Ђакон Ненад Илић: Слуге и остали

Пета недеља поста. Имамо још недељу дана до завршетка посног пута. Наравно, остало је и оно што нас стално збуњује кад сабирамо посне дане – Страсна седмица. Она се и не рачуна у пост. За њу се и припремамо током целог Великог поста. Да се оснажимо и охрабримо да са Христом прођемо кроз издају, страдање и смрт – до васкрсења. Она је поснија од поста, а истовремено и није пост. У њој се не бавимо посним правилима. Ћутимо и слушамо. У тишини идемо за Богочовеком и носимо свој крст за Њим.

ni-2932015

„Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће“.

Опет се на недељној литургији читају два јеванђеља. Прво је о смирењу, из Јеванђеља по Марку (10, 32-45).

Ако смо, ето, стигли до пред крај поста, до финалне етапе, лако нам се може десити да се погордимо нашим досадашњим постигнућем, или да постанемо малодушни – они који се из било ког разлога нисмо до сада довољно потрудили. Ови други постају малодушни и кажу – кад нисмо до сад, шта сад уопште имамо… А они који су неку жртву и поднели, помисле да су нешто и заслужили. Заборављају упозорења са почетка посног пута, да фарисеј у односу на грешног цариника није ништа у бољем положају, ако се поноси својом праведношћу.

Шта ли смо ми „испосници“ то заслужили? Жртвом се ништа не купује, ништа не обезбеђује. Жртва јесте услов љубави, али нема ту трговине, и то још са „прописаним“ мерама, „берзанским правилима“. Господ опомиње своје ученике који људски, присно желе да изборе „преко везе“ вечну близину, положај најближе Господу.

„А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.

А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;

Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено“.

Јован и Јаков Заведејеви. Најближи ученици. Баш такви смо и ми. Да се не лажемо – и ми то исто желимо. Господе, ево како се трудимо! Баш се испостисмо и то знамо већ и да није све у храни него и у одрицању од лоших жеља, све страсти смо кротили упорно, ево већ пет недеља. Не мораш ништа ни да нам кажеш – знамо да смо заслужили твоју близину. Наши смо. И осећамо се да све можемо, да смо прави хришћани.

Други се с правом буне због нашег протекционизма: „По чему сте ви то бољи од нас!“ А ми то трпимо зато што знамо да смо бољи. Ми знамо да се трудимо, а видимо да се остали труде мање од нас, или никако. А онда хладан туш – Господ нас неочекивано хладно опомиње:

„Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга“.

Није довољно. Просто – није довољно само то што се трудимо, поштујемо посна правила, рвемо се са страстима, појачано се молимо и више идемо на службе, причешћујемо се много чешће… Најважније је смирење, каже нам Христос. „Који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.“

Срби, а и остали можда мање крутог врата – како се то заиста ради?

Зар је лако бити слуга? Не ради се само о томе да се смириш пред другим. Зар је заиста лако бити слуга? Да би био добар слуга човек мора да учи дуго. Као и за све друго. Коме треба неспособан слуга? И да ли неспособан може бити слуга многима, некима, икоме? Ако неко није талентован, можда неће то ни научити. А како тек бити слуга свима? Колико тек ту има да се учи?

Свеједно, Срби се отимају да буду први међу својима. Да буду слуге свима? Очигледно – не, него да буду господари свима.

И сви наши проблеми најпре одатле и потичу. Најсклонији смо да се огрешимо управо о ову Христову заповест, или савет, како ко већ гледа на Његове речи.

Колико саблазни данас – преко медија рекламирају се лажне слуге, уствари прикривени лоши господари. Демократски владари! Заобилазе Христа али се његовом мудрошћу хвале. Убеђују нас да служе свима. Само што не мењају пробушене гуме на аутопутевима и не носе старцима, истина олакшане, торбе из самоуслуге. А нико не осећа да им они заиста служе. Сви виде да они једноставно лоше господаре. Лаж је лаж и кад тад остаће огољена, али то и није наш проблем. Наш проблем је да и ми, поводећи се за властима овога света, постављамо себе одмах на почасно место победника уместо да кажемо себи – тек сад смо, можда, и само можда спремни за служење. Морамо вратити достојанство појмовима „служење“ и „жртва“. Какво необично такмичење може одатле да проистекне!

Коме ми као Црква данас служимо? И колико служимо? Боље је да се непрекидно питамо о томе, него да фарисејски налазимо мир у постигнутоме. Како да служимо једни другима, али и онима ван зидова храма – то је питање које не сме да нам да мира. У њему се крије неопходна будућа активност Цркве. Осим молитве. „Рекох и душу спасих“ – није решење. Ако сам рекао а нису ме разумели, научићу све стране језике да им проговорим а да ме разумеју, научићу да певам и играм, научићу да цртам – само да ме разумеју. Ако волим људе ништа ми неће бити тешко, или макар ми неће бити немогуће.

После тренинга од пет недеља дошли смо на праг тога да можемо да се боримо за све наше ближње. А ко ће да постави границу где престају ближњи? Цео свет нам је задатак. И сви људи су нам задатак. Нисмо ми стигли пред крај него смо тек сад, можда, и само можда, на почетку. Следеће недеље стижемо са Христом у Јерусалим, или они мало више лењи и пасивни, дочекујемо га на улазу у Јерусалим клицањем и навијањем. А после, да ли ћемо имати снаге и храбрости да крст носимо до краја, или ћемо се преселити у посматраче?… У сваком случају немојмо се сад ни гордити, ни очајавати. Све што од сад можемо да урадимо, уосталом као и до сад, можемо урадити само уз Божију помоћ. Уместо да се ослањамо само на себе или да очајавамо у безнађу. Помози Господе и даље као што си и до сада. Помози и више. И научи нас како да служимо. Како да као Црква помогнемо и једни другима и заједнички, као Црква Божија, овом намученом и збуњеном народу. Нема одмора и нема места ни задовољству ни малодушности.

Други одломак који се чита из Јеванђеља (Лука, 7, 36-50), подсећа нас да све и почиње и завршава се љубављу. Грешница пада пред Христове ноге, умива их сузама, брише својом косом, целива му ноге и маже их мирисом! Драматично, зар не? Нама бон-тон забрањује тако драматично исказивање љубави и смирења, одбацивања сопствене грешности. Па можда зато што нисмо грешни као она? Да јесмо и ми бисмо то тако радили. Да ли? Да ли бисмо радили? Да ли можда нисмо заборавили да се без остатка предамо Богу? И да ли заиста нисмо грешни? Ко је тај ко није грешан?

„Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има“.

А каква је наша Љубав?

Удахнимо, и напред ка Јерусалиму, где нас поново чекају највећи догађаји у историји човечанства.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Јеванђеље по Марку, 10, 32-45

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;

И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.

И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити.

А он им рече: (та хоћете да вам учиним?

А они му рекоше: Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други са лијеве, у слави твојој.

А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;

Али да сједнете с десне стране мени и с лијеве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи:

И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

Јеванђеље по Луки, 7, 36-50

Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу.

И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра.

И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом.

А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница.

И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи.

А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет.

А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити?

А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио.

И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса.

Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге.

Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге.

Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.

А њој рече: Опраштају ти се гријеси.

И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта?

А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3UO



Categories: Преносимо

Оставите коментар