да шаље избеглице у Мађарску и Словенију, Мађари су бесни због тога, Словенци такође нису вољни да их приме и пропусте у Аустрију, поливају их сузавцем, воде у Постојну. Избеглице желе у Аустрију, која ће такође да затвори своје границе и да их врати. Аустрија је љута на Словенце и Мађаре, Словенци и Мађари на Хрвате. Све три земље наговештавају да ће избеглице вратити у Хрватску. Што јасно указује на „велико међусобно разумевање и спремност на сарадњу“ земаља чланица Европске уније.

Мигранти на хрватској граници

Мигранти на хрватској граници (Товарник)

Премијер Милановић шаље надмене поруке српским политичарима и грми: „Хрватска неће постати сабирни центар миграната и избеглица у Европи!” (Штета, а стекла је баш богато искуство у томе од 1941. до 1945. године.) Хрватска полиција ноћу покушава да избеглице пребаци преко Дунава у Србију, уцењује нашу земљу затварањем граничних прелаза за камионе које превозе робу на европска одредишта. Наш премијер поручује да ће Србија узвратити на сличан начин, али, изгледа, да прети „мечки решетом” (Уосталом, тешко је ишта предвидети, јер се стање мења из часа у час. У овом трену наслови су следећи: Србија блокирала улаз хрватске робе на свим граничним прелазима, а Хрватска забранила улаз са српским пасошима.)

За све то време, највиши и најодговорнији званичници ЕУ смишљају и смишљају како да реше досад невиђену кризу која је задесила наш континент. Сваки пут када се окупе, они се срдачно поздрављају као највећи пријатељи, изгрле и изљубе или макар додирну образима. Затим се договарају и договарају о томе шта би требало да се предузме, издају заједничко саопштење и закажу нови састанак.

А избеглице, какве их је Бог дао, немају стрпљења да сачекају док они не нађу решење, већ долазе, долазе, долазе…


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5LX



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар