Драгослав Павков: Није тешко бити грађанин

dragoslav-pavkovИнспирисан текстом колеге уредника Стања ствари, рекох – ‘ајде да и ја поделим давно искуство, вредно једино по томе што ме након њега избегавају извесне сомборске шалтеруше и касируше

Пре добрих петнаестак година, добих од жене партијски задатак  да извршим набавку средњег интензитета (за капиталне набавке надлежна је г-ђа Павков)… Оно – шећер, кафа, прашак за веш и омекшивач, ‘лебац, „с’ лебом“, итд. Испред мене на каси,  неки ђаво донео је бакицу у касним шездесетим, скоцкану к’о из Бурде.  Сто одсто иде у неку посету где треба да се остави утисак. По садржини корпе – рекао бих да код домаћина има и пар комада деце, јер се радило о пар врећица Смокија и неколико чоколадица типа Сникерс или нешто слично… Забављен својим мислима, тачније преслишавајући се да ли сам купио све што је требало (моја жена не подноси спискове за набавку, а заборавност третира као занемаривање), ипак нисам могао да не чујем дијалог између предметне бакице и касирке – облајхане караконџуле коју сам по злу запамтио (као и Лазић „своју“ 🙂 ) са једног другог места.

  • Још нешто?
  • Не хвала, колико је то?
  • 118 динара молим…
  • Сто осамнаест?! Како, па ја сам… Смоки, чоколадице… Јао, извините – изгледа нисам понела довољно новца, фали ми, да видим… Три динара ми фали.
  • Па не знам госпођо, то је цена…
  • Извините, врло ми је непријатно, и ви извините – окрете се мени.
  • Ма ништа госпођо, не гори нигде…
  • А је л’ може да вратим овај Смоки, знате журим па да не идем кући по паре…

Наравно, најлакше и најбезболније би било да сам жени понудио три динара „на зајам“, и разрешио проблем, али искрен да будем – мој иначе веома оперативан систем је био блокиран леденоплавим погледом касирке која је дочекала својих пет минута славе:

  • Како то мислите „да вратите“?! Па није ово пијаца да може тако да се узима и враћа… Ја сам ово све већ блоковала, сад бих морала да тражим шефа да ми одобри сторновање…
  • Па рекла сам Вам да ми је жао, ја сад не знам шта да радим… Ја једноставно у новчанику немам више ни динара…

gradjanin-pokorni

Иза нас се у међувремену већ формирао импозантан ред паметњаковића који су се наравно нашли на страни „јачег“, и почели да коментаришу са „свашта, како је могла да уђе у радњу без пара…“, преко „… ма излапела баба“ до „види је како се пицнула а нема за Смоки…“.

  • Значи госпођо – Ви немате новца да измирите рачун?
  • Па… Немам.
  • Божегосподе… Шефе – раздра се касируша према лику у плавом мантилу пословође који је нешто разговарао са месаром у дну сале. Шефе, ова госпође нема довољно новаца, јел’ може да сторнујем рачун?
  • Па сторнуј, шта се дереш?! – одмахну онај руком.

Након „сторновања“ бакица покупи своје чоколадице и извињавајући се изађе у успомену…

  • Божегосподе, јесте ли видели комшија (то сам као ја) каквог света све има?
  • Ах, видео сам, шта ћете…
  • Још нешто?
  • Ништа, хвала.
  • Четиристо четрдесет девет…
  • Хвала, остаћу Вам дужна динар. 🙂
  • Бога ми нећете. Како то мислите „остаћете ми дужни“?!
  • Па немам динар ситно да Вам вратим, вратићу Вам сутра, прекосутра кад наиђете…
  • Госпођо, ја ником „не наилазим“ већ овде долазим да купујем робу, тј. да трошим паре. Је ли то мој динар што ми нисте вратили?
  • Јесте, али немам ситно…
  • Па питајте шефа, можда он има, ено га на другом крају сале.

Иза леђа ми започе комешање, а један расипник из масе понуди да ми он да динар „да не стварам гужву“. Било је довољно да се окренем, па да постане много штедљивији… То је „тај“ тип људи – ако ме схватате.

Касирка је коначно схватила то, моје, са динаром. Гурнула је ладицу од касе и закључала је, отишла до суседне касе и из ње извадила један динар кога ми је зајапурена али одлучна да истраје у истеривању правде свечано, пред широким аудиторијумом и уручила:

  • Господине – изволите ваш кусур. И само да знате, кад улазите у продавницу дужни сте да имате ситан новац.

Што је наравно било превише чак и за моју особену пролетерску толерантност:

  • Слушај, кокошко (или „козо“, нисам сигуран – било је давно)… Кад уђем у продавницу – ја сам обавезан да имам довољно новца; ти си обавезна да имаш ситно јер ти враћаш кусур а не ја. Ј… те онај ко те поставио на ту касу, уместо да те послао да чуваш гуске поред Канала. Је л’ би ти пала круна с главе да ону жену малопре ниси онолико избламирала?! Ал’ ти мораш да покажеш своје моћи… Ето ти моћ!
  • Како се то понашате, нападате ме на радном месту…
  • Ма се*ем ти се на радно место – рекох и изађох на улицу.

Прошле су године и ту… особу виђам скоро свакодневно. Одавно је у „заслуженој“ пензији, али кад год нам се погледи сретну – знам да ме се сећа исто као и ја ње.

Бакицу са штелунгом из Бурде никада касније нисам видео, као што је нисам видео ни пре догађаја који испричах. Надам се да јој се након њега и због њега није десило ништа лоше. Знате, озбиљне су то године биле за дељење мегдана са увељеницама  са шалтера и благајни. Као што се сећам (скоро) сваког детаља и реплике из расправе са касирком, исто тако се сећам и кајања јер госпођи нисам понудио три динара на зајам; али имао сам осећај да би она истог момента пропала кроз под од стида… Ту човек никад не зна како да се постави, као у Тамном вилајету: Ко узме кајаће се, ко не узме – кајаће се и више.

Надам се да ће овај народ једног дана обновити давно изгубљену грађанску свест, а да ће ренесанса почети од бараба које „на кварно“ покушавају да се убаце преко реда („…само да питам…“). Јер Бог је високо а Русија далеко; да ми видимо од чега (и с ким) ћемо живети.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-38G



Categories: Разномислије

8 replies

  1. Честитам колеги Павкову на одличном тексту (мало му је живописнији, хммм, језик него онај којим се служим, али не могу рећи да није био примерен 🙂 ) и на скоро равноправној борби против НиДК (Нељубазне и Дрске Касирке).

    Елем, мислим да сам и ја покушао рећи (у оној причи да сам стварно хтео старију госпожу да пропустим, а што ми један коментатор на другом сајту није веровао, као да јој дајем литар крви тиме што је пуштам испред мене!) – народ је бољи и солидарнији него „услужне делатности“, да не кажем Шалтераши Свих Врста.

    И кад прво њих доведемо у ред, онда можемо да кренемо да уређујемо и „високу политику“. А како? Па сам Д. Павков је у наслову рекао: БУДИМО ГРАЂАНИ, ни мање ни више. Ако већ нећемо само да БУДЕМО СРБИ (ја мислим да је и то довољно!)

  2. Вилотићи су у ствари грађани.

  3. Ха, како је лопта округла!
    Баба не имаде три динара а касирка динар што само показује да свако надође баш како и треба.
    Надође Павкову касирка па попи набод тј.шутку у тренутку када је показивала своју надменост и власт јер бити касирка за касом која светли и сама рачуна није мала ствар.
    А, као свака власт, касирка тражи чист рачун, да јој не дугују али би да дугује ако се може, тј. ако грађанин допусти.

  4. Поштована господо, очигледно је да не познајете, или се правите, да не познајете опис послова, радне задатке и остале услове рада особа који раде на разним“шалтерима“. И сада се истресате на љима и памтите „историјске случајеве“. Еј бре, пре ПЕТНЕСТ година??!!. Као и сви, доживљавао сам сличне ситуације, али је мени уз сав бес који ме је обузимао, падало на памет и за колико ти „шалтерски“ радници раде. И бес је престајао! Можете ви очекивати све и свашта и замишљати да сте негде другде, али живимо у држави где те жене на које сте се острвили, немају лове, да плате поправку зуба и сличне ствари. Нисте доживели, да у стоматолошку ординацију уђе девојка од 22 године са каменолом у устима и има 20.000 плату на неком“продајном“ месту. И као мислите да ће да буде љубазна и у складу са вашим „очекивањима“?

  5. слободан млинаревић

    И није ти неки аргумент Млинаревићу.
    Лепа реч и културан однос према купцу подиже промет јер се купци увек враћају тамо где их поштују и где их дочека ведро лице.

  6. @Василије50
    Будите Ви „ведра лица“ уз оно што сам навео о условима у којима раде они од којих очекујете „ведра лица“.

  7. слободан млинаревић

    Баксуз никада није ведра лица без обзира на услове.

  8. За свој новац очекујем ИСКЉУЧИВО противвредност у роби (или услугу) и професионалан однос службеника са којим имам посла. Нити сам ту особу наговарао да се запосли на тако лошем и слабо плаћеном послу, нити сам на било који начин утицао на њен друштвени положај и задовољство (или незадовољство) њим.
    Као што ту особу апсолутно не занима на који сам начин ја дошао до новца за робу коју она продаје, тако ни мене не занима са каквим фрустрацијама је она тог јутра дошла на посао. И њој а и свима осталима живот би био много једноставнији када она не би имала потребу да људе „учи памети“, у најмању руку – не би се излагала „узвратној ватри“. Ко се мача лаћа, од мача и гине. Просто, ки пасуљ.

Оставите коментар