Дневник Емира Кустурице (7): О временима које је задесила тешка и неизљечива болест

21. март 1994.

Нисам спавао читаве ноћи. Не знам да ли због тога што спавам у модерном саркофагу у којем је некада ноћио Брежњев! Чекам будилник да зазвони. Између сна и јаве мислим на смрт мога оца.

Emir-Kusturica-tass1

Мој отац је умро од времена које је задесила тешка и неизљечива болест. Њега је са неба покосила невидљива муња.

Мјесец дана пред смрт отац ме позвао из Херцег Новог у Париз гдје сам монтирао Аризона дрим. Плачући ми је рекао да је умро Хајрудин Крвавац. Како се очева смрт десила врло брзо након смрти његовог пријатеља, мислим да је он сам себе тада оплакао. Не знам кога ми је било више жао, оца што плаче кô дијете за пријатељем, или мог првог учитеља филма Шибе Крвавца. Мало је у том граду било господе, а Шиба је био велики господин.

Не само да је његова драма била дио мога дјетињства, његово страдање на Голом отоку примјер је за свако поштовање. Он је био потврда да људи који су претрпјели логоре и страдања не причају о томе. Дуго ме занимало да ли ћуте због понижења која су проживјели. Сигурно знам да ћуте јер не желе да се од њихове трауме прави политичка вересија. Тамничио је тамо заједно са многима који нису имали јака идеолошка увјерења. Волио је руске пјесме, то није крио, али је страдао пошто је на неком састанку за неког Јована рекао да је добар човјек. Тај Јован Јовановић је већ био ухапшен и депортован на Голи Оток. Није се смјело тако говорити. Шиба је био на Голом Отоку и није волио да прича о том периоду живота. Што је важније, никада није псовао своје џелате. Мирно је прелазио преко тога да је његов цинкарош сједио у нашој кући на столици поред њега. Цинкарош је био представник породице која се политички еманциповала кроз НОП у Другом свјетском рату, а на високе државне функције су стигли углавном захваљујући Ибеу. Никада Шиби није сметало да сједи са својим цинкарошем, опрости му схватајући своје робијање као судбину. Касније је знао да кроз шалу прича о догађајима у тој фамилији. Када је пред рат деведесетих у Сарајеву упаљен фитиљ национализма, често ме пут из Америке наводио у Београд и Сарајево. Као и сви људи који су прецјенили властити утицај на мистичну масу, вјеровао сам да баш ја својим јавним наступима могу да спријечим ратни земљотрес! То је било вријеме разрачунавања и сви смо лајали једни на друге. Можда су ми зато  у сјећању остали они који о другима нису причали ружно. Шиба није  јадиковао над судбином, нити је имао у плану да се свети својим џелатима. Његова величина била је у способности да прашта иако је оријентална меланхолија и код њега стварала став: „Најбоље је да се све то заборави“. Реченица којом сам у филму Отац на службеном путу украсио мога Деду. Он је све конфликте хтио да рјеши таквом идејом. Код Шибе је искрена радост коју су код њега будиле духовитости била важнија од политичке будности. Тјерао сам га да ми потврди како је отјеран на Голи. Он је испијао бијели шприцер, вртио кажипрст по оквиру чаше, производио звук и рекао ми: „Пусти то, слушај ово…“ и испричао ми како се сестра Фаика Диздаревића понашала у стилу четрдесетиосме. Тада су жене из политичких разлога, због љубави према Титу, остављале своје мужеве који су били заљубљени у Стаљина. Она је драматично условила будућност заједничког живота са књижевникм Вуком Крњевићем, иначе њеним мужем. Наиме, Крњевић је хтио да из Београда иде  на Први конгрес српских интелектуалаца у Сарајево. Поносна Диздаревићка је лупила шаком о сто у њиховом београдском стану и рекла: „Или ја или српски интелектуалци!“ Вук је изабрао интелектуалце.

Наставиће се…

Наслов: Стање ствари

(Искра, 3. 7. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Zv



Categories: Преносимо

3 replies

  1. Hvala autoru koji nas ovim dnevnikom podseca da i u najcrnjim vremenima straha i mrznje, kada ljude zbog jedne reci salju u mrak, postoje ljudi hrabri i uspravni.

    I moj ujak Lj. M., spanski borac i logoras Osnabrika i Nirnberga, proveo je zbog jedne neoprezne reci pet godina na Golom. Kao i Siba Krvavac, nije nikada pricao sta je preziveo. Srecom, jedan logoras – Dragoslav Mihailovic (Cuprija 1930) – opisao je ovaj pakao u knjizi GOLI OTOK (1990).

    Da bi vladao, rezim je sve cinio da podeli narod. Prvo, 1945, na cetnike i partizane, onda 1948 na titovce i staljiniste, i nedavno 1989 na Srbe, Hrvate, muslimane i dr. Uvek ista prica : u narodu raskol razdor i mrznja, a ONI nas ljuljaju i umiruju.

    Danas zivimo slobodni. Nemojmo smetnuti s’uma da je to stanje neizvesno, da je sloboda relativna i kvarna. Na nama je da je cuvamo i sirimo.

  2. @Deda Djole
    Почео си да лупаш ко Максим по дивизији. Каквог значаја има твој ујак за ову причу Емирову, коју ниси ни разумео? Мој ОТАЦ је био на Голом отоку дуже од твог ујака! Имам ли ја неки КРЕДИТ из тога, као што ти замишљаш, да имаш и да по том основу нешто знаш? Још ти Емир лепо указује, како се један ГОСПОДИН Шиба односио према том проблему, а лично је све истрпео. Тек ти је ово о подели народа посебан бисер. Још, да те неко и разуме, када кажеш, да је „режим“ поделио народ на четнике и партизане, јер би се из тога могло, наслутити, да мислиш на СРБЕ. После тога, настављаш са бесмислицама и причаш о неком народу, који је подељен на Србе, Хрвате, муслимане и др.!!?? Који је то народ? И заборављаш, да Емир НЕ СПАДА међу твоје истомишљенике по питању припадности неком народу. Човек се јасно и гласно определио за један народ и то, на твоју очигледну жалост, за СРБЕ. Знаш ли ти, коме народу припадаш?

  3. И у мом детињству је постојао један тих човек средњих година, који је увек био кротак, тих и ретко је говорио, комшија са спрата у згради у којој сам тада живео, у другом граду, сада и у другој земљи. Нисам тада имао појма шта је Голи оток, Информбиро, Стаљин и остало, а и како бих? Родитељи су нас чували од таквих прича, боље је било не знати.

    Тек касније сам научио све то, и сазнао и схватио зашто је мој тада већ стари комшија био тако миран. Био је на Голом отоку.

    Одавно је умро, још у прошлом веку.

Оставите коментар