Срђа Трифковић: Путинова пета колона

Услед украјинске кризе, последњих месеци 2014. године наступиле су знатне промене у глобалним политичким, трговинским и сигурносним аранжманима.

Срђа Трифковић у Донбасу

Срђа Трифковић у Доњецку

Русија је пренела тежиште свог геополитичког ангажмана – како би се Американци изразили свој „пивот“ – од Европе ка источном, евроазијском простору. Премда су потези Москве били реактивни, исход је у супротности са дугорочном америчком стратегијом која се заснивала на контроли над Евроазијом: држати Русију раздвојеном од Кине, изоловати Иран, спречити Индију и друге азијске земље да се удруже у стварању алтернативе доларској зони. Шангајски и БРИКС оквири сарадње отварају нове хоризонте мултиполаризације света – испрва више економске него безбедносне – али једном установљени токови новца, робе и услуга неминовно воде и ка тежњи да се здруженим снагама спречи њихово ремећење интервенцијом трећих сила.

Главна „трећа сила“, међутим, још је веома моћна – Америка на наоружање троши више него остатак света – и није спремна да прихвати мултиполаризацију као историјску чињеницу. Тежња за „доминацијом комплетног спектра“ још увек је основа америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња ка контролом над Русијом и њеним ресурсима, условљена не само тренутном констелацијом снага дуж њених граница већ пре свега неумољивим чињеницама геополитичке некомпатибилности између САД и Русије.

Русија се још увек недовољно одлучно супротставља западним изазовима. Путинов новембарски говор на састанку Валдаи клуба у Сочију био је одличан у спољнополитичкој анализи, али је био разочаравајући по питању предложених економских мера у циљу одбране руских стратешких интереса. Руски председник је рекао да ће влада учинити све да помогне руској пословној заједници, да ће инсистирати да се врати руски новац сакривен у страним банкама и да ће тежити стабилности и предвидљивости. Ово звучи охрабрујуће, али је проблем у ономе шта Путин није рекао. Он није наговестио промене у Централној банци Русије, која и даље следи прихватање долара као резервне валуте. Он није поменуо нужност њене преко потребне национализације. Штавише, Путин није наговестио продају америчких обвезница, којих Русија има у изобиљу а које одржавају глобални доларски систем у животу на штету Русије (и свих осталих нација света). Он није именовао руске функционере који се залажу за очување западног економског модела и који спречавају преко потребну дедоларизацију руског финансијског система, што је предуслов опоравка руске економије и заштите руских глобалних интереса.

ПРОБЛЕМ РУСКЕ ВЛАДАЈУЋЕ ЕЛИТЕ – Нема заваравања: рат у Украјини се води и није завршен, јер је интегрални део рата против Русије коме нема краја. Ништа неће полако доћи на своје, као што тврде поборници „меке“ линије из Путиновог окружења – прозападни технократи и олигарси тешки милијарде долара, људи са личним финансијским интересима у капитулантској политици. Око Путина током протеклих 14 година окупио се један од концентричних кругова моћних саветничких тимова који„решавају“изазове Запада млако и реактивно, уз сталну тежњу да руска страна прави Западу уступке као знак добре воље.

Неки су веома утицајни. Миљеници премијера Димитрија Медведева су јапијевски номинални Руси нижих средњих година са америчким акцентом, склони западном стилу живота и моделу менанџмента. Водећи је пример прозападни први заменик премијера Аркадиј Дворкович, рођен 1972. Он је економске науке испекао на елитном америчком универзитету Дјук, где је у потпуности прихватио све премисе Бретон-Вудског доларског култа. Њега је Медведев довео на садашњи положај маја 2012. Дворкович је претходне четири године био близак саветник Медведеву док се овај налазио на положају председника Руске Федерације.

Још је за одлучну руску контрастратегију опаснија улога Елвире Набјулине, која је од јуна 2013. на челу Централне банке Русије. Она је декларисани противник радикалних реформи руског финансијског система у целини, а дедоларизације руског монетарног система посебно. Руска економија и рубља су под систематским стратешким нападом, али Набјулина се свеједно противи предлозима да Централна банка буде национализована и да спољнотрговинске трансакције буду ослобођене доларских стега. Колико год то звучало бизарно, њена је банка – уосталом као и америчка Банка федералних резерви у Њујорку – у приватном власништву руских олигарха. Ако и када буде саопштено да је Набјулина смењена, знаћемо да је Русија на путу финансијског осамостаљења. Она и Дворкович су конкретна имена иза нипошто неосноване тезе о „петој колони“ у горњим ешалонима руске државне моћи. Алармантно је да су опредељења самог премијера Медведева у контексту потребног престројавања кадрова остала крајње неизвесна.

Ништа мање утицајни нису ни Путинови стари другари из лењинградских борилачких клубова, медиокритети којима је он омогућио да се обогате јер има поверења у њих. Они немају ни трунке националног осећаја нити одговорности – да о некаквој способности аналитичког расуђивања не говоримо.Они су по мишљењу једног од мојих саговорника „зло Русије, дворска котерија у најгорој традицији Европом фасцинираних и комплексом ниже вредности опседнутих Руса попут Петра Великог“.

КЉУЧНА СЛАБОСТ ПУТИНОВЕ СТРАТЕГИЈЕ – Агресивни западни милитаризам и санкције против Русије оголили су значајне слабости Путинове економске и политичке стратегије. Погрешан је ослонац на прозападне економске олигархе у конципирању стратегије економског развоја Русије и прихватање већине пљачкашко-приватизационих захвата Јелциновог периода као свршеног чина. Олигарси су најслабија карика у разради стратегије ефективног одговора изазовима Запада. Они притискају Путина да попусти пред Вашингтоном, а истовремено мољакају западне банке да њихова својина и њихови рачуни буду изузети од санкција. Они се упињу да заштите своје инвестиције у Њујорку и Лондону. Они очајнички желе да Путин остави борце за слободу у југоисточној Украјини на цедилу и да направи дил са кијевском хунтом. Они су пристали да се политички не противе Путину унутар Русије у замену за дозволу да пребаце своје огромно богатство у западне банке, да инвестирају у некретнине у Лондону, Паризу и Менхетну – и да успостављају везе личне лојалности ван Русије. Другим речима, идеални материјал за моћну пету колону у самом врху руске економско-политичке елите.

Путинов тактички успех у придобијању олигарха претворио се у извор стратешке слабости у одбрани Русије од разорних економских санкција Запада. Данашња способност владе Русије да мобилише привреду земље и да се одупре западном уништавајућем притиску битно је ослабљена чињеницом да је контрола државе над финансијским токовима битно ослабљена. Тешко је замислити да ће власници највећих руских фирми и банака, одавно навикли на државне субвенције и намештене тендере, вољно прихватити ма какво стезање каиша зарад ширих националних интереса – да о повратку пара из западних банака не говоримо. Суочени са озбиљним ударцем по џепу, они ће се далеко радије приклонити неком новом потенцијалном господару него што ће остати лојални Путину.

Они су најопаснија и са становишта вашингтонских стратега потенцијално најефикаснија домаћа пета колона, бескрупулозна, крволочна, на сваку гадост спремна. Они нису своје пословне империје градили тешким радом и личним ризицима од дна навише, они су их стварали тако што су зграбили, пљачкали и черупали добра из државног сектора, а потом свој плен богато хранили државним тендерима и политичким везама. Они засигурно неће бити способни да у Русији развију субституте за немачке машине-алатљике и кинеску електронику. Да је од њих пре седам деценија зависио развој тенка Т-34, совјетска би Русија несумњиво изгубила рат против Хитлера. Они нису никакви предузимачи, већ мафијашки рентијери лојални Западу где су им паре. Са пријатељима попут њих, Путину непријатељи нису потребни.

Да би опстала, Русија мора да национализује издајничку Централну банку која је пета колона светске доларократије. Русија мора да успостави контролу над својом спољном трговином и свим стратешким индустријама и да оконча моћ рентијерске, пљачкашко-издајничке олигархије. Руски је народ је сачувао сећање на институције опшчинског заједништва, које сада – у последњи час и под принудом – треба преточити у повратак националног богатства у руке националним интересима посвећених државних функционера чија примарна мотивација нису паре, виле у Кану и „пријатељство“ западних банкара. Све шта Путин тиме може да изгуби јесте безвредна лојалност неруског талога који му ионако више није веран, а заузврат добиће ауру спасиоца нације у рангу Александра Невског.

(Погледи, 16. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2SU



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Sve napisano je veoma smisleno.

Оставите коментар