Прошао је празник радости и васкрсења. Многи су се лепо провели.

Поједини су извели огледну наставу за невернике. Прво се, после великог поста, по Светој литургији у недељу на Васкрс до обамрлости опити и најести. До сумрака сте обамрли. Током ноћи васкрсли. У понедељак, као да ништа није било.

Драгомир Антонић (Фото: Новости)

Било је мноштво таквих чуда по Србији. После васкрснућа долази пребрајање. По души и џеповима. Душа пуна, а џепови празни.
Слушао сам неке који одавно живе у Канади и Америци. Причају да се и тамо масовно троше новци на празнична весеља. Њих то не брине. Кад се истроше узму кредит у банци. На картицу или нешто слично. Па како то вратите – питам наивно? Узмемо нови кредит. Даље нисам питао…

Давно сам прочитао причу Бекри – Мујо. Била обавезна лектира. Знам и пословицу: Заиграј, засвирај и за појас задени.

Ми кад се истрошимо, ћутимо и дувамо у прсте док нешто не зарадимо или стигне пензија. Нисмо распикуће и у дуг не улазимо. У томе је разлика између нас и њих. Ми свако своје весеље сами платимо. Они наплате од других. Претворе у глобалну кризу. Онда дођу и деле савете. Узму паре, а ми се осећамо кривим.

Као, трошили смо више него што имамо.

Наслов: Стање ствари

(Вечерње новости, 17. 4. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-47c

Categories: Преносимо