Џон Пилџер: Mедијски рат и тријумф пропаганде

(JohnPilger.com, 5. 12. 2014)

Зашто је новинарство толико подлегло пропаганди? Зашто су цензура и дисторзија стандардна пракса? Зашто је BBC толико често гласило грабежљиве моћи? Зашто Њујорк тајмс и Вашингтон пост варају своје читаоце?

pildzer-7122014

Зашто млади новинари нијесу научили да критички прате медијску агенду и да оспоре тврдње високог и ниског нивоа лажне објективности? И зашто се они не уче да суштина мејнстрим медија нијесу информације, већ снага?

Ово су хитна питања. Свијет се суочава са могућношћу великог рата, можда нуклеарног рата –  САД су јасно оприједељене да изолују и провоцирају Русију и евентуално Кину. Од стране новинара ова истина је изнутра окренута наопако. Ту су укључени  и они новинари промотери лажи које су довеле до крвопролића у Ираку 2003. године.

Вријеме у коме живимо  јесте тако опасно и тако изобличено у перцепцији јавности да пропаганда више није, како је назива Едвард Бернис, „невидљива влада“. То јесте влада. Она управља директно без страха од контрадикције и њен главни циљ јесте освајање  нашег смисла свијета, наше способности да одвојимо истину од лажи.

Информациони рат  је заправо оно што зовемо медијско доба. Имамо рат по медијима; цензуру медија; демонологију медија; одмазду медија; диверзију медија – надреални скуп линија послушних клишеа и погрешних претпоставки.

Ово моћ медија да створе нову „реалност“ постоји већ дуже вријеме.  Прије четрдесет пет година, књига под насловом Екологизација Америке изазвала је сензацију. На насловници су ове ријечи: „Револуција која долази неће бити као револуција из прошлости, она ће кренути од појединца…“

Био сам дописник из САД у то вријеме и сјећам се да је аутор, иначе млади професор Јејла, Чарлс Рајх, преко ноћи уздигнут  до гуру статуса. Његова порука је била да казивање истине да политичка акција није успјела и да само „култура“ и интроспекција могу промијенити свијет.

У року од неколико година, због снаге профита и култа „јапизма“, изгубљен је наш осјећај да дјелујемо заједно, наш осјећај социјалне правде и интернационализма. Класа, пол и раса су раздвојени. Лично је постало политички, а медији су, већ по себи, порука.

У свијетлу хладног рата, фабрикација нових „пријетњи“ завршила је политичку дезоријентацију оних који би, двадесет година раније, формирали жестоку опозицију.

Године 2003. снимио сам интервју у Вашингтону са Чарлсом Левисом, истакнутим америчким истраживачким новинаром. Разговарали смо о инвазији на Ирак неколико мјесеци раније. Питао сам га: „Шта ако би најслободнији медији у свијету озбиљно оспорили политику Џорџа Буша и Доналда Рамсфелда и истражили њихове тврдње, умјесто што каналишу вијести које су се испоставиле као сирова пропаганда?“

Одговорио је да би – ако бисмо ми новинари урадили свој посао – „постојала веома, веома добра шанса да не почнемо  рат у Ираку“.

То је шокантна изјава, али је добила подршку других познатих новинара којима сам поставио исто питање. Ден Ратер, раније на CBS,  Дејвид Роуз из Обзервера и више новинара и продуцената BBC који су желели да остану анонимни, такође су ми дали исти одговор .

Другим ријечима, да су новинари урадили свој посао, да су испитивали и истраживали пропаганду умјесто што су је појачавали, стотине хиљада мушкараца жена и деце можда би било живо а милиони не би напустили своје домове,  секташки рат између сунита и шиита не би се запалио, озлоглашена Исламска држава не би сада постојала.

Чак и сада, упркос милионима који су излазили на улице у знак протеста, већинска јавност у западним земљама има малу представу о скали злочина наших влада у Ираку. Чак су мало свјесни да су америчке и британске власти, дванаест година пре инвазије, покренуле холокауст санкције против цивилног становништва Ирака.

По ријечима вишег британског званичника Карне Роса, одговорног за санкције Ираку од 1990, то је била „средњeвијековна опсада“ која је проузроковала смрт пола милиона дјеце млађе од пет година, установио је Уницеф.  У Министарству спољних послова у Лондону, Карне Рос је био  познат као „господин Ирак“. Истине ради, он је данас извор о томе како влада обмањује и како новинари добровољно шире превару.

Послушници су свој посао урадили добро. Размислите о ефектима. Анкета спроведена 2013. показује да већина британске јавности вјерује да је број жртава у Ираку био мањи од 10.000 људи. Траг крви која иде из Ирака до Лондона готово је очишћен.

Руперт Мардок је рекао да је „кум“ медијске мафије, а нико не треба да сумња у моћ његових новина –  њих 127  са заједничким тиражом од 40 милиона, плус његова телевизијска Фокс мрежа. Али, утицај Мардоковог царства није већи од одраза његових медија.

Најефикасније пропаганде нијесу оне у Сану или на Фокс њузу – већ под либералном покривком. Када је Њујорк тајмс објавио тврдње да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење, његовим лажним  доказима се вјеровало – јер то није био Фокс њуз,  то је Њујорк тајмс.

Исто важи и за Вашингтон пост и Гардијан, а оба листа су одиграли кључну улогу у прихватању новог и опасног Хладног рата. Сва три либерална листа погрешно су означиле догађаје у Украјини као малигни акт Русије – мада је фашистички удар у Украјини у стварности  био  дјело САД, потпомогнуто Њемачком и НАТО.

Ова инверзија стварности је толико велика да војна опсада Вашингтона и застрашивање Русије није никоме на Западу спорна. Није чак ни вијест, мада подсећају на кампање уз које сам одрастао у Првом хладном рату.

Још једном, зло царство долази по нас, на челу са другом Стаљином или перверзно, нови Хитлер. Дајте име демона и нека почива у миру.

Потискивање истине о Украјини једна је од најбитнијих вијести која је нестала са хоризонта откако знам за себе. Вијести о највећем западном војном нагомилавању на Кавказу и источној Европи од Другог свјетског рата су угушене. Тајна помоћ Вашингтона Кијеву и његовим неонацистичким бригадама, одговорним за ратне злочине над становништвом источне Украјине,  не постоји као вијест. Докази који противрјече пропаганди о томе да је Русија одговорна за обарање малезијског авиона такође су нестали.

И опет, наводно либерални медији су цензори. Не наводећи никакве чињенице, без доказа, један новинар идентификовао је про-руског лидера у Украјини као човјека који је срушио авион. Овај човјек, написао је новинар, познат је као Демон. То је човјек који је страшно уплашио новинара.  И то је био доказ.

Многи у западним медијима напорно су радили да представе етничку руску популацију Украјине као странце у својој земљи, готово никада као Украјинце који траже федерацију унутар Украјине и као грађане Украјине који су одољели, са стране оркестрираном удару, против њихове изабране владе.

Шта руски предсједник има да каже потпуно је небитно. Он је пантомима зликовца  који може бити злоупотребљен некажњено. Амерички генерал који је на челу НАТО, као да је из [филма] „Др Странџлав“ – рутински тврди да постоји руска инвазија, без трунке визуелног доказа. Његово отјелотворење Кјубриковог генерала Џека Д. Рипера је савршено.

Четрдесет хиљада Руса су гомила на граници, према Бредлову. То је било довољно добро за Њујорк тајмс, Вашингтон пост и Обзервер – последњи се претходно издвојио тиме што је лажима и измишљотинама потпомагао Блерову инвазију на Ирак, као што је открио бивши репортер Обзервера Дејвид Роуз.

Батинаши из Вашингтон поста јесу они исти уредници и коментатори за које је постојање Садамовог  оружја за масовно уништење била „тешка чињеница“.

„Ако се питате“, написао је Роберт Пери, „како се свијет може наћи у Трећем свјетском рату – све што треба да урадите јесте да погледате на лудило које је практично обавила цијела америчка  политичко-медијска структура над Украјином, гдје је лажна нарација бијелим шеширима наспрам црних шешира узела маха и постала потпуно отпорна на чињенице или разлоге.“

Пери, новинар који је открио аферу „иранских контраша“, један је од ријетких који истражују централну улогу медија у овој „игри ко ће први трепнути [и одустати] – „Chicken“, како ју је руски министар иностраних послова назвао. Али, да ли је то игра? Док ово пишем, амерички Конгрес гласа о Резолуцији 758 која, у суштини, каже: „Хајде да се спремимо за рат са Русијом.“

У 19. вијеку, писац Александар Херцен описао је секуларни либерализам као „крај религије, иако његова црква није од другог свијета, већ од овога“. Данас, ово „божанско право“ је далеко  насилније и опасније од свега што се муслиманском свијету приписује, мада је можда његов највећи тријумф илузија слободних и отворених информација.

У вијестима, цијеле земље једноставно нестају. Саудијска Арабија, извор екстремизма и  терора, није [занимљива] прича осим када се ради о цијени нафте. Јемен је издржао дванаест година америчких напада дроновима. Ко зна? Кога је брига?

У 2009. години, Универзитет Западне Енглеске објавио је резултате десетогодишње студије покривања Венецуеле од стране BBC.  Од 304 електронских извештаја, само су у три наведена неке од позитивних политика које је увела влада Уга Чавеса.  Највећи програм описмењавања у људској историји добио је једва прелазну референцу.

У Европи и Сједињеним Америчким Државама милиони читалаца и гледалаца ништа не знају о изузетним, животворним промјенама спроведеним у Латинској Америци, од којих су многе потекле од Чавеса. Као и BBC, слично извештавају Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Гардијан и остали угледни западни медији. Ноторно злонамерно. Чавесу су се ругали чак на самрти. Како се то објашњава, питам се, у школама новинарства?

Зашто су милиони људи у Британији убеђени да је неопходно колективно кажњавање које се зове „штедња“?

Послије економске несреће у 2008. години, трули систем је био на удару. За дијелић секунде банке су постројене као преваранти са обавезама према јавности коју су издале.

Али у року од неколико мјесеци – осим неколико камења бачених на превелике корпоративне „бонусе“ – порука се промијенила. Изложени криви банкари нестали су из таблоида и нешто што се зове „строга штедња“ постаје терет милиона обичних људи. Да ли је икада изведена безобразнија мајсторија?

Данас, многи  простори цивилизованог живота у Британији су забављени питањем како да врате дуг – лажни дуг превараната. Резови „штедње“ вриједе 83 милијарди фунти. То је скоро тачно износ пореза које су избјегле исте банке и стране корпорација као што су Амазон и Мардок њуз. Штавише, банке добијају годишњу субвенцију од 100 милијарди фунти осигурања и гаранција – што је износ којим би могла да се финансира цјелокупна Национална здравствене службе.

Економска криза је чиста пропаганда. Екстремне политике сада владају у Британији, САД, већем дијелу Европе, Канади и Аустралији. Ко ствара стање које погађа већину становништва? Ко говори исправну причу? Како да ово разјасним? Зар то није оно што новинари имају за циљ да ураде?

Године 1977.  Карл Бернстајн, прослављен у Вотергејт афери, открио је да је више од 400 новинара и новинских руководилаца  радило за ЦИА. То су били и новинари из Њујорк  тајмса, Тајма, ТВ мрежа. Године 1991, Ричард Нортон Тејлор је у Гардијану открио нешто слично у Британији.

Ништа од овога није потребно данас. Сумњам да је ико платио Вашингтон пост и многе друге медије да оптуже Едварда Сноудена за помагање тероризма. Сумњам да ико плаћа онима који рутински блате Џулијана Асанжа – иако друге награде могу бити у изобиљу.

Јасно да је главни разлог што је Асанж привукао такву количину отрова, пркоса и љубоморе јер је Викиликс срушио фасаду корумпиране политичке елите коју одржавају високо позиционирани новинари.

Ништа од тога није поменуто у Стокхолму 1. децембра, када је уредник Гардијана, Алан Расбриџер, дијелио са Едвардом Сноуденом награду за животни подухват, познату као алтернативну Нобелову награду за мир. Оно што је било шокантно у овом догађају јесте да су Асанж и Викиликс прећутани. Не постоје. Нико није говорио о њему као да тај човјек није увео дигиталну слободу и предао Гардијану једну од највећих „ексклузива“ у историји. Штавише, о спасавању Едварда Сноудена ни ријечи.

Шта је ово него цензура нечињењем, тако иронична и дирљива на срамној церемонији која је одржана у шведском парламенту – чија плашљива тишина о предмету Асанжа је у дослуху са гротескном неправдом у Стокхолму.

„Када истину замјењује тишина“, рекао је совјетски дисидент Јевтушенко, „ћутање је лаж“.

То је  врста тишине коју ми новинари треба да пробијемо. Морамо да се погледамо у огледало. Морамо да позовемо на одговорност неодговорне медије који услужно стварају психозу која пријети свјетским ратом.

У 18. вијеку, Едмунд Берк описао је улогу штампе као седме друштвене силе. Да ли је то икада била истина? То сигурно не вриједи данас. Оно што нам треба јесте новинарство које прати и деконструише пропаганду и учи младе да буду носиоци хуманости, а не политичке моћи. Треба нам оно што су Руси звали перестројка – побуна подјармљених знања. Ја бих то назвао право новинарство.

Тако је [прошло] 100 година од Првог свјетског рата. Репортери су онда награђивани орденом витеза за  ћутање и дослух. На врхунцу покоља, британски премијер Лојд Џорџ повјерио С. П. Скоту, уреднику Манчестер Гардијана: „Ако би људи заиста знали сјутра [истину] рат би се зауставио, али наравно не знају и не могу знати.“

Вријеме је да сазнају.

Изабрао и са енглеског посрбио: А. Ж.



Categories: Посрбљено

Оставите коментар