Српство и/или Југословенство

Александар Лазић: Тамница српског народа

proslava-d-rЈугословенство у Срба неуништиво је као пластична боца. Да наставим с парафразом Киша[1] – Југословенство у Срба је једнако неморално ако је потекло из незнања, као и онда, поготову онда, ако је потекло из кукавичлука.

Наоко тешке речи – али сама чињеница да су практично само Срби (у свим својим, насилно или добровољно, изведеним варијацијама) били југословенски оријентисани нагони нас на питање има ли шта неприродно у тој идеји? Очито да има – противприродна је идеја да престанеш да будеш оно што јеси и пробаш да постанеш оно што ниси, поготово ако то нешто практично и не постоји.

Оптуживани да су направили „тамницу народа“, Срби су, практично, сами себе утамничили. Југославија је била тамница (само) српског народа: јединствен случај да народ сам себе покуша да „испише из историје“.

29-slava

Али, очито, ни поразни резултати те мегаломанске идеје нису били довољни да сваки Србин утуви у главу: Увек Српство, никад Југословенство! Да искористим још две парафразе – ништа се не мења тако темељно као наша („лепша и старија“) југословенска прошлост, и то тако што се боји причама о „добром животу“ и „одласку на море“. Па и кад се Србима-Југословенима сручи у лице изложба попут „У име народа! Политичка репресија у Србији 1944-1953”, они неће размислити да је можда њихово „благостање“ неко платио животом. После 1945. почели смо да градимо најбољи од свих светова на крви мученика, али – мора се рећи – злокобна архитектура направљена је још 1918. године, тада су ударени темељи свих наредних страдања и трасирано да Срби (као никад пре) прихвате туђинца за свог најомиљенијег господара.

Дакле, и сваку Југославију и сваку идеју југословенства – равно у мутно Дунаво!


[1] Д. Киш, Баналност је неуништива као пластична боца. [In:] „Горки талог искуства“. CD „Данило Киш: Сабрана дела“, Београд : 2003.

Небојша Малић: Дан Републике

Док не видех писанија по „социјалним медијима“ (ово им некако пристаје више него „друштвени“), нисам се ни сетио да је данас 29. новембар. Време када ми је тај датум нешто значио давно је прошло, а тај живот као да је живео неко други. Можда и јесте. 

dan-rНе једном сам писао о том датуму и његовом значају (нпр. 2013, па 2009). Не бих да се понављам. Али у процепу између антисрпског југославизма – оличеног данас у квислиншком култу невладника и грађаниста – и антијугословенства које постоји искључиво као реакција, без сопственог садржаја и визије, некако се губи једна битна чињеница коју је сада већ давне 2008. лепо објаснио мој колега и земљак Никола Танасић:

„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“

Ко разуме, схватиће. Сад одох да одслушам „Дан Републике“. Наставак и не морам; што би се рекло – шта слушао, живео га…

(Сиви соко, 29. 11. 2014) 

Предраг Симић: Треба ли се стидети Југославије?

Можда до распада државе не би ни дошло да 1989. није пао Берлински зид, да 1990. нису нестали Варшавски пакт и СЕВ, и да се 1991. није распао Совјетски Савез

predrag-simic-200Међу бројним великим историјским јубилејима ове године један сигурно неће бити обележен: 1. децембар, дан када је 1918. године створена прва југословенска држава. После деценије ратне пропаганде, која је ову државу жигосала као „србобољшевичку”, „србочетничку” чак „антисрпску”, али несумњиво нелегитимну и антиевропску творевину, завладала је тишина. Њу понекад наруши титоносталгија као тихи протест против национализма и жал за временом када се боље живело. На њене манифестације у појединим постјугословенским државама и даље се гледа као на субверзивне акције „југословенских националиста” против нових држава. У Београду, Загребу и Љубљани данас влада мишљење да је Југославија била кобна заблуда или да је, у најбољем случају, после 73 године постојања испунила своју мисију и уступила место државама које су настале у њеном окриљу.

Страх од Југославије постоји и данас, две деценије после нестанка те државе. У Центру за обуку словеначке полиције у Кочевском Рогу својевремено су ми пажњу привукле фотографије на којима словеначки специјалци увежбавају обрачун са насилним демонстрантима који носе југословенске заставе. У Хрватској, где је у 17. и 18. веку зачета идеја о заједничкој држави Јужних Словена, која је постала идеја-водиља хрватског националног препорода у 19. веку, и ових дана су осванули плакати на којима је записано: „1991. против Југославије; 2014. против Југославена.” У Србији, која је тек крајем 1914. званично прихватила стварање заједничке државе, данас влада мишљење да је та одлука била фатална грешка регента Александра који је прокоцкао огромне жртве српског народа и историјску прилику да заокружи српску државу.

Па ипак, Југославија је била највећа и најснажнија држава коју су створили Јужни Словени и оставила је дубок траг у историји 20. века. Прва Југославија је била један од оснивача Друштва народа, Мале антанте и Балканског савеза, друга је била оснивач УН, предводник несврстаног света и једна од десет најутицајнијих чланица светске организације почетком седамдесетих година прошлог века. Ако би се поиграли тзв. контрафактуалном историјом и запитали како би југоисточна Европа изгледала да Југославија није створена 1918. године одговор би вероватно гласио да би наликовала политичкој карти овог простора између 1941. и 1945. године.

Зашто је нестала Југославија? Срби данас мисле да је крај друге Југославије почео раних шездесетих када је почело „федерирање федерације”, које је до средине седамдесетих ову земљу претворило и лабаву конфедерацију која је угрожавала опстанак Срба и Србије. Српски академици су то гласно и рекли 1988. у Меморандуму САНУ. Остали верују да је тек седамдесетих почела права историја Југославије и да су Срби довели до њеног слома када су одбацили конфедерални Устав из 1974. Можда све то и не би довело до распада Југославије да 1989. није пао Берлински зид, да 1990. нису нестали Варшавски пакт и СЕВ, и да се 1991. није распао Совјетски Савез. Словеначка парола „Европа сада!” у то време је изражавала оптимизам да је Европа постала „цела и слободна”, Југославија превазиђена и да ће се њени народи можда поново срести у уједињеној Европи.

Две деценије касније само Словенија и Хрватска су у томе и успеле. Црна Гора, Македонија и Србија су земље кандидати за чланство, али до краја 2014. само је Црна Гора отворила прва поглавља преговора о уласку у ЕУ. Србији на путу стоји Косово, Македонији спор са Грчком око имена и још понешто, а Босни и Херцеговини компликовани односи њена три народа. Премда се и данас верује да је Југославија превазиђена напретком европских интеграција и, нарочито, уједињењем Немачке, Унија је после 2000. доста урадила на економском повезивању постјугословенског простора. Највећи успех постигла је „друга” Цефта која је донекле обновила прекинуте трговинске везе међу бившим републикама.

Занимљиво је да на овом тржишту данас доминирају хрватски тајкуни („Агрокор”, „Атлантик група” и др.). Они уз свесрдну помоћ Хрватске и ЕУ преузимају све већи део регионалне трговине упркос томе што Хрватска и данас има најоштрији политички став и према бившој Југославији и према данашњој Србији. Супротан случај је Србија која, такође, има позитиван трговински биланс са Цефтом, али је њен актуелни заокрет ка државном капитализму доста ослабио њене тајкуне у надметању са колегама из Хрватске. Словенија, некада привредно најуспешнија југословенска република, која је прва изашла из Југославије, прва ушла у НАТО и ЕУ и постала прва словенска земља која је председавала Унијом, као да је изгубила дах после прераног уласка у еврозону и удара европске финансијске кризе после 2009. године.

Снажна конкуренција у ЕУ и криза еврозоне повећали су значај регионалне трговине за све постјугословенске привреде и то је довело до парадокса који је приметио британски новинар Миша Глени: упркос и даље лошим међусобним политичким односима бивших Југословена регионална економија је за последњих петнаестак година створила нову „југосферу”, која можда почива на здравијим темељима од социјалистичке привреде бивше Југославије.

(Политика, 29. 11. 2014)

ХРТ: Хрватски политичари неотпорни на „великосрпске макинације“

У оквиру серијала „Хрватска у првом свјетском рату“ ХРТ1 је приказао емисију о 1918. години. По ХРТ и његовим сарадницима, угледним хрватским повјесничарима, нико није 1918. имао идеју независне Хрватске, али су хрватски политичари били неотпорни на „великосрпске макинације“.

А. Ж.

Погледајте четврту епизода серијала:

Исправка: Овај текст је промењен 1. 12. 2014. у 11:18 – уместо 1818. године исправљено је на 1918. 

Advertisements


Категорије:Разномислије

29 replies

  1. Мислим да је за државу Србију југословенска идеја била погубна, и да се држава Србија од последица постојања Југославије никада неће моћи опоравити. Намерно правим разлику између државе Србије и Срба у целини, јер онај њихов део који је живео у Аустроугарској је у већини на идеју Југославије гледао као на своје национално ослобођење, што је на кратке стазе можда и било тачно… Али, они нису схватали да је заједнички живот у држави тако хетерогеног састава и најчешће жестоко супротстављених менталитета, традиције, вероисповести, етницитета и економско-друштвеног развоја од самог зачетка носио клицу пропасти (и, што је најтрагичније, пропасти у страшним – понављаним крвопролићима 1941 – 1941/45 – 1990тих године). Да поновим: формирање Југославије је било погубно по државне интересе Србије – а посматрано са овог растојања, ни држави Србији, ни Србима у целини није донело ништа добро. Кривицу за то сносе на првом месту чланови политичке елите Краљевине Србије, на челу са династијом Карађорђевића – они су насели на лукаве махинације хрватских и словеначких политичара, чланова Југославенског Одбора, којима је формирање Југославије био само провизоријум преко кога ће се измигољити из Аустроугарске – а после тога ће само гледати да ту “своју“ нову државу униште и из ње по сваку цену изађу. Њихове идеје су на крају тријумфовале, а цену за то су платили Срби стотинама хиљада својих живота. Макар да су од тога нешто научили… али нису. Још увек је у Срба прокуженост вирусом југословенства и југоносталгије највиша међу Јужним Словенима – то је неизлечиво, нарочито код старије и средње генерације. Треба се надати да ће се млади од тога излечити.

    Свиђа ми се

  2. Хвала на одличном коментару госп. Дубињину! Са поштовањем, Буковић.

    Свиђа ми се

  3. ocigledno je i Bizmark pogresio… kad nesto napravis, uradi da valja, potrudi se da sacuvas. Ako neznas, sam si kriv
    http://en.wikipedia.org/wiki/Otto_von_Bismarck

    Свиђа ми се

  4. @Иоанн Дубињин
    Запрепашћује Ваше инсистирање на неспособности српске политичке елите! Као Ви сте способни и можете да јасно сагледате ондашље прилике, околности и жеље ондашњих Срба? А ондашњи Срби нису појма имали!? Скоро сте нам саопштили, како сте изузетно срећни што нисте у ситуацији Ваших школских, који се „муче“ у Србији. Па када је тамо код Вас тако добро, што обраћате пажњу на „неку“ Србију, Русију, а као што сте чини ми се већ напоменули, нисте ни Србин ни православац. Толико времена на нас трошите, да ми се све више чини, да је то нешто у стилу „жал за младост“ проведену овде и туга што и старост не можете организовати овде.

    Свиђа ми се

  5. Заостао ми је неки текст, па га делим са пратиоцима СТАЊА СТВАРИ.

    ТАМО ДАЛЕКО, ТАКО ДАЛЕКО
    ПОЛИТИКА, 21.12.2013. – На маргинама
    Михал Рамач

    У прилогу „У сенци Великог Брата“(Политикин културни додатак, 14. децембар) објављена је и тврдња да су „српски комунисти били нека врста визионара – Тамо далеко се није могла чути у њиховим у њиховим радијским и телевизијским програмима…“

    Не знам у којој Србији је живео аутор прилога. Не знам о којим српским комунистима пише, јер је истих било на стотине хиљада. Не знам ни о којем времену пише. Захвалан сам му што ме је, нехотице, потсетио на давне дане.

    У мом родном селу, у Бачкој(АП Војводина, Србија, Југославија) песму Тамо далеко учили смо у шестом разреду основне школе(школске 1964/65), на часу српског језика. Наставница је и данас жива, може да посведочи. Узгред, наставни језик у школи није био српски. Наставница није била Српкиња. Наравно, била је чланица Савеза комуниста, као и већина њених колегиница и колега. У партији није била наставница музичког, емигранткиња из Совјетског Савеза. Није била ни учитељица удата за сеоског свештеника. Њих две ишле су у цркву, сваке недеље, као и већина ђака, чланова Савеза пионира Југославије.

    У то време, у првој половини шездесетих, песма Тамо далеко могла се често чути у недељној подневној емисији поздрава и честитики на Радио Новом Саду. Певао је Душан Јакшић.

    И то се може проверити: лист Дневник је објављивао сваке суботе списак песама које ће бити емитоване идуће недеље у подне уз честитке, поздраве и најлепше жеље. Спискови сведоче о занимљивим музичким(и политичким?) укусима тадашњих грађана Србије, али и комуниста који су, ваљда, прописивали и будно надзирали уређивачку политику, па и репертоар. На њима су, између осталих: Рјабинушка, Подмосковске вечери, Севастопољски валцер(све на руском), Марш на Дрину, Теби мајко мисли лете, Мој бехару, ко ли ми те бере, Четир коња дебела, Поранила девојчица голубе да рани, У лијепом старом граду Вишеграду, Сеја косе расплетела брата жалећи…

    Била су то, сматрају неки, једноумна времена. Може бити, али не знам по чему би могла да буду једноумнија од данашњих.

    Чудни су били ти српски комунисти. У њиховим школама учили смо да је пожељно бити поштен, да не лажемо, да не псујемо. Учили смо да постоји добро и зло.

    Не знам шта је било на њиховој телевизији. Моји су купили телевизор тек кад сам био у војсци, 1972. Тада више нисам био мали, али ми комунистичка Србија ни тада није личила на пакао. Колико се сећам, било је то прилично пристојно место за живот.

    Свиђа ми се

  6. Није тачно да су само Срби били Југословени, било је доста и Муслимана (сада Бошњака). У Сарајеву је рат дочекала Странка Јуословена чији је лидер био Салко… заборавио сам му презиме. Чак и у Хрватској и сада има пројугословенских оријентисаних Хрвата. Нема много, али има. Мислим да је при стварању, Југославија више требала осталима, него Србима, поготову Србији која је од готовине (нормалне државе у којој су имали већину) направила вересију (државу у којој су се исцрпљивали у надуравању са Хрватима и Словенцима…Интресантно да једни и други у ЕУ нису тако к…евити какви су били овдје, а и једни и други су у СФРЈ имали више суверености него сада…Често су у жељи за напредком оде у гору ситуацију .
    У сваком случају штета за пропаст те идеје, али као што пословица каже не треба плакати за проливеним млијеком…

    Свиђа ми се

  7. Mlinareviću, sve ste bolji i bolji!
    Skidam Vam kapu za ovaj komentar!
    Ostaće Dubinjin nem, kao što je odćutao i na nekoliko mojih kontri!
    No, začiniću malo ovu Vašu kašu o zločestim komunistima sledećom pikanterijom: kao dete sam tamo negde oko 58.-me prošlog veka, slušao sa dedom u jednom valjevskom selu Glas Amerike!
    Slušao je deda Grgu Zlatopera, a brk mu se smeškao, jer je Grga bio neuporedivo veći lažov od komunista!
    Znali su komunisti da srBskog domaćina krasi zdrava seljačka pamet, i da tu Grga sa svojim budalaštinama nema šta da traži!
    Zato seljacima nisi ni plenili radioaparate, već su Grgu neutralisali „Veselom večeri“!
    Pola sela je dolazilo kod dede da sluša Veselo veče!
    Druga polovina sela je kultnu emisiju slušala kod dedinog komšije koji je takodje posedovao tu čudnu spravu koja se zvalaa radio!
    Za Glas Amerike se jedino interesovao seoski čudak „ludi“ Dragiša!
    Toliko za sada, dok ne napišem svoju verziju „Amarkorda“!

    Свиђа ми се

  8. @ Penzioner

    Па ти Муслимани, Бошњаци или како већ, углавном спадају у ову заграду испод

    ———————————————————————————————-
    практично само Срби (у свим својим, насилно или добровољно, изведеним варијацијама) били југословенски оријентисани
    ———————————————————————————————-

    Свиђа ми се

  9. Нису Карађорђевићи ни на какве махинације насели, већ су водилу одговорну државотворну политику.
    Алтернатива Краљевини Југославији је био опстанак Аустроугарске, коју је заговарала В. Британија.
    Краљевина Југославија је била држава у којој су Срби први пут у својој историји били уједињени.
    Комунистичка Југославија је нешто сасвим супротно. Што је име исто, не мења на ствари. ФНРЈ/СФРЈ је комотно могла понети назив и „Мала Аустроугарска“, у којој су Срби, а нарочито Србијанци били тлачен народ.
    Истина је да је ова друга Југославија формирана у договору Енглеза и совјетских комуниста, али су физички допринос дали српске комунисти, приглупи, примитивни, слугерањски најнижи слој нашег народа.

    Свиђа ми се

  10. И код нас у Сарајеву прије рата, у мултинационалној фирми се на фештама пјевало „Тамо далеко“ и то не само Срби… Сада се у федералном Сарајеву не пјева, а богами слабо и у Источном Сарајеву. Међутим, у оба Сарајева се пјевају све пјесме из екс република укључујући ту и нове…Као да Југославија још постоји…

    Успут буди речено, прије неки дан је дошао до мене овај чланак који, по мом мишљењу, вриједи прочитати, ово тим прије што долази „с друге стране“.

    http://www.nexus-svjetlost.com/kolumne/domagoj-nikolic/item/1038-domagoj-nikolic-o-pokrstavanju-hrvata-i-srba-u-doba-krizarskih-ratova

    Liked by 1 person

  11. Стварање Југославије је само једна етапа, дакако најстрашнија, у целом низу догађаја. Евола (Побуна против модерног света), или Регини (Симболи духа), истиче да је Велики рат дело масонерије и то јесте тачно. Све те „младе“: Турске, Италије, Босне – део су једне бесмислене, али трагичне приче која је за циљ имала нивелацију. Ликвидација Обреновића (Апис је на суђењу у Солуну о томе говорио као о Мајској револуцији), претварање четника и комита у Српску револуционарну организацију, довођење „краља-републиканца“ (из Швајцарске, као и Лењина, касније) – доказ су те погубне игре. Велики оријент – који је најдиректније учествовао у свим догађањима у Србији – организоваће ликвидацију Александра. Да ли је у интересу Краљевине Србије био Сарајевски атентат? Наравно да није: управо је изашла из два рата, са огромним губицима, епидемијом тифуса, општим сиромаштвом… Али: ти центри моћи, који су разорили Србију, овладали Аустро-угарском, ликвидирали Столипина, довели солунског Јеврејина Мустафа-пашу (по М. Екмечићу) у ситуацију да влада исламском империјом – пустили су низ воду једног бенигног престолонаследника, који је само хтео да финансије врати под контролу, а католичкој цркви да ону улогу коју је имала раније. Да није успео Принцип – још би га возили Сарајевом. Велики рат се завршио ликвидацијом неколико традиционалних царстава-империја: немачког, руског, а-у, турског, те историјским краљевинама: Србијом и Црном Гором. Нова држава – Краљевина СХС/Југославија у којој ни један „краљ“: Петар први, Александар, Петар други – никад нису крунисани.
    Солоњевић у „Народној монархији“, третира Вудро Вилсона као првог америчког председника који није водио националну политику (у интересу САД), већ глобалну. Та глобална политика – немилосрдна и према американцима, као и према Србима -довела је до преседана: изјашњавања народа а-у. Тако је настало чудо међународног права са којим наши врли правници ни данас не могу да се изборе: истовремено се гарантује и непобвредивост граница и право народа на самоопредељење и отцепљење. Јачи качи, што би рекао Селић.
    Тада створене преседан државе: Чехословачка, СССР и СХС више не постоје данас. Вилсоновом глобализму жестоко се супротставио Конгрес, па ће тек Рузвелт успети да сломи тај отпор. Али: када се отео контроли – и Рузвелту је заврнута шија.
    О елити која је преузела кормило крајем 1918, пише Црњански у есеју „Наши салонски комунисти“. То су разни Вајферти, Поповићи и остали који су дошли из Француске. Између њих и Капичића 1945 – нема разлике. Југославија је направљена да послужи сврси: прва да буде бедем према Немачкој – када је изазван пуч – више ником није требала, друга – да „својим“ „научним социјализмом“ руши „реални , научни социјализам“. Кад је пукао СССР- за Југославијом запад више није имао потребе.
    Верујем у могућност обнове, васкрсења. Србија мора напустити ослободилачку идеју и бити оно што је увек била монархија где су држава и Црква у симфонији. Слично је и са Русијом. Резлутати ослободилачке идеје су милиони мртвих и бесперспективност и ништа друго. У времену које је пред нама – треба ћутати и не мешати се у сукобе великих који предстоје. Иначе нас чека још који милион мртвих.
    Да је било више памети, а мање гордости код твораца Устава 2006, могао се и требало је да се направи отклон од Југославија. Али: Коштуница и Тадић јесу патриоте, али су кукавице, слаби људи.
    Са свешћу о погубности протеклог века треба се вратити Круни и Цркви – историјској, традиционалној и вечној Србији. Наравно: нисмо се питали тада, не питамо се ни сада, у време пораза који постаје све јаснији. Али:имамо ли други пут – да је наш и да није једна од западних варијанти?

    Свиђа ми се

  12. @слободан млинаревић: “…А ондашњи Срби нису појма имали!?“ Не могу да знам да ли сви ондашњи Срби појма нису имали – али знам да тадашња српска политичко-интелектуална елита није била дорасла улози коју је требало да има – отуда и све грешке (југословенство) и последица тога. “…Толико времена на нас трошите, да ми се све више чини, да је то нешто у стилу „жал за младост“ проведену овде и туга што и старост не можете организовати овде”. Верујте, жал за младос`уопште не осећам, јер сам у ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ био веома незадовољан и несретан, а тугу што и старост не могу да организујем (како кажете) “овде“ уопште немам – него, напротив, срећу – могао бих лако то урадим, али не желим повратак у оно стање из младости. Наводите текст Рамача: “ У то време, у првој половини шездесетих, песма Тамо далеко могла се често чути у недељној подневној емисији поздрава и честитики на Радио Новом Саду. Певао је Душан Јакшић“. Да и ја сам тада живео у СФРЈ и сећам се тога – али, Вас је заиста лако завести, јер (не знате да?) су та и сличне песме биле строго проскрибоване у периоду 1945-почетак шездесетих, а да се од почетка шездесетих јавно смела певати само унакажена верзија „Тамо далеко“, у којој се није смело певати “…тамо је Србија“ него “…тамо је мој родни крај“, а уместо “ …и поносно кличем – живела Србија“ само “ …и поносно кличем – живела домовина“. Права верзија се почела јавно изводити тек пред распад Југославије.
    @Miroslav Andjelković: „…kao dete sam tamo negde oko 58.-me prošlog veka, slušao sa dedom u jednom valjevskom selu Glas Amerike!“ Е, ја сам био дете не 58-ме, него 45-е прошлог века, и ђавола би се неко у граду јавно усудио да слуша Глас Америке – осим тога, радио апарата, као и писаћих машина (чак и латиничних, а о ћириличним да и не говоримо) није уопште било у слободној продаји све до средине шездесетих година. Упитајте се: зашто? Па, то су биле опасне ствари – неке “незгодне“ информације нису биле за сваког… Ма – ја сам био 1970/71 г. док сам још живео у Београду, претплаћен на “Time Magazine“ , па ми пошта повремено није достављала по неки број, јер је бивао забрањен (опет нешто “незгодно“). А – онај Грга Златопер (јесте – приземна и примитивна пропаганда) и није био намењен Србима, него Хрватима и свим осталима, тако да су Ваши латинични “srBski domaćini“ мирне душе могли да слушају “Весело вече“…
    Не остаје ми ништа друго него да поновим поводом свих несрећа које су као последица Југославије снашле државу Србију : „…Макар да су од тога нешто научили… али нису. Још увек је у Срба прокуженост вирусом југословенства и југоносталгије највиша међу Јужним Словенима – то је неизлечиво, нарочито код старије и средње генерације. Треба се надати да ће се млади од тога излечити“. И да на крају још уз вирус југословенства додам и вирус прокомунизма.

    Свиђа ми се

  13. @Иоанн Дубињин:

    “…тако да су Ваши латинични “srBski domaćini“ мирне душе могли да слушају “Весело вече“…“

    Жао ми је што овај срБски православни сајт, с времена на време, “загађујем“ хрватском гајевицом!
    То се дешава искључиво онда кад ми рачунар није при руци, већ, у жељи да правовремено реагујем, коментар пишем са свог мобилног андроида који не поседује ћирилицу!
    Биће тога и у будуће због више силе!
    Зато, обратите пажњу на садржај, стилску форму и поруку мојих коментара!
    Латиница је овде само нужно зло!
    Не одговористе ми у вези срБских “комунистичких“ електрана и самопрегорног рада срБске техничке интелигенције?!
    Генерација која је имала срећу да у “комунистичкој“ Србији изгради своју земљу остала је скромна и у животним захтевима!
    Супротно свеприсутним данашњим хедонистима (у се, на се и пода се!) та генерација зна да се радује малим стварима, што је са Вашег становишта гордог позападњеног Србина, незамисливо!
    Зато нас ни не разумете!

    Свиђа ми се

  14. @Мирослав Анђелковић – Ви сте у понечему у праву, и мој отац је, као грађевински инжењер више него скромно живео и радио у ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ на изградњи термоелектрана – Костолац, Колубара, итд.- али са носталгијом се сећао предратног времена и тадашњег начина живота и рада, и то никада није пропуштао да ми утуви у главу (са успехом, уз наравно – дедине и бабушкине приче о лепом животу у императорској Русији), тако да ми дугоочекивани одлазак из СФРЈ није био одлазак из нечег мог и нечег што ми је блиско – него, напротив, повратак у нешто што ми припада. Ја имам велико искуство (непријатног) живота у социјализму, и пријатног у капитализму западноевропског типа (мада сам и амерички моделпар година окусио, и ван Универзитета ми се није нарочито допао). Хедонизам? Ја сам се поред своје професије и истраживања бавио и научним радом (који сам потпуно сам финансирао) у мени стручно страним областима – историји и библиографији (избеглица из Русије), објављивао радове у научним часописима, радо жртвујући и свој новац и време – све док нисам пре кратког времена схватио да сам свој дуг као потомак те групе према њима одужио… Од онда, а сада већ као пензионер, уживам у лагодном животу, негујући унуке и учествујући – колико да ми време прође, у полемикама. Да ли је то хедонизам? Па, што да не… Нас двојица смо два света и по пореклу, и по животним искуствима (не верујем да сте дуже живели у западној Европи), тако да у највећем броју питања тешко можемо да се сложимо, али то је и добро за полемику.

    Свиђа ми се

  15. @Иоанн Дубињин

    “Од онда, а сада већ као пензионер, уживам у лагодном животу, негујући унуке и учествујући – колико да ми време прође, у полемикама. Да ли је то хедонизам?“

    Зар можете и помислити да сам имао у виду такву врсту “хедонизма“?
    Немојте, молим Вас, тај Божји поклон скрнавити тако прозаичним термином.
    И сам уживам у једном таквом Божјем поклону: двоипогодишњим близанчићима,
    анђелчици Миони и анђелу Димитрији, које ми је подарила старија ћерка!

    Хедонисти су данашњи владари Србије.
    Погледајте само једнога од њих:

    Свиђа ми се

  16. Трудим се да о свакоме мислим најљепше и да не судим (види ивер о оку ближњега свога, а не види брвно свом оку…) ,али морам овдје рећи за Дачића што би се у Босни рекло: Који хајван… У ствари, (по)примитиван је и хоће да се свиди Аргентинцима, да би га завољели… Замислите Лаврова на његовом мјесту…, ваљда према свецу и тропар…

    @једнорог
    Слажем се са вама, хајдемо, једанпут макар, да будемо неутрални, ако се буде могло, а зна се за кога навијамо…Ми се морамо понашати тако као да немамо ни једног човјека вишка, то важи и за оне које, понекад олако, карактеришемо као издајнике.

    Свиђа ми се

  17. Povodom tvrdnje A. Lazica da je Jugoslavija bila tamnica (samo) srpskog naroda, imam sasvim suprotno misljenje :
    – Jug. je bila zemlja u kojoj su SVI SRBI, prvi put u istoriji, ziveli zajedno.
    – To je bila zemlja u kojoj su SVI SRBI (ali i svi oni koji su u njoj ziveli) doziveli dotad najveci ekonomski i kulturni procvat.

    Свиђа ми се

  18. @Иоанн Дубињин
    Кажете: „Не могу да знам да ли сви ондашњи Срби појма нису имали – али знам да тадашња српска политичко-интелектуална елита није била дорасла улози коју је требало да има – отуда и све грешке (југословенство) и последица тога.“ Да нисте мало контрадикторни? Како то иде у истој реченици „не могу да знам“, али „знам“?
    Што се тиче, Ваше бајке о „срећном“ и тако даље животу ма западу, причате, као да нико није био и да ништа о томе не зна. Причајте нам о Вашем животу првих десет година, па и дуже. Колико сте сати радили дневно? Што би рекли, ја одо пет и кусур година са приходима, које сте Ви, у тих првих десет година, тешко могли да замислите, а „запад“ није хтео да ме прими у „леви“ тениски клуб. Уписнина је била 900 ондашњих марака, а годишња чланарина чини ми се 1200. У том клубу сам играо фудбал за ветеране, али о пријему у тениско друштво није могло бити говора. Можда је то демократија о којој причате? Потрошио бих ту ја и више, мајка моје деце је пребацивала лопту преко мреже, о клупском ресторану, посебно за тенисере, да не говоримо. Много Ваших колега познајем, који су морали у почетку, да раде на два места, по цео дан, како би могли да почну живот у белом свету. Када су почели да отварају приватне ординације и купују куће, базене, сауне, билијар у кући, нису имали када да користе, јер су поново ДВАНЕСТ САТИ били на послу. Пошто сам од малих ногу хедониста(деда ми је био дипл.правник, срески началник итд. у Краљевини), све сам паре потрошио уживајући у Немачкој. Али сам потпуно јасно видео, за разлику од Вас, да је у трулом „самоуправљању“ било 8 сати рада, осам сати одмора и осам сати забаве. То мало људи на западу може себи да приушти. Заборавили сте, да је још 1985/1986 у Немачкој било планирано скраћивање радне недеље на 35 сати. А шта имате сада? Продужује се и радна недеља, продужује се и радни стаж.
    Ово пишем, јер ме чуди, да инсистирате на личном и само личном искуству. Моје искуство ми каже, да сам пун лепих успомена из детињства(дете сам разведених родитеља, отац је стигао и на Голи оток) и да Вама није лако, када Вас за детињств вежу ружне успомене, које се скоро у мржњу претварају. Можда је то, код Вас, прелазило са генерације на генерацију, па се временом појачавало.
    Заборављате, колико је сељака завршило школе, курсеве стигло у град и на високе школе. Заборављате, да се то никада не би у некадашњој Русије десило. И сигурно би мањини, па и Вама било супер. Ко је онда и ко би после уживао тај „добар“ живот.

    Свиђа ми се

  19. @ Miroslav Andjelković
    Није ми јасно, на који коментар мислите? За разлику од Вас, није ми било намера, да било ко остане сам. Намера ми је, да нешто ново сазнам и да проверим сопствена размишљања.

    Свиђа ми се

  20. Надам се, да неко може да каже где је, на ком скупу и ко је поред њега ХАЈВАН глумио ноншаланцију?

    Свиђа ми се

  21. @слободан млинаревић: питате ме “… Како то иде у истој реченици „не могу да знам“, али „знам“?” Ево како рекох : “ Не могу да знам да ли СВИ ондашњи Срби појма нису имали – али знам да тадашња српска политичко-интелектуална елита није била дорасла улози коју је требало да има – отуда и све грешке (југословенство) и последица тога“. Прочитајте још једном и обратите пажњу на оно: “… Не могу да знам да ли СВИ…“. Ја из СФРЈ нисам отишао у потрази трбухом за крухом, јер сам у Београду као 31-годишњак, лекар специјалиста, био начелник одсека једна специјализоване болнице, а отишао сам јер нисам могао нормално да радим – имао сам великих тешкоћа у увођењу нових дијагностичких метода због незаинтересованости колега и компликација око одобравања финансирања (тзв. радничко самопуправљање), а у том друштвеном уређењу и иначе више нисам желео да живим. А – отпутовао сам као на чаробном тепиху: мој нови послодавац (фармацеутска индустрија којој сам био потребан за развој једне нове врсте дијагностика, за коју сам био експерт – не захваљујући раду у СФРЈ, него у Америци на постдипломским студијама), ми је послала шпедитера који је спаковао сав намештај, слике, библиотеку, итд., декларисао на царини и пренео у Холандију. Мени и породици (укључујући и моју стару мајку која није имала пензију) плаћен је пут авионом, добио сам нову кућу (под кирију, али сам годину дана касније на кредит купио нову, а променио сам их доста касније), уписали су ми децу у основну школу и забавиште, добио сам нов ауто и врло солидну плату, и ту радио 6 година, путовао по свету, организовао клиничка истраживања, објављивао радове… После тога сам купио приватну праксу у једној великој болници и радио до пензије. Чуо сам како је понекад непријатно било у Немачкој (али тамо нисам живео) – узгред, жао ми је због Ваших трауматичних искустава са немачким тенис-клубом. Ја нисам волео тенис, а нисам даноноћно радио – далеко од тога, увек сам кући долазио на ручак, мало бих отпливао у базену (у кући), па натраг у болницу, и био сам и члан једног ексклузивног голф клуба. Свестан сам да такви случајеви нису били чести – али, шта ја ту могу? А – о некадашњој Русији: чули сте за Пушкина – знате ли његово порекло? Потомак црног роба! А први командант Беле Армије на Јужном фронту у грађанском рату је био генерал Дењикин, син кмета, који је током војне службе од кмета, обичног војника, храброшћу и способношћу постао подофицир, па официр (мајор) и наследни племић. Руско племство није било каста, него наследна меритократија.
    А- сада натраг на главну тему: ја и даље, у складу са саветима владе Руске Империје Влади Краљевине Србије сматрам да је идеја о формирању Југославије погубна по Србију. То се, на жалост, показало и у пракси.

    Свиђа ми се

  22. @Иоанн Дубињин
    Ваше велико знање, често и злоупотребљавате. Које године и која влада Руске империје је саветовала Србију?
    Споменух првих десет година. Знам ја како је касније могло да буде. Када је реч о Вашем одласку са 31 годином, мени је одавно јасно, какав сте Ви потенцијал били. И ту се потпуно слажем са Вама. И зато су Вам све омогућили. Свако, ко жели да се посвети науци и има потенцијал за то, мислим да треба да крене на запад, Јасно је, да ће добити максималне услове за рад, али је јасно, да никада неће бити и адекватно награђен. Моја деца су на препоруку наставника прескочила по раздред у Немачкој. Ви знате и зашто. Па систем стимулише потенцијал, како би га од малена упрегао и исцедио. На срећу, тај „мрски“ социјализам је покушавао, да омогући постепено сазревање деци, па су тако многа деца постала и призната и остварила се у изабраном позиву. А било их је, који би на западу били одбачени још у основној школи. Тачно је, да су ту потенцијали били донекле „гушени“ и упросећавани, па нам остаје да се питамо, шта је ту хуманије.
    Ново је за мене, да је Пушкин потомак црног роба. Нисте рекли које колено. Наравно, да је војни позив увек омогућавао брже напредовање, па и статусно. Нажалост, поменути командант је на крају испао неуспешан. Није могао да покрене масе, а масе су биле сиротиња.
    Питање тениса сам споменуо, како бих скренуо пажњу, да статусна питања у неком друштву није лако решити ни са парама. Наравно, да је то трауматично искуство, јер сам претпостављао, да се те ствари решавају парама. Могао сам да играм „сељачки“ спорт, али не и тенис, иако су терени били празни. Тако ја вучем трауме, као одрастао човек, а Ви нажалост вучете трауме из детињства. Зато је мени неупоредиво лакше. Рекао бих, да је основана претпоставка, да сам и објективнији.
    Што се тиче путовања по свету, колико је мени познато сви школовани људи су имали прилике, да пропутију свет. Бар они које ја познајем.

    Свиђа ми се

  23. @Deda Djole
    „Jug. je bila zemlja u kojoj su SVI SRBI, prvi put u istoriji, ziveli zajedno.
    – To je bila zemlja u kojoj su SVI SRBI (ali i svi oni koji su u njoj ziveli) doziveli dotad najveci ekonomski i kulturni procvat“.
    … изузев оних који су претходно олако побијени без икаквог суда …А Србија је била једина Република са двије АП због својих специфичности. Како да Книнска Крајина, Истра, Далмација, Славонија, па ако хоћете и Дубровник нису имали ништа специфично и другачије од „уже Хрватске“?
    Често се, не знам зашто, сјетим професора београдског медицинског факултета -патолога, који је због учешћа у међународној комисији, која је у току рата, испитивала околности под којим је преко 10.000 пољских официра побијено у Катинској шуми и која је констатовала да су то учинили Совјети (што је Б. Јелцин потврдио 1996.г.),а не Њемци, како су то Совјети тврдили . Професор којем, нажалост, нисам запамтио име, био је стријељан од правовјерних комуниста јер је говорио истину!
    Напомињем да мој пијетет према том мученику не проистиче из мог антикомунистичког педигреа. Напротив…

    Свиђа ми се

  24. @Penzioner
    Чини ми се, да је Горбачов то први признао? Запитајмо се, што су савезници толико дуго ћутали, ако је, професор, кога спомињете, био у „међународној“ комисији. Жалосно је, ако је само због тога настрадао, али су му сигурно у „комисији“ рекли, да ћути и гледа своја посла. Очигледно је, да је то и савезницима одговарало, када је то толико дуго заташкавано. Све се пребацује комунистима, а заборавља се историјско непријатељство Пољака, католика и осталих православних народа. И да су, историјски гледано, Пољаци били ти који су покушавали да освоје и присвоје православне крајеве. У том светлу, можда је у питању била и освета, а не ћијеф комуниста.

    Свиђа ми се

  25. @слободан млинаревић: Добро да се враћамо на главниу тему Србије и југословенства : питате “Које године и која влада Руске империје је саветовала Србију? “. Ради се о годинама 1915-1916 (док је Русија још нешто значила међу великим силама). Не знам много литературе, али на српском језику о томе има у монографији познатог српског историчара Николе Б.Поповића (Србија и царска Русија, Београд, 1994 г.), а на руском ми је познато из пера мање познатог руског историчара, иначе избеглице који је пар деценија живео у Србији, а у другом избеглиштву (после Другог светског рата) је у Америци написао на руском и објавио велику двотомну историју о односима Русије и Србије. На крају првог тома он врло детаљно описује то питање и махинације хрватских и словеначких чланова Југословенског Одбора који су у савезничким престоницама “гурали“ ту идеју – а Мајевски ту описује њихову пропагандну активност у Русији и реакције руске јавности и владе ( Вл. Маевский: Взаимоотношения России и Сербии. Том Первый. Издание Исторического кружка Нью Йорк 1960).
    Што се Пушкина тиче, он је по мајци био праунук црнца, Ханибала, – роба Петра Великог , који га је после ослободио, и овај је изванредно напредовао у руској служби (постао војни инжењер и генерал). У Пушкиновим цртама се, иначе, јасно распознаје негоидност: (https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D0%BD%D0%BD%D0%B8%D0%B1%D0%B0%D0%BB,_%D0%90%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BC_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87)

    Свиђа ми се

  26. Sa zadovoljstvom citam vrlo interesantne prethodne komentare.

    Povodom Jugoslavije, smatram da Jugoslavija nije bila tamnica naroda. To misljenje su imali predratni komunisti, ustase, VMRO itd. Ali, jugoslovenski narodi su bili u komunistickoj tamnici

    Da nije bilo komunista, tj, da je 1945 god pobedila demokratija, mi bismo vec odavno bili u EU.
    Da bi sacuvali vlast, komunisti su od republika i pokrajina napravili jug. klackalicu (nesto kao Kalderove mobile) kojima su vesto manipulisali.
    Da se 1989 god komunisti u CK SKJ nisu posvadjali i pustili iz boce zloduh nacionalizma, ne bi bilo ni raspada drzave ni rata.

    Свиђа ми се

  27. @Пензионер
    Лекар ког помињете и који је учествовао у међународној комисији, коју су основали Немци, 1943 – ако се не варам, био је др Светислав Стефановић (р.1877 у Новом Саду). Осим што је био лекар, био је један од најзначајнијих шекспиролога у нас,, писац, оснивач лекарске коморе, песник – модерниста, добровољац у балканским и Великом рату, а за време Другог светског рта био је управник Српске књижевне задруге. За њега су говорили да је побио законе физике и да може – због својих неуморних активности – да буде истовремено на више места. Политичка активност му се кретала од републиканства и социјализма – на почетку, до приближавања Збору и Димитрију Љотићу, пред крај (нисам сигуран да ли је приступио Збору). Стрељан је новембра 1944 у Београду. Није се повукао пред долазак партизана и црвеноармејаца, јер је сматрао да нема разлога да бежи. Интересантно је да је поред његовог имена на списку оних које треба ликвидирати, уписан број квадратних метара куће/стана у којој/коме је живео. Колико знам – рехабилитован је недавно, али нисам сасвим сигуран. Његово име се налази на спомен-плочи писаца које су комунисти после рата стрељали и која се налази у УКС.
    Да је Катинска шума злочин који су починили Совјети, признао је још СССР, 1987, конкретно Горбачов. А то је тврдила и међународна комисија коју су основали Немци током Другог светског рата.

    Свиђа ми се

  28. @једнорог
    Да додам још нешто на Ваше одлично објашњење о судбини Светислава Стефановића: Црвени зликовци који су га убили су, наравно, преузели и Српску Књижевну Задругу у своје власништво, и у свом карактеристичном стилу (adding insult to injury) – колико ми је познато, „избрисали“ из нумерације кола СКЗ која су изашла током немачке окупације. То је био и њихов покушај да се те књиге избришу из српске библиографије (не знам да ли им је успело, ни како је СКЗ касније „регулисала“ ту поремећену нумерацију). Они су били добри ђаци својих бољшевичких учитеља, јер – то је, иначе, била класична бољшевичка пракса – они су чак брисали са постојећих фотографија непожељне личности (чак и своје бивше пајташе које су у међувремену ликвидирали).

    Свиђа ми се

  29. @Deda Djole
    …a да је баба мушко звала би се Душко…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s