Небојша Малић: Ћирилица или Питање писмености и пристојности

nebojsa-malic-2Рачунам да многи Срби прате шта се дешава у Украјини. Мало кога ће изненадити што бандеровци у Кијеву свако мало предлажу да се „украјински“ језик – франкенштајн из аустроугарских лабораторија XIX века – полатиничи, како би се што брже ратосиљали мрских им „Москаља“. Као одговор на такве испаде „демократске, напредне, људскоправашке толеранције“, Донбас је већ месецима под оружјем.

Ово није нова појава. Пре скоро сто година, у хаосу после Лењинове револуције, за Кијев су се отимали Немци, бољшевици и следбеници Симона Петљуре, претече данашњих Бандероваца. По роману Михаила Булгакова о догађајима из тог времена, „Бела гарда“, пре пар година у Русији је снимљена мини-серија. У четвртом делу има једна сцена, негде од 47. до 49. минуте, где протагонисту – доктора Турбина – присилно мобилишу Петљуровци. Од Турбинове гимназије направили су болницу, којом управља његов некадашњи колега, Курицки. Он се Турбину обраћа на „украјинском“, али добија антологијски одговор:

„Извините, али ја вас ништа нисам разумео.“

belagarda

Какве везе то има са Србима и ћирилицом? Велике. Није први пут да се бавим овом темом, и нажалост сумњам да ће бити последњи, али шта да се ради кад људи једноставно не обраћају пажњу?

Постоје две групе које у Србији проповедају латиничење. Прва, коју чине заведени, се позива на лењост и неписменост: њима је мачећа латиница тобоже једноставнија, модернија, шта ли већ. То просто није истина.

Док је кусо-латинична лењост још некако и важила као аргумент у доба ране СМС-технологије и Нокија са бројчаницима, појавом паметних телефона са виртуелним тастатурама тај изговор губи сваки смисао. Чак штавише, нови уређаји отежавају писање кусом латиницом, јер су програмирани да је аутоматски „коригују“ на енглески или који већ латинични језик. А оспособљавање ћириличне тастатуре траје целих тридесет секунди, или мање.

Ја ево сред Америке већ више од десет година без икаквих проблема користим ћирилицу да пишем на српском – и на Соколу, и на твитеру, и на фејсбуку, било где – а кад треба да пишем на енглеском пребацујем се на енглеску латиницу. Зашто би то било напорно у земљи где је српски у свакодневној употреби? Не разумем.

Други, пак, заговорници латиничења усвојили су онај дух самопорицања о којем пише Мило Ломпар: прихватили су непријатељске вредности, обрасце понашања, писмо, језик, мисли, мисаоне процесе и уопште све, као своје. Погледајте било коју интернет-страницу следбеника квислиншког култа, биће вам одмах јасно.

Да је латиница „равноправно српско писмо“, зар би је аустроугарски окупатори силом уводили 1915? Зар би је мржњом према Србима опседнута КПЈ систематски спутавала и тихо убијала? Ко не зна срамотну историју затирања ћирилице, нека је прочита. Па после нека се служи латиницом „јер је тако лакше“, модерније, или шта већ – ако му дозволи савест.

Лично смартам да је ћирилица најпрактичније писмо живог српског језика, скројено по његовој мери, и да наметање латинице – кусе или оне са квачицама, свеједно – представља насилно облачење неписмене кошуље шивене по туђој мери. Латиничење није никакав напредак, већ манифестација или лењости, или зле намере. С тим на уму, шта нам је чинити?

Гледам у неверици како се разни заштитници ћирилице понашају као монтипајтоновске карикатуре. Никад више друштава за заштиту (не одбрану!) ћирилице, а мање ћирилице међ’ Србима. А свима је заједничко што заговарају законе и њихову примену.

Аман, људи, па какви се то закони данас у овако обездржављеној, пожутелој, преумљеној, и уназађеној Србији поштују? Спроводе? Примењују? Уставни суд се проглашава ненадлежним за устав; адвокати месецима штрајкују; председници, премијери и министри раде шта им је воља. Притом човек који само што не изговори оно апсолутистичко „држава, то сам ја“ своју функцију без трунке самосвести описује као положај „потрчка и послушника“ Брисела и Вашингтона – а свако мало даје изјаве о неопходности „промене свести“ и „преумљавања“. У таквој земљи, са таквим властима, ви бисте да се доносе и спроводе закони о заштити и употреби ћирилице?

С дужним поштовањем, али ћирилица се не брани манифестима, изјавама, лобирањем или позивањем на овај или онај закон. И нема потребе да се „чува“ или „штити“ – као да је, не дај Боже, некаква егзотична и угрожена животињска врста! Зар не би било логичније да се направи друштво за неговање или промоцију ћирилице? Или још боље: „Друштво српске писмености“, где се употреба латинице у старту сматра знаком некултуре? Душмани управо тако деценијама нападају ћирилицу – као тобоже примитивно, сељачко, назадно писмо. Та техника управљања утисцима делује и у супротном смеру. Само покушајте, видећете.

Јаловим причама о законима, указима и амандманима шири се безнађе и апатија међу самим народом, који као ништа не може да уради на очувању свог језика и писма (а да о идентитету, култури, вери и цивилизацији тек не говоримо). Катастрофална категоричка грешка. Јер управо је народ тај који чува и брани ћирилицу – њеном употребом у свакодневном животу.

Како? Тако што ће народ да инсистира на постојећим законима, кад држава већ неће. Тако што ће да одбије општење на латиници, у свакој прилици – при испуњавању формулара, у пошти, у банци, у продавницама, итд. Тако што ће се према латиници односити као према симболу некултуре, непристојности, немара или чак непријатељства – ако уместо добронамерних али заведених људи има посла са острашћеним аутошовинистима.

Надам се да смо се разумели.

(Сиви соко, 30. 1. 2015)

ПОНОВО ПРОЧИТАТИ

Небојша Малић: Ћирилица

(Сиви соко, 18. 1. 2012)

Три занимљива текста освануше недавно на НСПМ: један на Бадње вече, један пред нову годину, а један јуче. Прво је Василије Клефтакис понудио студију о систематском затирању ћирилице, са све табелама и графиконима. Онда је Никола Танасић прокоментарисао један заиста глуп (али и зао) текст Жутитике о српском писму. На крају је причу о ћирилици заокружио одличан есеј Александра Ђикића.

nm-cir

Дилема, у ствари, и не постоји. Ћирилица је оригинално српско писмо, створено за потребе овог народа и његовог језика. Можемо да расправљамо до које мере је Вукова реформа отуђила савремени српски језик и правопис од својих историјских корена и братских језика попут руског, али ваљда је неспорно да је и Вукова ћирилица аутентичнија од некаквог римског писма са накалемљеним квачицама?

За очување ћирилице, односно супротстављање пројекту расрбљавања чији је саставни део наметање гајевице, није потребна никаква државна репресија, никакво судско кажњавање, забране, и слично. Довољно је само да се свесно чини напор да се пише сопственим језиком и писмом, а да се према онима који то не чине примене мере друштвеног остракизма, од пријатељског савета, преко подсмеха, па све до бојкота.

То, дабоме, неће имати неког великог ефекта на kulturkämpfer-e из невладничко-жутократских редова, који латинишу из политичких и идеолошких разлога -али њих свакако морамо да се решимо како би физички опстали, тако да је њихов став према ћирилици небитан. Што се трговаца тиче, најбоља мотивација је профит: када они који користе гајевицу примете да због тога губе промет, видећете колико ће брзо да је напусте. Не каже бадава народ: „Пара врти где бургија неће“. Не односи се та изрека само на мито…

На крају, највећи савезник ће нам бити технологија. Баш ти мобилни телефони и компјутери, за које злобно-будаласта новинарка тврди да нису исплативи на ћирилици. Како? Просто. Водећи светски произвођачи софтвера нису добили допис од Невладе Жутије да све има да буде на кусој латиници, већ у оквиру сваког оперативног система постоји уграђена опција за „српски – ћирилица“. Гугл сваку страницу на гајевици идентификује као Croatian, док све писано на српској ћирилици лепо идентификује као Serbian. Па ко хоће да се сматра Croatian нека пише гајевицом.

СМС и мобилне телефоне са физичким тастатурама увелико замењују „паметни телефони“ са виртуелним и програми за дуже поруке. И што је најлепше, сви ти програми имају аутокоректор за енглески (будући да енглески има глупа и конфузна правописна правила, па англофони често погрешно напишу речи), који све писано кусом латиницом преврћу у (по њима) исправан енглески. Будући да постоје виртуелне тастатуре на српској ћирилици, и да текст писан на њима неће да масакрира енглески аутокоректор, упитајте се колико ће брзо „текстери“ да почну да пишу на српском, из чисте фрустрације?

Знам да је иронија што управо Империја нуди технолошко решење за супротстављање сопственом пројекту „културног чишћења“ Срба, али тако иначе функционише Божија правда.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3gv



Categories: Сиви соко

24 replies

  1. ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ – БИЋЕ И СРБА!

  2. Уђите на сајт Сбербанке. И он је на латиници. Фирма те Банке је такође на латиници а ради се о руској банци у сред Београда.
    Шта нам то говори?
    И Русима је јасно да је ћирилица сахрањена у Србији.
    Још само да се договоримо ко ју је сахранио?
    Нису ни Руси ни Енглези а ни Ескими.
    То смо ми Срби учинили и то чинимо и даље и то врло приљежно и темељито.
    Овде, на овом блогу, се већ данима догађа прегањање и препуцавање врлих ћириличара око тога ко ће да заузме фотељу врховног ћириличара.
    Наше проклетство је дошло до пуног изражаја, како утврдити ко је већи и паметнији, коме је ћирилица милија, ко је баштини као своју дедовину?
    Сада би да се уједине.
    Зашто су се разједињавали?
    Због ћирилице или због неког делића власти, материјалне користи или да би неко удовољио свом егу и показао да је једини он тај који може да носи велико Ћ?
    Предлажем им да оснују НВО. Можда их неко спонзорише, можда се огребу о буџет а можда се и сама ћирилица огребе па постане важнија и уваженија.
    Ипак, НВО није мала ствар а и у тренду је.

  3. Mislim da Srbi, zahvaljujuci Karadzicu, Danicicu i dr, poseduju i koriste dva savrsena pisma. Istina je da je cirilica ugrozena i da nju treba posebno cuvati i negovati. Ali ne dekretom i silom vec mudro, planski, istrajno, stalnom upotrebom . . .

    Cak je i EU zvanicno koristi. Za sada na novo stampanim novcanicama od 5 i 10 Evra.

  4. Не знам шта значи опаска да су српска писма савршена, то што у неким језицима не важи правило један глас једно слово није их онемогућило да у свим сферама писаног стваралаштва остваре високе домете. А богме није ни нама толико помогло да будемо писмени и начитани.

    Слажем се са генералним ставом аутора текста али не слажем се да треба све да се сведе на ангажовање појединца и његову самосвест а да легислатива нема никакву улогу. Такође своју улогу могу да одиграју и организације које би подстрекивале употребу ћирилице а за то постоје различити начини – он привилеговања оних издавача и медија који се користе ћириличним писмом, различитим пропагандним акцијама и на многе друге начине.

  5. Kao Hrvat podržavam borbu za očuvanje ćirilice koja je savršenije pismo od hrvatske latinice, ali ne i od crnogorske latinice koja se uvođenjem znakova „ś“ i „ź“ najviše približila Vukovu pravilu da se piše kao što se govori.

    Inače, hrvatska je latinica gajica, a ne gajevica!

  6. ЗАИСТА ЈЕ ВЕЛИКИ ПРОБЛЕМ ПОСТОЈАЊЕ ДВЕ „ЋИРИЛИЦЕ“ И БОЉЕ ЈЕ ДА СЕ ОН НЕ САКРИВА, ЈЕР БРИСАЊЕ ПИСАЊА О ТОМЕ ПРОБЛЕМ ЧИНИ ЈОШ ТЕЖИМ

    Малић овде каже на крају свог текста: „Надам се да смо се разумели.“
    То „надање“ може да се схвати двојако. Или као Малићеве сигурности да је о томе довољно рекао, али и као скромности, јер признаје да можда то ипак није довољно.

    Ми му радо кажемо да је он овде предочио свој озбиљан текст који осликава његов интелектуални прилаз питању ћирилице и њене одбране и начина њеног (о)чувања. А ми мислимо да је ово мишљење решења питања писма Срба и њиховог језика, и тог великог нерешеног проблема данас, ипак недовољно као поступак у доношењу решење питања писма Срба и њиховог језика. Ово што је он говорио јесте добро промишљено, али се није дотакло два основна питања у вези с решењем тога дана, још се чини, нерешеног проблема. А то ћемо предочити у посебном свом тексту коме није место у коментару, јер је одговор нешто дужи.
    Овде је неко (није неко, него потписани Зека) поставио добра и кључна питања чији био одговори требало да објасне зашто је данас овакво стање међу данашњим борцима за ћирилицу који се у оквиру неколико удружења међусобно гложе. за то гложење постоји само један, али велики, озбиљан и још нерешен проблем. Проблем је стваран, није нимало наиван, јр се тиче регистрације једног удружења с поновљеним скраћеним именом које гласи најчешће у јавности само „Ћирилица“ или Удружење „Ћирилица“. Тај проблем једни (у изворној „Ћирилици“) стално покушавају да реше на једини могући начин, а други или ћуте (ови који су узурпирали то скраћено име „Ћирилица“ апсолутно директно противно одредби у Закону о удружењима. И тај се проблем не може и не треба ни заташкавати, него га треба договорно у агенцији за регистрацију решити. изворна „Ћирилица“ је чак позвала то удружење са незаконитим делом назива данас, али се позвани овако изјаснио: „Ми се не договарамо са сваким.“ Зо је тежак и осоран одговор и зато ће се „битка“ између изворне „Ћирилице“ из 2001. и „Ћирилице“ из 2009. у којој је узурпиран дотичан скраћени назив противно реченом Члану 16. реченог закона, неизбежно настављати све док се то питање не буде на обострано пристајање решило. Пошто изворна „Ћирилица“ неће да поставља у суду питање назива фалсификоване „Ћирилице“, немојте нико да се љути што се то питање не може зауставити. Може онај чије је средство обавештавања да донесе одлуку да то не објављује, али то не значи да забрана писања о томе ма на који начин решава проблем. Ми у изворној „Ћирилици“ убеђени смо да смо у праву и ми ћемо и о томе непрекидно да говоримо. Фалсификована „Ћирилица“ настоји да ћути или да тумачи закон нерегуларно. Изворна „Ћирилица“ сматра да је много боље и корисније кад средства обавештавања не бришу причу о томе, јер прича ипак ублажава могући велики разлог за сукоб између та два удружења. А чак смо убеђени да то писање више користи него што штети писму ћирилици и њеном решењу. Зашто? Зато што сакривање чињенице да разлог за сукобе постоји, и то је врло велики, можда и највећи и најозбиљнији разлог. Да тај разлог не постоји, изворна „Ћирилица“ не би никада споменула своје чланове који су издали изворну „Ћирилицу“ и с узурпираним именом отишли у то ново удружење. То што су издајице из изворне „Ћирилице“ отишле у фалсификовано удружење, изворна „Ћирилица“ честита и захваљује фалсификованој „Ћирилици“ што је преузела издајнике. И то је проблем који никако не би био сметња, напротив то би био највећи разлог сада за сарадњу с новим удружењем само када би узело свој оригиналан скраћени назив (ми смо им предлагали један од најлепших могућих скраћених назива „Народна ћирилица“. Да Збиљић нешто данас оснива удружење баш би тај назив одабрао јер је заиста ћирилица српско народно писмо. Али га фалсификована „Ћирилица“ неће иако је то бољи назив. То без икакве недоумице потврђује да је нова „Ћирилица“ смишљено и неодустајно украла назив јер је само тако могла да се на основу идентитета изворне „Ћирилице“ пробије и да добије оно што не би никако могла добити да је пошла у борбу за ћирилицу од нуле. А, уз то, имамо сведочење проф. др Милорада Дешића (један од чланова Комисије за допуну Правописа српскога језика) који нам је пренео речи његовог познаника из лажне „Ћирилице“ да су „они Збиљића отерали“ из „Ћирилице“. Није проблем што је то на најружнији начин речено, проблем је неупоредиво већи због тога што је тај огавно слагао, јер нису могли из украденог назива ни на који начин да „отерају“ из изворне „Ћирилице“ ни Збиљића ни било кога. Могли су само да радо приме наше издајице. То се може упоредити са сукобом СРС и СНС. Томини јесу поцепали Радикалну странку, али нису то урадили на крајње незаконит начин, тј. нису одбегли чланови из СРС однели тај назив ни пун ни у скраћеници. Они јесу, по неким мерилима, буквално издали Шешеља и Српску радикалну странку, али, с друге стране, то је учињено на законом дозвољен начин јер нису однели са собом име Српске радикалне странке В. Шешеља. Тако Шешељ има морално право да се љути, али не може ништа да учини јер Томини нису ништа украли из ранијег СРС, па ни име. И ту је велика разлика између крађе и издаје у случају „Ћирилице“ и у случају СРС и СНС. То је драстична разлика.

  7. @DŠ
    Драги господине, у праву сте за црногорску латиницу да је ближа начелу један глас, једно слово. Али, управо „црногорска латиница“ показује ђе је проблем у читавој овој причи. Она је настала простом крађом Аднана Чингића црногорске ћирилице коју је по цијену великих прогона својевремено промовисао покојни др Војислав Никчевић, додајући нова слова у стандард црногорског језика на коме је први радио. Сада се црногорском ћирилицом служи једино Добрило Николић, познати писац из Ариља, јер до тог краја долази меко „ш“. Иначе, оно је постојало и у Буквару др Теодора Јанковића Мирјевског, првог српског педагога, који је са 38 слова прилично заступао једно слово један глас, али не дослиједно да би избегао посљедице Фелбигеровог „литерарног метода“ мнемотехнике у њемачким школама. (Да напоменем да је Мирјевски дао одсудан отпор Марији Терезији у наметању латиничног писма „Илирима-Србима“) Сада у ЦГ у пројектовању „идентитетских питања“ која су тобож нејасна у земљи у којој свако зна свој родослов најмање од 15. вијека, уведена је општа латинизација и то „илирска-хрватска“ гајица и енглеска латиница, уз мала острва руске ћирилице у туристичкој сезони. „Црногорска латиница“ настала плагијаторским радом, служи само томе да затрије ћирилично сјећање.
    Подстицање завичајних говора, дијалеката веома је значајно, њихово укидање, писао је Ниче јесте варваризам, а управо да би се спријечила језичка разноликост Нијемаца, по мишљењу бројних истраживача, узроковало је настанак и цвијетање расне теорије као интегришућег фактора, па потом и нацизма. Зато ја подржавам сваки облик његовања језичког регионализма, али уз јасну свијест да сви ми „Илири“ говоримо, лингвистичким критеријумима мјерено, једним језиком. Име тог језика увијек је било спорно и то је други проблем. Хрватски лингвисти који су на другом становишту – да постоје одвојени језици – више се не баве „иначицама“, него попут Р. Кавчића тврде да је особеност хрватског језика у постојању чакавског, штокавског и кајкавског дијалекта, икавског, ијекавског и екавског наријечја. И шта ту имамо ако укључимо остале словенске балканске језике, осим словеначког, дакле и бугарски и македонски. Када то осмотримо, виђећемо да „једно слово-један глас“ није тако савршено јер отежава међусобну комуникацију, далеко је боље било да смо сви имали „јат“, а са друге нужну књижевну стандардизацију у школама претвара у дрил са трајсни социјалнопсихолошким посљедицама.

  8. Ovih dana se u MEDLENIJANUMU u Zemunu igra predstava „Azbucni rat“ (ABC oder Krieg) posvecena adaptaciji slovenackog i srpskog jezika (od 1831 do 1835 god) i medjusobnim odnosima Kopitara, Vuka, Copa i Preserna.

  9. Лепо, ћирилицу су нам уништили.
    А шта ћемо са језиком?
    Ово је оглас са- Инфостуда- фирме MERA за нека радна места:

    C#, .NET Designer (Belgrade) Customer Support Specialist (Belgrade)
    DEV-IT-OPS Engineer (Belgrade)
    JS/Web Designer (Belgrade)
    Python/Django Designer (Belgrade)
    R- Technology Specialist (Belgrade)
    Senior Android Developer (Belgrade)
    Senior iOS Developer (Belgrade)
    Senior Software Engineer (Computer Vision) (Belgrade)
    Senior Software Engineer (Home Automation, M2M) (Belgrade)
    Wireless Networking (WiFi) Specialist (Belgrade)

    Овде се ради компјутерским програмима.
    Зар то није могло да буде преведено на српски језик?

    Senior Software Engineer – Старији инжењер за програме

    Погледајте колико има страног језика у натписима, по излозима?
    Како да сачувамо писмо ако нам се и језик губи?
    О томе се “мудро“ ћути.
    Глобализација узима свој данак а нама све лепше и лепше.

  10. Ма, ви сте сви лудаци.

  11. Никада раније нисам јавно исмејаван ни на који начин, па ни поређењем са монтипајтоновским карикатурама, као што су то на овом сајту учинили г. Н.Малић и г. А.Лазић. А прилику за то добили су следећим редоследом догађања.
    Стање ствари је покренуло иницијативу да се удруже постојећа удружења за одбрану ћирилице, и нека је јавно прозвало. Претходно удружења нису питана шта мисле о изводљивости такве иницијативе.
    Знајући капацитете прозваних удружења , испред СРПСКЕ АЗБУКЕ сам изјавио да она не може прихватити ту иницијативу јер је неоствариво оно што је у њој наведено као циљ удруживања – усаглашен план рада и истовременост спровођења активности.
    Онда је г. Збиљић предложио остварив циљ удруживања : јачање стручних снага за деловање према лингвистичком еснафу. Ту иницијативу сам прихватио уз напомену да је главни добитак у одбрани ћирилице то што ће релевантне националне институцијама сада имати посла са савезом удружења на чијем челу је универзитетски професор, а не њима омражени Збиљић. Он је омражен управо зато што је многим својим књигама разоткрио издају ћирилице од стране лингвистичке струке и науке , и интелектуалне елите у целини. А они мислили да је све „легло“, кад је већ „легла“ и издаја Косова и Метохије.
    И све би испало добро да се ја сложих са А. Лазићем да од стране Збиљића предложено име Савеза „Матица ћирилице“ не сме проћи, јер то значи конфронтацију са Матицом српском. Она је својом правописном одредбом изравнала хрватску гајицу са српском ћирилицом, и тиме постала гробарка српског националног писма, па одбране ћирилице нема без конфонтације са таквом Матицом српском.
    А шта је , по Н.Малићу, заједничко свим монтипајтоновским карикатурама ? То је заговарање закона и његове примене. Онда су много већи монтипајтоновци професори доктори Миша Ђурковић и Зоран Аврамовић , који су писали у Политици текстове у чијим насловима је било залагање за закон о ћирилици. Те текстове сам коментарисао управо на овом сајту. Колико су професори далеко од реалности показао сам тиме што они не знају да су постојећим законом предвиђене казне само за некоришћење латинице.
    Велики поборници законске одбране ћирилице су професори лингвисти Мато Пижурица (главни редактор правописа) и Милош Ковачевић. Они су стручни у овој мери у којој су сачували ћирилицу. Кад су се обрукали латиничењем српских земања , доказују се као правни стручњаци нудећи предлог закона о језику и писму. Дакле, они су за то да се правописом у српској просвети млади Срби латинизирају, а кад порасту да буду кажњавани законом због коришћења хрватске гајице.
    Највише је смешно то што српска елита уопште не спомиње Уставну заштиту ћирилице. Обилази око ње као мачак око вруће каше, јер постојеће заштите не би ни било да то питање није потегло удружење ЋИРИЛИЦА. А кад је питање писма решио народ раферендумом за Устав 2006.г. тако што је уз српски језик везана само ћирилица, неважно је било чије изјашањавање за ћирилицу зато што је лепа, прилагодљива српском језику и сл.
    И док Н.Малић пише да су ћириличари смешни залагањем за законску одбрану ћирилице ,истовремено нуди решење „тако што ће народ инсистирати на постојећем законима“. Само није рекао ко ће да каже народу шта је његово, да би то бранио. Нико није рекао народу да уопште постоји неки закон, а камоли да он зна шта у закону пише. Оно што је народ могао до сада сазна од универзитетских професора на латиничким ТВ је лаж да је по Уставу и латиница службено писмо српског језика.
    Пре доласка на власт комуниста и сваки српски сељак је знао које је српско писмо, а данас се овако размишља о писму : „Зашто да бринемо за ћирилицу кад је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица.“ То не види ни проф. Мило Ломпар који је за два писма у српском језику, као и Матица српска и САНУ, а што води поразу ћирилице. А то је још теже разумети гледајући из Америке.

  12. КАД БИ СВИ ПРОФ. СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЗНАЛИ О ПИСМУ КОЛИКО НЕМАЊА ВИДИЋ, СИГУРАН САМ ДА БИ СЕ ЋИРИЛИЦА ВРАТИЛА У ЖИВОТ КОД СРБА

    Немања Видић је одличан инжењер, па није постао и велики лингвиста, али ово што каЖе дипл. инж. Видић о ћирилици, он може слободно да држи предавања већини српских лингвиста о томе зашто и како морају Срби да сачувају српско писмо. Зато сам сигуран да када би нешто сутра сви српски лингвисти били отерани у пензију са забраном да држе предавања, а кад би се инжењер Видић нешто могао „преметнути“ у хиљаду лингвиста па да предаје ученицима српски језик, био бих сасвим сигуран да би наставници „Видићи“, ако не би баш превише побољшали стање у српском језику, бар би сигурно успели да све ђаке науче које је српско писмо. Видић би, сигуран сан, за разлику од српских језичара, спасао макар српско писмо, а сами Срби би без лингвиста сачували језик, како су га сачували вековима.

    Кад неко прави из незнања, неукости или из зле намере штету у науци и струци, много би боље било да се струком и науком и не бави. А што се данашње неукости српских „сербокроатиста“ тиче, да их нема, српска би се ћирилица без њух лакше вратила у живот.

  13. @Немања Видић
    @Д. Зб.
    Кажете: „Само није рекао ко ће да каже народу шта је његово, да би то бранио. Нико није рекао народу да уопште постоји неки закон, а камоли да он зна шта у закону пише.“ Да сте мало размислили, нажли би одговор. Покушаћу, да одговорим: ТО ЈЕ ЗАДАТАК УДРУЖЕЊА. Да објасне народу, а не да ратују са Матицом, САНУ и свим могућим „незналицам“ око нас.
    Обојица сте искористили покренуту акцију за празне приче из ваших личних историја. Уместо да смо се директно повезали и разменили „утиске“ о покренутој акцији, обојица сте се лепо испричали по оној „Ја теби сердару, ти мени војводо“. Није Видић једини, који је под старе дане, решио да има хоби. Има дипл.инжињера са таквим идејама довољно. Потпуно сте се обрукали!

  14. Млинаревић опет прави једну тешку и по ћирилицу сувише озбиљну и штетну дезинформацију дезинфорнацију када каже: „Да објасне народу, а не да ратују са Матицом, САНУ и свим могућим „незналицам“ око нас.“

    ДА ВИДИМО ТАЧНО КО ПРОТИВ КОГА „РАТУЈЕ“, зашто И НА КОЈИ НАЧИН?

    Нисмо ми никада, МЛИНАРЕВИЋУ ДРАГИ, „ратовали“ ни са једном институцијом и ни са једном јединим незналицом. Али они су на све начине ратовали против нас, па и крађом имена нашег удружења „Ћирилица“. Чак им је и крађа била потребна да би ратовали против нас.

    Проблем је Ваш, мени сигурно драги човече Млинаревићу, у томе,што сте попуно неупућени у тај „рат“, схватили да су приче из институција истините, а наше „ратничке“. Институције, тј. наравно, само они које смо побијали у њиховом незнању и штетним поступцима у науци њихових појединачних па и клановски ораганизованих лингвиста и филолога на сваки наш напад на њих лично и њихову, погубну по ћирилицу, науку, користећи своју утицаност на средства обавештавања тврдили да „ратујемо“ против њих по принципу: „ја, то је Матица“ (тј. Станић Негришорац) или „ја, то је исто што и институција“. Значи, они су на најпрљавији начин оног чувеног француског краља изједнчавали себе и државу, тј. институцију.
    Дакле, Млинаревичћу, поштеније је много да, пошто уопште нисте истинито упућени у то ко је против кога „ратовао“, наставите да ми обезбедите обећано приказивање наших из „Ћирилице“ 20 књига у Панчеву.

    Да бисте тачно знали ко је против кога ратовао, треба да знате који је „ратни циљ“ био једнихм+, а који је циљ био оних који имају привилегије и новац. Док не видите зашто се води хнеки рат, како можете унапред знати ко је „започео рат“ и како га је запоилео. Док не оснујете неки „хашки суд“, примите прво јасне разлоге и циљеве у ратовању. Ви сте као ови у Хагу: унапред знате да у криви Срби (ћириличари), а да су прави само ови који лажу. Непоштено је да верујете само једној страни, поготово не ако нас уопште не познајете и не желите да нас саслушате.. Зар Ви нисте чули до сада да, када неки моћан руководилац каже, кад њега лично споменете у вези с његовим штеточинским радом и лоповлуком, каже: „Ти нападаш Матицу српску“, а он погази и Члан 10. Устава и свом раду писмо, и погази истовремено и Статут Матице српске тако што ми он лично, као председавајућуи седници Скупштине у Матици забрани да, као члан Матице српске, предложим да се, коначно, четири деценије после хрватског поништавања и одрицања, поништи у примени и данас тај фамозни злочиначки према српском језику и писму Новосадски договор у Матици српској (1954) о „српскохрватском језику и о званичној лажној „равноправности писама“, а иза врата договре се о начину „постепене замене српске ћирилице хрватском латиницом“, а чак један Хрват им каже, малтене да се диви српским лингвистима што су пристали да преузму страшно бреме на себе да „српском народу замене његово писмо“. И дода: признајемо да бисмо ми на то тешко пристали да урадимо хрватском народу“.

    И сада, ништа о томе не знајући, Ви мени кажете да ми „ратујемо с Матицом српском“. Ама, човече, треба ли сваки дан да Вам говорим да је за нас све борце за ћирилицу Матица српска увек била, а данас још и више, светиња, а да су грешни, и то превише, њихови челници и стручњаци. Како су грешни? Тако што су прихватили да Срби изгубе писмо преко њихових манипулација и лажи, а не преко неизбежне потребе. Ми за такве лингвисте и руковдиице који су преко обмана у пракси народу „заклали писмо“ у 90 одсто међу Србима, јер српски народ никада није одлучио да замени писмо, него су га на то и школским путем преварили, не можемо ни под претњом смрћу рећи да су то ДОБРО И СТРУЧНО УРАДИЛИ!.

  15. ПРИЛОГ ИСТИНИ КО И КАКО И ЗАШТО РАТУЈЕ ПРОТИВ КОГА

    Сада ћу Млинаревићу, у додатку одговора на напад на нас и од њега, казати нешто у вези с подршком лично упућеном писму на руке Драгану Станићу у Матици од оних који су бесни што се види да су нам „позајмили“ назив „Ћирилица“, одбијајући да га врате. Миодраг Којић из истоимене „Ћирилице“ из Београда упућује писмо Драгану Станићу и брани га зато што он крши Статут и Устав, а обраћа се тим писмом и директору Института Срети Танасићу да му каже мишљење о његовој мудрој подршци Станићу. Ево какав „савет“ доби Којић од директора Института за српски језик. Каже у писму Којићу онај који и данас потписује нове томове речника не српског, него српскохрватско језика (Не цитирам директно да не бих открио извор који ми је то писмо послао): добро сте ово урадили. Саветујем Вам да ово пошаљете и Вечерњим новостима које су у последње време доста писале о ћирилици и они ће то вероватно објавити. Видите како „бране“ ћирилицу од Збиљића ови који су „Ћирилицу“ од Збиљића и свих њихових чланова буквално украли, јер бне враћају „позајмљено“ још. А Ви кажете да ми „ратујемо са институцијама и незналицама“, а видите како неки буквално воде против нас не само рат, него најпрљавији рат.

  16. МЛИНАРЕВИЋУ, ЧИЈЕМ ИМЕНУ И ПОШТЕНОМ ДЕЛУ СЛУЖИТЕ

    Млинаревић каже мојој маленкости и Видићу, онако, обојици одједанпуз, да не троши своје „богато“ пентионерско време на њему „неважне особе“: „Има дипл.инжињера са таквим идејама довољно. Потпуно сте се обрукали!“

    Хајде мени реЦите поново шта хоћете, мене ни много већи „ударци“ нису обарали, али сваки такав напАд на поштеног човека који је давао од својих уста да брани ћирилицу, превише боли. Зато ћу Вам речи истину, под претњом смрћу. Видић је од великог борца за права српског народа морао да се пресели као избеглица у Београд, а готово упут свратио је у Нови Сад да „Ћирилици“ купи нови факс за рад после оснивања, јер смо били на старту без новца. Дакле, готово на путу у избегкиштво, инж. Видић сверати у Нови Сад да купи „Ћирилици“ основно средство за слање текстова новинама на почетку рада И оде у Београд без тог новца који је буквално одвојио од уста, а он још тада није имао ни кревет у свом једва обезбеђеном преноћишту за породицу. Много сам као човек љут кад се на грешног Видића (сви смо као људи и грешни) баца још већи грех од онога који је он икада починио. Поштеног Видића увек ћу да браним, а удрите по мени. Ја сам на то огуглао и ништа ме то више не боли.

    И опет кажем, немојте причати оно што чујете из десете прљаве руке, боље је да се потрудите да остварите обећану промоцију 20 књига о ћирилици, које у толиком броју о погаженој и затртој српској ћирилици није написало не само ниједно научно лице у Срба него ни све српске лингвистичке институције заједно!

  17. @Д. Зб
    Ја да сам желео, да причам о помоћи коју сам Вам понудио, око презентације књиге у Панчеву, ја бих сам то написао.
    Одговорите само на питање, колико је удружења и која потписало оснивачке папире у Новом Саду? У нашој директној преписци, тражио сам Вам исто. Нисте послали, али сте ми све „опростили“, јер ће бити презентације књиге у Панчеву. И сада настављате??!! Ја сам нов на Вашем дивану, али ми је сада јасно зашто са Вама нико НЕЋЕ. Пријатељ ми рече: Збиљићу је то духовна храна! Ја сам одговорио: Нема везе. Ако је тако, дај да хранимо човека, да не изгладни.

  18. Сајт „Стање ствари“ нам је помогло буквално да урадимо оно што нам је у сну таворило пет година

    А што да Вам кажем колико је удружења потписало кад смо то и на овом сајту бар два пута нписали. И нећу Вам рећи да се јвило још јдно удружење после порписивања и имамо састанак да се договоримо ових дана. Значи, биће више удружења у „Матици ћирилице“ него што смо и ми у сну очекивали касд нам је сајт допустио да позовемо. Зоме признајемо да нам је сатф Стање ствари много, баш много помогао да остварим сфвој асан о сједињенимн удружењима, али то нисам могао да опостигнем док нам овај сајт није помогао свопјим пуисањем.

    Нешто ми у последе врме не пушза текстове, али не мнари. Толико су нам пиомногли до сада да нам нишрта више не помогну, ми смо еима захваљујући оновали оно што без њих нисмо могли Матицу ћирилице. Има ли клепшег имена на овом свету за ћирилицу, а да не украдемо име Матице српске, јер је ово само помагачка матица старијој и светој Матици српској да се што пре одлучи на оно у чему се, захваљујући сербојкроатисти8ма у Матици српској касни бар 30 година.

  19. @ Д. Зб.

    Нешто ми у последе врме не пушза текстове, али не мнар

    Жао ми је што ме нисте удостојили приватног одговора на приватан мејл, али да онда пренесем и овде јавно суштину:

    Све док се ћириличари не „сложе и умноже“, овај сајт до даљег обуставља објављивање текстова на ту тему – јер се сада све своди на понављање већ исувише пута реченог

    Александар Лазић

    ПС. Видим да не одустајете од имена МАТИЦА ЋИРИЛИЦЕ. У реду. Знате онда да идете без нас, без медијске подршке Стања ствари. Поновићу да нама, кад смо покретали иницијативу, на памет није падало да би уједињавање покрета за одбрану ћирилице створило било какву „комшиницу“ (!) Матице српске или изазвало нове поделе. Но, то некоме очито одговара, а није тешко погодити ни којим то структурама и службама: у том случају постаје небитно да ли се на разједињавању ради несвесно (као аматер) или свесно (службено).

  20. МЛИНАРЕВИЋ: „Нисте послали, али сте ми све „опростили“,

    Наравно да сам Вам „све опростио“, али не зато што мени лично помажете, него пре свега што помажете ћирилици и „Ћирилици“. А ко њима помогне било колико, за мене постаје макар мало светац за поштовање. Зашто? Зато што нам је много више само ометало рад и крало нас, а мало је њих помагало. Све су се нешто бунили што ће „Збиљић постати лидер“.

    Ја признајем да сам радио кроз хиљаде непроспаваних ноћи све док ми је супруга могла да буде четири стуба куће и породице. А кад то више не може да буде, нисам више могао све да радим, а други нису или могли или хтели. А онда дође ми неко у сиротињску кућу, па ми украде највеће богатсво којим сам се дичио „Ћирилицом“ и не стидим се да кажем да је тро моје највеће и најпоштеније дело које сам својим радом подигао. Наравно, уз помоћи многих других, па и инж. Видића, па и Г. Лоле Ђуровић, па и Д. Г. који помаже много, а каже да неће да му спомињемо име као добротвора. Да сада не набрајам све. Није то тренутна тема. А што се мене тиче,мени приказивање књига не треба. Мени је славе већ превише, а сматрам да те славе и помоћи треба још много ћирилици. Ако мислите да ја хоћу да се лично у Панчеву дичим својим књигама, онда Вас молим да не тражите салу за приказивање, Поготово ако вам неко приговара због те понуђене помоћи, одмах је запоставите. Јер, ја ћу у Панчеву добити довољну помоћ од свог повереника за „Ћирилицу“ у Панчеву. А имам тамо и проф. који је код мене положио и добио диплому док сам радио на Косову и Метохији.

  21. Много времена губите у ситним препуцавањима. Скратите причу, упрегните снаге у једну запрегу. Ко је први регистровао удружење или га украо, ко је прелетео?
    Идеју није одбацио. Циљ је исти.
    Можда је повредио дух заједнице, ситни морал, можда за ситну материјалну корист.
    Схватимо, са убијањем ћирилице убијају нас.
    Радују се нашим распрама. Потпаљују да се свађамо.
    Предложио сам проф Збиљићу да нови субјект региструју као
    „МАТИЦА ЋИРИЛИЦА“. Звучи чврсто. Поред Матице српске и уз њену подршку, уз Вукову Задужбину, уз професоре српског језика (и македонског, руског и осталих ћириличних професора), коначно – уз народ и Устав – кренуло би се брзо враћању ћирилице на место које јој припада.
    Зашто се плаћене УСТАНОВЕ ЋИРИЛИЦЕ, уместо да примене Устав – било би им лакше – боре за неколико писама?
    Да ли морају или им комунизам не излази из главе.
    Њихови докторати нису једнописмом угрожене?
    Да ли је то питању?
    Како им то избити из главе или како њих избити из српских институција.
    Можете ли замислити неког у Европи да не поштује своје писмо, Устав?
    Или македонце, бугаре, русе – да имају два писма.
    Крава ако отели теле са две главе – њега одбацују.
    Ми смо обавезни да одбацимо свако писмо осим ћирилице.
    Уз поштовање свих писама у мери која је потребна.
    Као што чини сав нормални свет.

  22. Козак: „Ко је први регистровао удружење или га украо, ко је прелетео?
    Идеју није одбацио. Циљ је исти.“

    О ЛОПОВИМА ИСТИ АРШИН

    Е, па, драги козаче, ја сам алергичан на крађу, лажи и преотимање идемнтитета )то су баш Себима урадили убијајући им писмо) и не могу ни8шта да радим с лоповима ма које брсте и тза издајниима ма које вбрсте. мене нећете видети у бици с лоповима на било ком задазку. Ми смо се у извормок „Ћирилици“ учили и завтовали да не лажемо и не крадемо ништа ни од кога, па мнакар то било на нашу највћи штету. „Жириолиц је створена на поштењу и поштеном раду, и о лоповима ћрмоивкисто и свуда да говоримо.

  23. Сачувај нас Боже латинске вере и писма. Крвати би требало да се врате православљу ако већ хоће да се врати ћирилици.

Оставите коментар