Ђакон Ненад Илић: Видети себе

djakon-nenad-ilic

Тек што је прошао пост и тек што смо се пробили кроз гастрономску и осталу раскош јануарских празника закључно са Савинданом, а већ долазе и припремне седмице пред Велики пост: Недеља о царинику и фарисеју. Ове године тог дана се прослављају и Свети Макарије Египатски и Свети Марко Ефески.

Каква раскош! Све је ту и сви су ту. Једна од најважнијих поука из Јеванђеља којој нас учи скромни цариник, Свети Макарије – један од највећих пустињских отаца и мудраца, и Свети Марко – велики борац против уније, против релативизације Истине коју чува Православље.

Ако се нешто може назвати припремом за подвиге који нам следе онда је то овако згуснуто помињање скромности, подвига, храбрости и будности као вредности за сваког хришћанина. Ако већ почињу припреме – треба им озбиљно приступити. Пре свега тако што ће свако од нас пажљиво погледати самог себе, проценити своје поступке и мотивације, загледати се у дубине своје душе.

Христова прича о царинику и фарисеју из јеванђељског одломка који се чита на недељној Литургији учи нас скромности и неосуђивању других као условима да себе видимо на прави начин – како бисмо могли да радимо на себи, да заиста будемо бољи.

Детаљ фреске Приче о митару и фарисеју, 1410-18 године, Манастир Манасија, Србија

Детаљ фреске Приче о митару и фарисеју, 1410-18. године, Манастир Манасија, Србија

„Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.

Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! Хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци или као овај цариник.

Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам.

А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! Милостив буди мени грешноме.

Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.“ (Лука 18, 10-14)

Црква је прихватила и запамтила ову Христову поуку као једну од најважнијих. Кратка молитва доступна сваком, у сваком тренутку, а која истовремено служи монасима подвижницима као снажно духовно оружје гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Притом „помилуј“ нема првенствено правно значење – помиловање, него значи и милост, миловање, утеху – помазањем рана лековитим уљем. Свеједно, да бисмо остали блиски Богу – развијамо реалну свест о сопственим мањкавостима, слабостима, грешности. То не мора да буде поза. Довољно је да будемо искрени према себи, да се не штитимо нашим улогама, постигнућима, похвалама које добијамо од других. И тако ступамо на праг озбиљне духовне борбе.

Свети Макарије, остаци фреске Теофана Затворника, Црква Преображења, 1378. година, Велики Новгород, Русија

Свети Макарије, остаци фреске Теофана Затворника, Црква Преображења, 1378. година, Велики Новгород, Русија

Свети Макарије Египатски био је једно од највећих светила сјајног египатског монаштва из раних векова Цркве. А кажу, да када би му неки монах долазио са страхом, као светитељу и великом старцу, он ништа не би говорио. А када би му неки монах, да би га понизио, рекао:

– Аво, када си био камилар па када си крао со и продавао је, јесу ли те тукли чувари? – он би му са радошћу му је одговарао на питања.

Говорио је још ава Макарије на питање како треба да се молимо:

– Нема потребе да говоримо многе речи, већ да пружимо своје руке и да кажемо: „Господе, како желиш и како знаш, помилуј“. А када навали борба: „Господе, помози“. А Он зна шта нам је на корист и чини нам милост.

Говорио је још и „Немој никоме нанети зло нити икога осуђивати. Тога се држи и бићеш спасен“. и „Ако се сећамо зала која су нам наносили људи, одузимамо силу Божијег сећања“ – већ ово мало драгоцених мисли довољно нам је да боље разумемо цариникову скрушеност пред Богом, довољно је као почетак припрема за подвиге Великог поста.

Пример Светог Марка Ефеског говори нам да колико год је нужно да уважавамо и не осуђујемо друге, постоји јасна граница компромиса и толеранције. Политичком компромису црквене уније, која је гледано с хришћанског Истока требало да спасе Византију, а гледано са хришћанског Запада – да заувек потчини Исток, и византијском цару и римском папи супротставио се храбро на сабору у Фиренци, Свети Марко Ефески. Унија је пропала, истина је опстала, по цену дугих година страдања православних које су ускоро наступиле. Анализе догађаја из тог времена говоре да би Цариград пао без обзира на унију. Увек је боље изабрати Истину, а бити веома опрезан у процени „прагматичних“ предлога. Шта би вредело поновно освајање самосталности православних народа да смо остали удаљени од Истине? Кад се као Народ Божији припремамо за заједничко духовно путовање у Великом посту, не треба да заборавимо да смо ми и од овог света али не само од овог света, и да је наш једини прави владар сам Господ Исус Христос. До извесне мере можемо веровати и оним владарима који се Њему потчињавају. Оне који Њега одбацују морамо ми одбацити. Да бисмо остали са Христом.

Није лако бити хришћанин. Али радосно је. Ево, да бисмо се на то подсетили – следеће недеље се ни један дан не пости! 🙂

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3gD



Categories: Преносимо

1 reply

  1. ПРИБЛИЖНО ЈЕ ТАЧНО ДА СРБИ ДАНАС ВИДЕ СЕБЕ ТЕК У ДЕСЕТАК ПРОЦЕНАТА, ТАМАН ТОЛИКО КОЛИКО ЈЕ ДАНАС МЕЂУ СРБИМА ОСТАЛО ОД СРПСКГ ПИСМА

    Ово је много лепо и још више тачно речено. Мислим да се сасвим сигурно може закључити да Себи данас ВРЛО мало виде ебе, чак можда се сме тврдити да Срби данас виде себе тек у једној десетинки, тј. десет одсто. Таман толико колико се данас међу Србима сачаувало срспске азбуке.

Оставите коментар