(Polemia, 24. 12. 2014)

Ислам је, сви то знамо, религија мира и љубави. Тврдити супротно би нам и овако и онако донело само невоље и судске тужбе у Европи.

Пошто смо то установили, погледајмо сада како се наши медији, чија је највећа брига наше информисање, труде да нам представе неке догађаје који би могли да оповргну ову очигледну истину.

Не мешајте ислам и исламизам

Прво правило: треба, наравно, врло строго разликовати ислам од исламизма, и ако је то могуће исламизам од џихадизма.

Јер за наше медије постоји „умерен исламизам“, као што постоји и радикални ислам. Сетите се да су вам причали о арапским револуцијама. Један „умерени“ исламиста није економски протекциониста, а то је – сложићете се – од суштинског значаја.

Па одакле онда долазе ти зли џихадисти који убијају, кољу, организују насилна венчања и отимају средњошколке у Африци и другде?

Одговор је очигледан: ти људи чине злочине јер су под утицајем ужасне „екстремне деснице“, која је врло плодна: то нису исламисти, већ фашисти, како то лепо пише у новинама Ле Монд: „исламо-фашисти отимају по Африци и Блиском Истоку“ (Ле Монд, 16. октобар 2014).

Џихадисти су фашисти… као Марин ле Пен!

Дакле, џихадизам је фашизам који носи браду, а не бркчиће као стари Хитлер, али је зато антисемита као и он.

До ђавола, па то је то! Све је сада јасно: па то су фашисти, као што тврди сатирични часопис Шарли Ебдо (Charlie Hebdo)!

Иначе, зар председник заступничког Савета јеврејских институција Француске, Роже Цукерман, није изјавио 7. децембра ове године – поводом напада у Кретеју: „Ако држава од овог националног циља (борбе против антисемитизма) не начини ватрену обавезу онда ће Јевреји масовно отићи и Француска ће пасти у руке или шеријата или Националног фронта?“ Господин Цукерман је све схватио: шеријат, па то је исто што и Национални фронт – увек та екстремна десница.

У ствари, можда је и Ерик Земур[1] такође исламиста?

„Без амалгама“

Друго правило: без амалгама, молићу лепо.

Аутори атентата у Европи и другде нису муслимани. Не. Уосталом, та реч се никада не употребљава када их треба именовати, чак и када носе браду и вичу „Allah Akbar“[2] или када јавно носе на пример заставу исламске државе: све више и више се користи термин Daech[3] јер звучи некако паметније или као нека немачка реч.

Оно што је генијално је када нам објашњавају да када ти терористи и криминалци спомену ислам, да је у питању грешка.

Јер, они су се саморадикализовали преко интернета, а не у џамијама (које у Француској називају „културним центрима“). Или нам кажу да су недавно прешли у ислам, што доказује да нису умели да укапирају све суптилности те дивне вере, јадници: ех, да је неки имам знао да их упути!

Увежбали су се да тако пишу после случаја Мухамеда Мере, антисемитског убице из Тулуза, који је волео брза кола и који – нажалост – није био из екстремне деснице како су то медији желели. Он се саморадикализовао, јадник. Дакле, био је сам. Ко разуме, схватиће.

Сам је био и Бертран Нзохабонајо који је напао полицајце, вичући „Allah Akbar“ у граду Жуе-ле-Тур: јер он и његов брат су се радикализовали „ван традиционалног система“ (Ле Фигаро, 22. децембар 2014). Нисмо знали да постоји „традиционални систем“ џихадизма, али новинар нам то не објашњава, вероватно због дискреције.

То су углавном жртве

Треће правило: западњачки џихадисти су жртве – или су збуњени или су болесни.

Тако нам они по својој вољи представљају те индивидуе као „у сред кризе идентитета“ или „у расколу у односу на друштво“. То је оправдавајућа верзија дежурног социолога.

Тако нам је крваву отмицу у Сиднеју локални дописник новина Ехо – иначе су то новина финансијске олигархије – представио као „жељу особа са кризом идентитета да ураде нешто спектакуларно“ (Ехо, 16. децембар 2014). Ипак, мало даље у чланку пише да је аутор злочина један „имам, иранског порекла, који је недавно прешао у суните“, што не изгледа баш ни као непрецизан ни оболео идентитет.

Лоше среће је био и Бертран Нзохабонајо. Ле Фигаро нам објашњава, цитирајући једног судију, да се радило о једном „младом беспосличару“, о индивидуи која је била у „расколу у односу на друштво“ (Ле Фигаро, 22. децембар 2014). Дакле још једна жртва суровог француског друштва!

Изоловани

И на крају, наши медији сматрају да су француски или аустралијски џихадисти увек и посебно ИЗОЛОВАНИ. Урежите то себи добро у мозак!

Тако нам објашњавају да је аутор крваве отмице у Сиднеју у ствари један „вук самотњак“ („Аустралија шокирана после крваве отмице од стране једног вука самотњака“ , Ехо, 16. децембар 2014). Новинар је нажалост заборавио да вукови увек лове у чопору.

Новине Ле Монд иду још даље у том сажаљевајућем стереотипу са насловом „једна умоболна особа је крива за аустралијску драму“ (Ле Монд, 17. децембар 2014). Несрећан је био и онај возач у арапској традиционалној одори који је, вичући „Allahou Akbar“, намерно улетео у групу пролазника у Дижону: француска новинска агенција АФП нам је објаснила да је један извор, близак случају, рекао да се радило о „човеку рођеним 1974. године, са профилом умоболне особе, да редовно иде на лечење у једну психијатријску установу и да његови захтеви за сада нису јасни“ (Ле Фигаро, 22. децембар 2014).

Ух, сада нам је много лакше. Дакле, то нису исламистички терористи, већ „умоболници“.

Захваљујући медијима, све разумемо!

Захваљујући медијима, ми смо дакле још једном разумели шта се у ствари дешава.

Те индивидуе, које почињавају злочине и кривична дела су сама. Апсолутно сама.

Уосталом, баш зато што су те индивидуе изоловане, полиција врши врло плодоносна хапшења у сферама у којима се налазе радикални исламисти. Сами су, али постоје „сфере“ са исламистима: то је бре баш једноставно за разумевање!

Ти изоловани се позивају на ислам, али они уопште нису муслимани.

Они су само лоше разумели Куран сурфујући сами, или са братом, по интернету. И нису они криви: пошто су жртве или су оболели, они не могу да одговарају за своја дела.

Њихова средина, њихова породица и њихово порекло, такође, немају никакве везе са тим. Прави кривац је друштво, тј. наше друштво – да будем прецизнији – које не зна довољно добро да прими те јаднике, па су они стога сатерани у ћошак и приморани да изврше кривично дело како би покушали да постоје.

Захваљујући медијима сада знамо да је џихадизам у ствари једна друштвена болест која напада насумице, на један непредвидљив начин, Французе, Нормане, Лондонце или Аустралијанце који су били, како се то каже, „беспрекорни“ пре тога, или за мало…

То је болест због које ћете можда морати да путујете у Сирију са калашњиковом, или да вичете „Allah Akbar“, тек тако, без икаквог разлога, негде у неком делу Брисела, Сиднеја или Дижона.

И ова ужасна болест се не преноси ни оралним ни сексуалним путем: она се преноси само преко интернета.

Спавајте спокојно, све сте разумели: прави проблем је у ствари интернет.

Аутор је есејиста

Са француског посрбила: Светлана Максовић

__________________________________________

[1] Земур (Éric Zemmour) је познати француски новинар, контроверзан због својих антилибералних и радикалних идеја, као на пример о имиграцији, раси, итд. http://en.wikipedia.org/wiki/%C3%89ric_Zemmour

[2] „Бог је највећи“ на арапском.

[3] Арапска скраћеница за исламску државу.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-32M

Categories: Посрбљено

Tags: Мишел Жофроа, Светлана Максовић, сатира