Да ли је мања измена трасе ауто-пута због храста који је у ствари богомоља – луксузирање?

Луксуз је растегљива категорија – оно што је за некога луксуз за другога је тек тричарија. Неке државе тако могу себи да приуште и добре путеве, брзу железницу, нуклеарне електране… За Србију је луксуз, ако се може веровати министарки Зорани Михајловић, измештање једног дрвета. И то луксуз који не може да приушти.

Сада би цепидлаке рекле – па шта! Једно обично дрво! Јесте старо шест векова, али модернизацији се не сме стајати на пут. „Мањи поток у виши увире, крај увора своје име губи, а на бријег морски обојица“, каже један Скендер-ага у „Горском вијенцу“; потурчењак, човек уверен да је ислам будућност, представник времена у настајању, жељан да у потпуности уништи старо и успостави ново време, без сећања на претке, традицију и историју.

Е, управо у томе и јесте проблем – јер тај храст није само једно дрво међу многим дрветима која расту Србијом. У словенској митологији храст је свето дрво, обитавалиште богова, чак и оних врховних, Световида и Перуна. Око храста вршени су верски обреди. Када су Словени примили хришћанство храст је наставио да игра значајну улогу у народној традицији, поготово српској. У време турске окупације било је забрањено градити цркве, па су хришћански верски обреди вршени око „записа“ стабала којима су приписивана својства богомоља. Углавном су то била света словенска стабла, храст и липа. Један такав запис налазио се и у мом дворишту на Космају. Реч је о липи која је стајала док се није осушила и пала – никоме на памет није падало да је посече, јер то би било исто као да је срушио цркву.

Зато питању храста који се, према речима српских званичника, испречио на путу модернизације Србије, поред еколошке (руши се стабло старо шест векова) и квантитативне (у питању је само једно стабло), треба дати и квалитативну димензију питањем – шта се заправо руши? Одговор је – заправо се руши црква. Не верујем да „модернизаторима“ ова чињеница није позната – ипак они нису сисали ћошак од стола као мали, завршили су неке школе, слушали су приче својих бака и дека.

Знају они шта је запис, али не обазиру се на то јер они припадају оној модернизаторској школи, по којој да би се створио нови свет треба срушити стари. Као што су француски револуционари забранили исповедање хришћанства и увели „обожавање Природе“; као што су се бољшевици трудили да избришу све што је у Русији било хришћанско и руско, и створе једну хибридну нацију; као што је постојао план у Југославији непосредно после рата да се сруше сви српски средњовековни манастири јер они представљају извор „конзервативизма и великосрпског шовинизма“. Такви модернизатори заиста верују у стихове које изговара Његошев Скендер-ага и да је то правило, како у природи, тако и у међуљудским односима.

Међутим, из историје се може видети ко је победник. Нико ко је градио на рушевинама и људским костима није изградио ништа добро. Нека старо буде темељ новог времена. Тако раде прави модернизатори. Црква која вам се испречила на путу испречила вам се са разлогом, да вас искуша и да се покаже какав је ко. Зато је не рушите, не будите нељуди, не говорите да би се изменом пројекта трасе ауто-пута Србија „луксузирала“, сви знамо да то није истина.

(Спутњик Србија, 27. 6. 2015)

Генерација Срба која би да раскрсти са Заветом

Колико временски траје један завет? Да ли је завет орочен и кад истиче? Да ли се заветно дрво сече и у којим случајевима?

Сва ова питања министарка и њен премијер би свели на легенду и мит, атеисти би свели на сујеверје а конформисти и равнодушници на самооправдање да „сила Бога не моли“, заборављајући истовремено да „Бог силу не воли“ и плаћа и сили и онима који јој се безусловно покоравају по заслузи.

Период комунизма је био период сечења записа, заветних дрвета. Како су прошли они који су секли записе може се свако распитати у свом окружењу. На друштвеним мрежама је већ почела реминисценција, подсећање на судбине оних који су поништавали завет са Богом, тј. секли заветно дрво.

Олга Марић из Крушевца каже: –Знам непокреног човека код Крушевца чији су родитељи случајно посекли храст запис. Заиста није сујеверје никакво. Велико проклетство.

Свештеник Лазар Секулић има своје искуство: -Лично знам две угашене куће чији су чланови учествовали у сечи записног дрвета. Што је најгоре, дрвосече су најпре посахрањивали сву своју чељад, па су на крају и они помрли.

И тако, док православна јавност јадикује због прекида Завета са Богом и сечења записа на Савинцу, на другом крају Србије се окупио црквени одбор и по кратком поступку – фик, и исекао запис. Дрво је дотрајало, дотрајао и завет.

Сечење је без много ларме извршено у порти цркве Св. Петра и Павла у Матејевцу. Ни овде народ није равнодушан по том питању. Тако Драгослав Голубовић каже: -Сазнаће се, брате, ко је то зло починио. А зашто? Па, пустиће га наш драги Господ да то сам објасни. А, Весна Вушковић каже: -Боже, ужас! Ко је имао смелости да ово уради?

Да ли је црквени одбор имао легално право да исече запис под изговором изградње звоника, ако је запис заветно дрво, ако значи полагање завета између Бога и човека, ако се човек заветује пред њим на верност Творцу и крст-запис на дрвету постаје симболични печат тог завета?

Записи су завештања предака. Они су заветним дрветом обавезали своје потомке да чувају овај завет између Бога и човека. Своје потомке су, истовремено, завештали Богу и Његовим светима да их чувају и бране дотле, док се потомци држе завета. Отуда је, управо, смисао завета да буде вечан, да не буде орочен. Завет се, по правилу, сваке године обнавља, а не поништава. Светиња записа отуда има смисла, и отуда њено лековито својство да се у многим приликама пред записима молило, некад су се под записом у селима без цркве венчавали младенци, крштавала деца, и обављали други црквени обреди. Људи са здравственим тегобама су ноћу на запису остављали одећу, верујући да ће им то донети излечење. Под знаком питања је, онда, виши циљ, изградње звоника, нарочито ако је то у брзини, са нервозом, одлучено, да би се створили комфорнији услови за прославу и званице, у циљу постављања црквеног звона, освећења цркве и прославе Петровдана. Због навале новотарства у Српској Цркви, и општеприсутних показатеља да новотарци не поштују светињу, мало је поверења остало према неким црквеним институцијама.

Сечење ових дрвета је, у ствари, испит за генерацију данашњих Срба да се покажу -ко је вера, а ко невера. Јер, претходна генерација, током времена црвених буржуја, показала се као недостојна на многим испитима, када су комунисти бесомучно секли записе, а бивши верници ћутке прелазили преко тога „да се не би замерили властима“.

Срби су заветни народ, који у сваком времену има прилику да са Богом обнови или наруши завет. Из тог разлога се дешава да они који наруше завет, напустивши Косовски бој, касније изгубе и Веру и одричу се Српства. Човек кад изда кума, постаје страшљива травка. Како ли му је кад изда Бога? Тако су се и муслимани, и унијате и комунисти и адвентисти одрицали Српства, и постајали Југословени, Бошњаци, Монтенегрини и Македонци. Сада исто да чине и глобалисти и екуменисти.

Отуд и наша жеља, да сечења заветних дрвета буду само знак за узбуну и освешћење, за повратак себи, за сазнање да смо се као народ упутили на погрешну трасу, а не симбол потпуног пада српског народа, издаје и отпадања од Бога.

Данашња генерација Срба лишена основног људског достојанства, баца светињу у контејнер. Сусрет Богородице са сиротом женом која тражи храну по контејнерима. Није очекивала да пронађе духовну храну! Фото – Бранислав Бацковић

„Ова је земља бедем хришћанства“. Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.

Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.

Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали. (Свети Николај Жички)

Извори: ТРАЖИ СЕ ЛУДАК! Зорана Михајловић плаћа 150.000 динара за сечу записа у Такову, Александар Вучић против Записа, Храст-коалиција против Вучића, Фејсбук

(Фб страница Братства светог Доситеја, 26. 6. 2015)

Коридор 11: Храст нема ко да сече

Иако је извођач радова добио налог да настави радове у зони старог храста на траси у месту Савинац код Горњег Милановца, нико не жели да исече стабло, па су радови стали на 300 метара са обе стране дрвета

Храст стар више од 600 година, који се нашао на траси Коридора 11 у месту Савинац код Горњег Милановца, и поред тога што је извођач радова добио налог да радове у зони овог зеленог горостаса настави, што значи да неће бити измештања трасе – нема ко да посече. Нико то не жели да уради, па су радови на око 300 метара са леве и десне стране храста – стали.

Незванично, једна домаћа фирма понудила је да за 150.000 динара са својом механизацијом уклони храст. Поред надокнаде, власник фирме је затражио и полицијску заштиту од незадовољних грађана који су стали у одбрану храста, али то инвеститор наводно није могао да му обезбеди, па је одустао од посла.

– Мислим да је само питање дана када ће храст бити уклоњен. Грађани су раније били охрабрени изјавама министра Илића да ће храст опстати, али како једним политичарима моћ опада, а другима јача, ствари се мењају – рекао нам је Бојан Миловановић из Еколошке организације ГМ Оптимист. – Ово дрво има црквену, историјску и природну вредност.

Председник МЗ Савинац Милиша Николић каже да ће храст, висок више од 40 метара, бити посечен:

– Народу је дозлогрдило, и мислим да се више нико неће ни бунити. Лагали су нас, обманули. Пре него што је почела изградња ове деонице, предлагали смо да ауто-пут заобиђе Таково и Савинац, два историјска и туристичка места, али нико нас није чуо. Сада је све бадава.

В. Илић

(Вечерње новости, 25. 6. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Vx

Categories: Преносимо