(Православље бр. 918, 15. 6. 2005)
Проф. др Жарко Видовић
Проф. др Жарко Видовић, са своје 84 године (разговор је вођен 2005. године – прим. Стање ствари), човек је огромног духовног и животног искуства. Породичне, студентске, ратне и професорске прилике провеле су га кроз читаву некадашњу територију Југославије (живео је у четири водећа града: Београду, Загребу, Новом Саду и Сарајеву).
Један је од последњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба. Иза себе оставља капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“… Заједно са тадашњим јеромонасима Амфилохијем Радовићем и Атанасијем Јевтићем, учествовао је у првим полемикама са марксистима у Београду почетком 80-их година прошлога века. Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних философа који негују хришћански поглед на свет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву једну нову генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне философије историје српског народа која се у најкраћем сажима у две речи: Српски завет.
- Једна од најважнијих речи којом располажемо налази се већ у наслову најбитније књиге света – Библије. Свето Писмо је, наиме, састављено од Старог и Новог завета. Шта би то био Завет, а шта Српски завет?
– Завет је савез склопљен између Бога и саборног народа окупљеног у сабор ради савеза са Богом. Завет је заједница између саборно окупљених верника и самог Бога. Српски завет је само једна наша историјска варијанта Новог завета. Тај завет је склопљен између Срба и самог Христа васкрслог на Жичком сабору који је Свети Сава одржао 1219. године, где су се Срби заветовали да ће поштовати догмате свих Седам васељенских сабора, а посебно Символ вере, који ми данас на свакој Литургији читамо и тако се обнавља на Литургији наш Завет. Завет је, дакле, литургијски догађај и литургијско обнављање савеза између Бога и верника.
- У својим књигама које се баве философијом историје српског народа, посебно сте се бавили Његошем и Косовским заветом? Зашто је Његош највећи песник, а Косово највећа потврда Завета?
– Прво је Косово. Свети кнез Лазар је на Косову био пред дилемом шта му је важније: да ли земаљско царство (или држава) или небеско царство (или Црква). Небеско царство или Црква, то је царство у којем је човек припадник небеског народа, а небески народ је заједница која се догађа Духом Светим на свакој Литургији. То небеско царство, које је Црква, за Светога Кнеза је било значајније и од саме државе. Он је државу могао да стави изнад Цркве, али он то није хтео. Кад је свети Кнез одлучио да, како народна песма каже, следи савет Богородичин да Цркву стави изнад државе, онда је тиме потврдио Жички сабор и светосавски завет.
Зашто је Његош велики? Зато што је Његош схватио суштину српске заједнице. И уопште сваке заједнице. У Старом завету Јудеји су схватили да заједница између људи апсолутно није могућа без Божје благодати, да једино Бог може да створи ту заједницу, то јест да једино у савезу са Богом народ може да буде народ и заједница. Без заједнице са Богом човек је апсолутно неспособан да припада икојој заједници. Заједница подразумева осећање морално, осећање дужности, осећање припадности, осећање очинства и синовства, осећање кћеринства и материнства, осећање сродности, кумства, пријатељства, одржавање часне речи, поштовање речи која је дата као закон. Христос сабира људе у заједницу са самим собом под условом да се човек уздигне изнад греха, грешности своје индивидуе у личност. Услов да се уздигне јесте покајање, самоспознаја, критика самог себе, вршење закона.
- У једном од Ваших текстова подсетили сте на значај „Законоправила Светог Саве“ и указали на његове изворе у римском праву и обавезама грађанина (домаћина). У том наслеђу проналазите и право значење демократије. Како би ова законоправила Светог Саве могла данас да нам помогну у обнови правне и аутентично демократске свести у нашем народу?
– Законоправило указује на византијске изворе, а Византија је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом. Човек, дакле, мора бити свестан да власт закона или ред зависи од његове воље, а не од државе. Јер држава је инструмент у рукама човека који ће спроводити закон или га неће спроводити. То је та демократска цивилизација. Не постоји демократија без власти закона о правима грађана. Не постоји власт закона ако државник, или држављанин, не спроводи својом вољом закон. Ако ја вама дам реч, ја ту реч извршавам претварајући своје поступке у инструменте те речи. Ја постајем такорећи слуга или роб своје речи. И баш то је моја слобода: што ја располажем својим поступцима. Дакле, Законоправило указује на човекову велику одговорност управо зато што је слободан да поступи како хоће. Тако да је на основу тога цар Душан и могао у свом Законику да каже да је закон изнад свега, чак и изнад цара. Цар је слуга закона. Кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља.
- Пећка Патријаршија је у једном времену одиграла улогу духовног, културолошког, националног, па на неки начин и државотворног стожера српског народа. Црква је бивала често, па и данас је, у таквој историјској улози. Како то видите?
Пећка Патријаршија је обновљена 1557. године, и то на Косовском завету. И Пећка Патријаршија током две стотине година сабира српски народ. Од Будима до Трста, од Трста до Скадра, од Скадра до Охрида, од Охрида до Арада, па одатле до Будима. И никад српски народ није био боље и јаче окупљен, свеснији себе, и није био бројнији него за време Пећке Патријаршије, кад није имао државу.
Ево, и сад нам одузимају државу. Али, ако ми обновимо живот у Цркви, не могу нам ништа. Али, ако ми не знамо шта је Црква, сви ће нам и те како моћи наудити. Ми не можемо бити Срби ако не знамо ко је Његош, ко је Иво Андрић, ко је Свети Сава, ко је ђакон Авакум, ко је свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки.
- Више пута сте говорили о обнови парохијске заједнице као најбољем путу за свеукупну духовну обнову нашег народа? Шта је парохијска заједница и како је обновити?
– Парохијска заједница врши дијалог у ком се дешава самоспознаја. Нема самоспознаје без дијалога. Ја у твом лицу морам да видим себе; ако не видим, нећу се ни видети. Ја не желим да ту чујем критику која вређа моју веру, већ критику која јача моју веру. Овај дијалог се води у смирености и доводи до смирености. Ми смо за ових педесет година сигурно сви учествовали, свесно или несвесно, одсуством смелости и повлачењем, у једном колективном греху одрицања од историјске истине. И кад говоре о универзалним човечанским вредностима, ја кажем да не познајем човечанство, ја познајем људе из парохијске заједнице. То је парохијско искуство: парохија као нови завичај. Без парохијске заједнице апсолутно Литургија није завршена. Не домови културе, већ парохијски домови, то нас треба да спасе. Ту ми водимо дијалоге, а не предавања. Парохијска заједница која може да буде ктитор манастира, која може да се брине о избеглицама, која може да се брине о наталитету, склапању бракова, која може да води рачуна о сиротињи, о напуштенима, очајницима. Она може да спаси од дроге и секти. Секте користе то што ми немамо парохијске заједнице.
Не може човек припадати Цркви ако не припада парохијској заједници. Ту се дешава оно што се зове Црква. Парохијска заједница је конкретна појава Цркве. Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима. Парохијска заједница ствара дух који после обједињује народ. Јер сви ми васпитани у парохијској заједници ступамо у јавност носећи дух парохијске заједнице. Дух нације се ствара у парохији. Парохија нарочито у граду враћа људскост, свест да човек није изгубљен. Парохијска заједница је, дакле, нововековни, урбани, оцрквењени завичај који од човека ствара припадника српске заједнице. Без парохијске заједнице Црква није жива.
- Објасните нам која је разлика између индивидуе и личности?
– Личност је благодатна уздигнутост човека из стања индивидуе. То је догађај. Као људска индивидуа, човек је биће стално распето између рођења и смрти. А као личност он је догађање благодати у тој индивидуи. У међувремену, он се сећа тог празничног преображаја, радости празника, саборности, дијалога, сусрета са Христом, сусрета са христоликошћу, сусрета са Христом у људима, црквености. Сећа се и нада се новом сусрету. Од Литургије до Литургије, од молитве до молитве, од догађаја до догађаја.
- Стално наглашавате значај историјске свести и духовног искуства за опстанак националног идентитета. Како их сачувати у времену које је прогласило крај историје и почетак Новог доба?
– Данас тврде да је са победом демократије у свету дошао крај историје, као што су некад тврдили да је са победом комунизма дошао крај историје. Говорити то, значи не знати шта је историја. Историја није време прогреса. Прогрес се свакако дешава, прогрес знања и прогрес у примени знања, а та примена је техника. Историја није исто што и време смрти. Историја није време пролазности свега постојећег. Историја је веза између генерација које нестају и настају, и та веза прескаче провалију смрти. Историја је живот једне заједнице од њеног почетка до незнаног краја, заједнице која има свој идентитет у својој историји.
Разговарао: Бошко Обрадовић
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар