Стефан Каргановић: Одговор Б. Јакшићу или Шок у редовима преосталих Брозових пионира

Поводом текста Бошка Јакшића „Понижавање историје“, Политика, 23. 5. 2015.

bj-skrin

Аљкавост у баратању чињеницама и цитатима је заједнички именитељ који на овој страници спаја противнике одлуке Вишег суда у предмету генерала Драгољуба Михаиловића, прошле недеље Мирослава Лазанског, а ове – Бошка Јакшића.

У настојању да прибави кредибилитет својој аргументацији, Лазански се ослања на недоступан или можда чак и непостојећи изворни докуменат о разговорима вођеним између Михаиловића и Немаца у селу Дивци крајем 1941. године. Јакшић покушава да постигне то исто неаутентичним цитатом из говора Владимира Путина на војној паради прошлог октобра у Београду. Супротно од Јакшићеве тврдње, Путин није поменуо „народноослободилачку војску Југославије“, нити је у свом обраћању користио „званично име те војне формације“. У првој минути је рекао да су Београд ослободили „совјетски војници и борци југословенске армије“, без прецизирања, а у трећој минути је похвалио „борце партизанског покрета у Југославији“ за допринос победи над фашизмом.

Могуће је да Јакшић сада боље разуме енглески него руски језик, али на руском реч „партизан“ је једнозначна речи „герилац“, или неко ко се бори иза непријатељских линија. На руском, употреба тог израза покрива све формације таквог карактера, не имплицирајући њихов посебан политички или идеолошки карактер.

Јакшић паметно поступа истичући да не пише ни као правник ни као историчар, мада је то јасно и по садржају и стилу његовог текста. Ниједан правник не би се спрдао са појмом фер и правичног суђења, одбацујући значај импресивне нередовности Михаиловићевог суђења паушалном опаском да су „то ваљда питања процедуре“. Да, јесу. То је један од битних разлога зашто је Виши суд, састављен од правника уместо новинара, прогласио пресуду ништавном а генерала Михаиловића неосуђиваном особом.

Узгред би се могло поставити питање: да су у време суђења, непосредно после догађаја, инкриминишући докази стварно постојали зашто би Брозово правосуђе уопште било принуђено да прибегава стаљинистичкој „процедури“ – ако је све своје тврдње могло да докаже на фер и правичном суђењу?

Нити је Јакшић историчар, што се види по његовом комичном додељивању „статуса једнопетинских антифашиста“ покрету генерала Михаиловића. Добро је што Јакшић за себе не тврди да је гинеколог јер би онда женама вероватно додељивао статус једнопетинских трудница.

Јакшић врши много озбиљнији екскурс на подручје историје – где му очигледно место није – тамо где интегритет суграђана који одобравају одлуку Вишег суда ниподаштава јер наводно „желе да побегну од истине о сарадњи са нацистима“ зато што је за време окупације Србија „имала колаборационистичку владу Милана Недића, концентрациони логор Бањицу, полицијско одељење за Јевреје и Цигане, масовну денунцијацију свих Јевреја, антифашиста и комуниста“.

Нажалост, појава масовне денунцијације јесте постојала у Србији, али то обележава мрачан период после комунистичког преузимања власти од краја 1944. године. Пошто није јуриста, Јакшићу ће боље бити да се уздржи од оцена Недићеве владе из правног угла; као новинару, за њега је довољно да се фокусира на чињеницу да је Србија генерала Недића пружила уточиште стотинама хиљада прогнаних Срба из НДХ и хиљадама етнички очишћених Словенаца из дела Словеније припојеног Рајху. Логор на Бањици, као и онај на Старом Сајмишту у суседној НДХ – ваљало би подсетити и Јакшића и Наташу Кандић – био је у надлежности окупатора, а не генерала Недића. Српски Јевреји не деле Јакшићев утисак да су их Срби денунцирали немачким властима. Могуће је да Јакшић, у другосрбијанској ревности, Србију у том погледу меша са Холандијом, Француском или неком трећом окупираном земљом.

Шок у редовима преосталих Брозових пионира због поништења пресуде у нецивилизованом процесу генералу Михаиловићу потпуно је разумљив. Они се лицемерно позивају на историју и жале се на њену „ревизију“ и „понижавање“, али заправо су уплашени од немогућег задатка који их сада чека уколико желе да морално униште репутацију генерала Михаиловића. Пошто је пресуда изречена 1946. године у арени режимског лажног суда стављена ван снаге, једино средство да би генерала Михаиловића дисквалификовали је мукотрпан процес прикупљања и приказивања доказа у складу са правилима историјске науке. С обзиром да су изгубили моћ да своје идеолошке жртве дискредитују и физички уништавају на исти начин као што су то чинили раније, сада – уколико желе да докажу нечију кривицу – они то морају да раде, како би се у Америци рекло, the old fashioned way (на старомодан начин), по процедури коју више не одређују њихови правни корифеји Милош Минић и Андреј Вишински. Quel dommage!

Без упуштања у револуционарни пут и ратне заслуге Франца Розмана Станета, који је очигледно био способан човек када је у рат ушао као каплар да би за само три године постао генерал, сугерисао бих Бошку Јакшићу да постоје неупоредиво јачи разлози за угледање на Словенце. Већ неколико година они марљиво истражују истину о стравичним злочинима које су, на територији Словеније, починили џелати генерала Михаиловића над десетинама хиљада заробљених лица разних профила, али фатално обележених идеолошким непријатељством према комунистичком режиму када је средином 1945. године консолидовао насилно уграбљену власт. За разлику од Михаиловића, они нису добили ни лакрдију од суђења, него само метак у потиљак.

Др Срђан Цветковић, аутор неколико минуциозно истражених студија на ову тему, процењује да је у послератном периоду и у Србији по кратком поступку страдало неколико десетина хиљада недужних особа.

Пошто је у питању најмање десетострука Сребреница, а знам да је сребренички геноцид питање које Јакшићеву савест посебно тишти, предлажем Јакшићу да у следећем тексту у овој рубрици покрене питање ексхумације бројних масовних гробница жртава комунистичког терора широм Србије и да своју завист према Словенцима преточи у друштвено корисну акцију највишег моралног домета.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4zS

Advertisements


Категорије:Разномислије

14 replies

  1. Мајсторски написан одговор. Мислим да је Лазански ипак прошао горе јер је покушао много више да се игра историачара у свом чланку него што је то урадио вазда површни и празноречиви Бошко Јакшић.

    У вези са вечитим комплкесом ниже вредности које разни комунистички остаци гаје према Словенцима и посебно Хрватима ваља напоменути да се у Словенији судило неким од комунистичких џелата. Ја поименце знам само за један случај али и то је довољно да легитимише праксу која се не би нимало свидела овдашњим неотитоистима а за удбашке старкеље ту не треба ни трошити речи. Док су Словенци претресали инкриминишуће предмете један од комунистичких крволока Јово Капичић је мирно испијао кафице у краља Петра у сред Београда и пружао подршку елдепеовским турбоевропљанима!

    Поврх тога, Словенија рутински осуђује комунизам као једну од две (или три зависно од статуса фашизма/нацизма) тоталитарне идеологије 20. века и с тим у вези прати политичку линију ЕУ! Наши румени европејци се о томе нису изјашњавали – или барем мени није познато да су се изјашњавали о том врло интересантном питању.

    Свиђа ми се

  2. „Аљкавост у баратању чињеницама и цитатима је заједнички именитељ који на овој страници спаја противнике одлуке Вишег суда у предмету генерала Драгољуба Михаиловића, прошле недеље Мирослава Лазанског, а ове – Бошка Јакшића.“, каже аутор. Нажалост, аљкавост је наша општа особина. Тако аутор, у исти кош трпа Јакшића и Лазанског и истовремено генерализује све пионире као „титове пионире“. А сви смо ми били пионири. Ако се некоме сугерише уздржавање по правној, историјској или статистичкој основи, зар то не може аутор, да и сам себи сугерише.
    @Milos
    Угледање на Словенију и спомињање ЕУ сигурно нам неће помоћи у сагледавању историјске истине о Дражи. ЕУ у сав глас изједначује фашизам и комунизам, али сигурно никада неће променити став о Дражи. Тешко да ће нам стићи било каква помоћ са те стране. Па Хрвати су у ЕУ, драги мој Милоше.

    Свиђа ми се

  3. Г. Каргановићу, браво!
    Охрабрује чињеница да имамо људе који могу и хоће да пишу овакве текстове, као и то што они могу да се објаве бар негде (хвала интернету!) у Србији, условно речено.
    Али, с друге стране, веома онеспокојава чињеница што је то у овој и оволикој мери постало овако и оволико могуће тек после тоооооолико много година од краја Другог светског рата.
    Тај број година је тужни показатељ како и колико је Србија била згњечена прљавом чизмом послератне комунистичке власти.

    Свиђа ми се

  4. @слободан млинаревић
    …“mom načitanom prijatelju skojevskih brošura“…

    Oд петокраке на глави гора је она у глави.

    Један од упечатљивих незадовољства потомака Срба (четника) је и због партизанске ратне “технологије” и наредбе Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским командантима и политичким комесарима на положајима упутио Арсо Јовановић, начелник Штаба исте те Команде, потоњи генерал­лајтнант.

    У наредби је недвосмислено истакнуто да је “личност Драже Михаиловића и његов оштри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима поготово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе свеукупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуздање и вера у победу слабе сваког дана код наших борбених јединица, а тим пре што сви резултати наших до сада вођених борби са четницима, забележени су код ове команде као посве равни нули. Последице оваквих по нашу ствар поражавајућих неуспеха, без обзира на изнете чињенице, односно ауторитета Михаиловића, вођство ове команде у многим правцима може са правом приговарати партизанским командантима и пол(итичким) комесарима, а наиме: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке идеологије и да су се у досадашњим војним и политичким акцијама као и у правцу пропагандистичком у свему показивали кукавички и неспособни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пуних двадесет година спремали…“

    Наредба врховне партизанске команде
    “С тога, а под претњом смртне казне, НАРЕЂУЈЕМ:

    1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији.
    2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).
    3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака наша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка војна сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од тридесет хиљада погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, мора се поставити питање с ким су то партизани ратовали безмало четири године ­ ИП).
    4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка.
    Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.
    5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства. (Ово као “логистичка подршка” немачкој наредби да се за једног погинулог немачког војника стреља сто Срба а за једног рањеног педесет, што је, примера ради, октобра 1941. завило Крагујевац у црно ­ ИП).
    6. Да команданти и пол. комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије.
    7. Команданти имају безусловно да на својим територијама спрече народу, без обзира на вероисповест, посећивање цркава и манастира, а њихове свештенике у колико појединци не би ма из којих разлога желели прићи нашој борби, одмах таквог ликвидирати…
    9. Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета…
    Једновремено објављујем, да је вођство ове команде добило обавештење од стране нашег друга Стаљина… чак све више скреће нам пажњу и једновремено препоручује, да циљ наше борбе и пропаганде искључиво буде констриусан против организације Михаиловићеве ради потпуног уништења тог покрета…

    …Пријем ове наредбе с обзиром на горњи строго пов. број путем сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к знању лично имају да је запале” (Споменица Динарске четничке дивизије 1941­ 1945, Прва књига, Торонто/Канада 1993, 198­203).

    Можда садашњи потомци партизана нису учили да су партизани по Босни током “седам офанзива” сатирали једино Србе, да су у пролеће 1943 с Немцима потписали споразум “о неузнемиравању” док се они, партизани, на “оној другој обали” Неретве не обрчунају са четничким јединицама, да су Немци поштовали споразум и допустили партизанима да пређу преко Неретве, пренесу око 4.500 рањеника и тамо разбију 20.000 четника. (Што су партизани, непосредно иза тога, на Сутјесци грдно страдали ­ ствар је немачке војне стратегије).

    Претпостављам да су потомци партизана чули како су комунисти током свих ратних година врло пажљиво “чували” Јасеновац, како је одбијен предлог Николе Демоње да се, у тренутку када се знало да се у логору налазило свега 106 усташких кољача, нападне логор и ослободе логораши, како је Николи Демоњи “у потиљак објашњено” због чега то ослобађање није потребно и како је, да би се ствар забашурила, Никола Демоња проглашен за народног хероја. (Од око 1.200 народних хероја скоро 900 били су Срби а повећи број њих убијен је на сличан начин, због “идејних промашаја”).

    Могли су ти исти потомци чути, само ако су хтели, да су комунисти, као партизански “лидери”, од октобра 1943. до септембра 1944. године користили америчку и енглеску авијацију за разарање српских градова, тако да је, примера ради, Ниш разаран 15 пута, Београд 11 (најжешће на Васкрс 1944), Лесковац не зна се колико пута, Краљево 6, Подгорица, Земун и Алибунар по 4, Нови Сад 3, Смедерево, Никшић, Ћуприја и Поповац по два пута а бомбардовањем су били “почашћени” и Сремска Митровица, Рума, Велики Бечкерек, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велика Плана, Бијело Поље,Сјеница, Куршумлија, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделица, Подујево, Рашка, Сталаћ, Митровица,Приштина, Нови Пазар, Цетиње, Колашин, Жабљак, Шавник, Андријевица, Гацко, Билећа…

    Оно што сигурно не знају партизански потомци и сигурно нису хтели да чују једну давну емисију Радио Бејрута на румунском језику “да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије”, и може се сигурно претпоставити да су само такве посаде могле на бомбама, на српском језику, исписивати честитке “Срећан Ускрс”.

    Можда је познато потомцима да је покојни Тито, октобра 1944. године, по уласку у Београд, изјавио да “Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости” и да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори”, да је покојни Ђидо рекао да “Србији није пуштено довољно крви”, да је покојни Крцун запретио Србији оценом да је Срба “премного остало у животу, али имамо времена да ту грешку исправимо”, због чега је само у Београду, по најблажим проценама, првих дана по протеривању Немаца од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба (другде и много више), да је “у том смислу” замишљено и стратиште названо Сремски фронт (у партизанској терминологији “једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у НОБ против окупатора”), на коме је, према налазу историчара Новице Војиновића, погинуло, рањено и нестало око 180.000 млађаних Срба (највећим делом из крајева јужно од Саве и Дунава), скоро деце, углавном без икаквог војничког искуства; није им ни било потребно војничко искуство, пошто су многи “употребљени” да, уместо оваца, “прошетају” кроз минска поља. Војне команде нису о тим жртвама ни правиле статистику јер су се оне уклапале у већ поменуте званичне партијске ставове да “Србији није пуштено довољно крви” и да је то партијским идеолозима, онима који су, по уласку у Србију, себе произвели у окупаторе, била прилика да на “поправном испиту” исправе дотадашње грешке.

    Да је било баш тако сведочи нам и Vojna enciklopedija (knjiga 9 Sparta­Тirana, drugo izdanje, Beograd 1975, 113) која људске губитке 1. армије, као неважне, утврђује на “око 1400 погинулих, 4500 рањених и око 70 несталих”, док су материјални добици у пробоју, као важни, установљени у комад: “уништено 2 тенка, 4 топа и 14 камиона, а заплењено 48 топова, 3 тенка, 207 минобацача, 226 митраљеза, 2127 пушака, 168 аутомата, 45 камиона, 12 мотоцикала и 11 радио­станица”.

    А можда су наведене људске жртве тек кап у мору проливене српске крви током рата 1941-­1945 (остале жртве осталих “збратимљених народа и народности” могу се сматрати тек “колатералном штетом” истога тог рата), али и непосредно после њега, када је покојни Тито, тргујући са својим енглеским пријатељима, “удесио” да по Словенији, око Зиданога Моста, на Похорју, у Кочевском рогу, у тенковским траншејама око Дравограда… буде побијено много хиљада српских избеглица. (могло се чути од домаћег становништва да је “по шумама и горама наше земље поносне” још 1952. године трајао “лов” на избеглице из Црне Горе који су успели да се провуку кроз партизанске обруче и стркну у шуму).

    …i sada…da li ima smisla da sa tim ciframa i sa tim partizanskim „podvizima“…upoređujemo tvoje…ili bilo čije…nezadovoljstvo sudskom odlukom(?)…

    …s poštovanjem od potomka i jedne i druge strane…

    Свиђа ми се

  5. Мит о Дражи и четницима одржавају Енглези, комунисти су ту само помоћне јединице.

    Свиђа ми се

  6. @Vojin Vojinović: Ја сам одлучни противник комунизма, али ипак не могу прихватити и идиотизме које неки користе у полемици са њима. Потомци и затупници комунизма у овим дебатама, мада су безочни лажови, ипак имају интелигентнији приступ. Ево овог Вашег примера:“….1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова…“. У Титовским јединицама је оваква терминологија била незамислива! Официрски и подофицирски чинови су били уведени тек 1943 г., а Ви наводите неку њихову наредбу од 29 децембра 1941 г.! А посебна пикантерија је и оно „каплари“! Њих никада није било! Где је та наредба објављена? У ком архиву се чува? Минимум код навођења тако опширних података је да се наведу и поуздани извори, јер ово што наводите као извор: „…Пријем ове наредбе с обзиром на горњи строго пов. број путем сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к знању лично имају да је запале” (Споменица Динарске четничке дивизије 1941­ 1945, Прва књига, Торонто/Канада 1993, 198­203)“ је више него очигледно, обзиром на терминологију, само трапава и тупава пропаганда. А – о оном: „….Оно што сигурно не знају партизански потомци и сигурно нису хтели да чују једну давну емисију Радио Бејрута на румунском језику…“. Па, ко је њу, човече, уопште могао да чује, разуме и документује, и како не схватате да навођењем таквих „података“ само сечете грану на којој седите? Пишући на такав начин како чините, у очима критичког читаоца дезавуишете и оно смислено и тачно што се у Вашем тексту налази, и само дајете противнику аргументе за побијање Ваших навода.


    Прим. СС: Измењен адресат поруке на тражење самог аутора коментара.

    Свиђа ми се

  7. @Иоанн Дубињин

    На Vojin Vojinović, требало је ово да “адресирате“, све друго је ок:).

    Свиђа ми се

  8. @порфирије петрович: Хвала!
    @cp6cku: моја глупа грешка и превид, молим да ми опростите.
    За Уредника – молим, уз извињење, ако је могуће да адресу на мом коментару промените на: @Vojin Vojinović.

    Свиђа ми се

  9. @Иоанн Дубињин
    Срамно је то што сте саопштили: „Потомци и затупници комунизма у овим дебатама, мада су безочни лажови, ипак имају интелигентнији приступ“.Ко је то „безочни лажов“? Питам се, докле ће се дозволити вређање и генерализовање? Хвала ти Холандезу, што си несрећнику покушао да објасниш сву глупост његовог коментара. Ту је вероватно и разлика између Драже и Тита. Драже, који није био свестан о чему се ради и оног другог, који је био мајстор свог заната. И сада можете само да кукате и све историјске глупости, човека коме се дивите, да покушате да заборавите.
    @Vojin Vojinović
    Изгледа, да је коментар био усмерен, да нам се саопшти, да је неки ВОЈИНОВИЋ историчар нешто „проучавао“.

    Свиђа ми се

  10. @слободан млинаревић : Питате „…Ко је то „безочни лажов“? Питам се, докле ће се дозволити вређање и генерализовање?“. Добро, да не генерализујемо претерано – у конкретном случају то су – како их назвах „Потомци и затупници комунизма у овим дебатама“: Лазански и Јакшић, мада таквих има тушта и тама…Према томе, назвати их безочним лажовима није ништа друго него по ономе: Рећи попу поп, а бобу боб.

    Свиђа ми се

  11. @Иоанн Дубињин
    Са „тушта и тма“ поново вршите генерализацију. Како спадам у потомке очигледно је, да и мене вређате. Толико сте опседнути, да Вам се свуда привиђају „потомци и заступници комунизма“. Без обзира, што се лично не слажем са ставовима Јакшића, он јесте конвертит, али шта је слагао? Лазански се умешао у политику, дао је неко своје мишљење, ваљда има право, да буде и субјективан, као што сте и Ви искључиви и до бола СУБЈЕКТИВНИ. Али, шта је слагао?

    Свиђа ми се

  12. Веома ме је заинтригирао навод у коментару г. Војиновића! Има ли кога ко може поуздано да каже да ли је и колико извор/документ веродостојан, и шта је у њему тачно, а шта није? Хвала!
    Хвала и г. Дубињину на коментару на тај навод, којим је начео то што ме занима, и даље тражи, у суштини, исто што и ја.

    Свиђа ми се

  13. Истини за вољу у Србији су биле две четничке организације у току Другог светског рата: једна Дражина а друга Пећанчева. Међу њима се одвијао оштар сукоб у току рата. Сукоб се завршио стрељањем Косте Миловановића Пећанца… На Недићеву иницијативу, према писању Боре Карапанџића у књизи „Грађански рат у Србији“ на Равну Гору је послат у новембру 1941. године немачки професор Јозеф Матл са извесним немачким официрима и подофицирима да преговара са Дражом Михаиловићем о прекиду борбе против немачких окупационих формација у Србији (Види: Бора Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливланд, Охајо, СДА, 1958). Карактеристично је да је ову Карапанџићеву књигу оценио комунистички историчар Јован Марјановић, као књигу „љотићевске тенденције“ (Види: Др. Јован Марјановић, Четничко-Немачки преговори 1941. у селу Дивци, Споменица Васе Чубриловића, Зборник филозофског факултета, књ. Х-1, Београдски универзитет, Београд, 1968, стр. 500). Према писању Јована Марјановића састанак је одржан у селу Дивци, ево шта он дословно кажe: „На састанку се Дража Михаиловић нудио Немцима као савезник у борби против комунизма, али је изгледа тражио за свој покрет такве повластице које му Немци нису хтели дати ( пуна слобода дејства у западној Србији, и после ликвидације партизана, повлачење немачких трупа са те територије)…“ (Види: Jован Марјановић, Прилози историји сукоба народнооослободилачког покрета и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја ХХ века, Зборник радова, књ. I, Београд, 1959, стр. 218).

    Свиђа ми се

  14. @Душан Буковић
    Хвала Вам на овом коментару. Ако покушамо, да не будемо сувише осташћени, можемо констатовати, да Дража није успео, да оствари јединствену команду, ни у Србији. Даље, да стране у рату, често преговарају, што не мора да значи и да сарађују. Ако то прихватимо, када је у питању Дража, зашто неприхватамо, када је у питању Тито. Ако пробамо, да уђемо у главу Дражину, као што се ради, када је Тито у питању, могли би да поставимо питање. Зашто је ликвидиран Пећанац, а није Тито? Даље би могли, да терамо и тезу, да је Дража пустио Тита, јер је сарађивао са Русима(бољшевицима), као и са Титом. Следствено томе, прозилази, да је Тито био мање наиван, па је свог личног противника ликвидирао, када му се указала прилика. Нажалост, УЛАЖЕЊЕ У ГЛАВУ И УТВРЂИВАЊЕ, шта је неко имао у мозгу и шта је мислио, је постала врло раширена појава.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s