Предлог за акцију: Помозимо обнову наставе на српском језику за нашу децу у Македонији

ss-face-240Настава на српском језику у Македонији готово потпуно изостаје, нема никакву подршку ни македонских ни српских – како просветних тако и дипломатских институција. О томе сведочи прилог са прославе у школи „Вук Караџић“ у Куманову у којој је, и поред назива и великог броја ученика српске националности, настава на српском језику такође занемарена.

Организација СПОНА која темељно ради на приближавању два братска народа, неодустајно захтева повратак наставе на српском језику за српску децу у Македонији.

Масовним дељењем ове информације извршимо притисак на наше власти да са свом озбиљношћу схвате проблем не постојања елементарних људских и дечјих права на образовање на матерњем језику.

А. Ж. 

У Куманову сећање на Вука Караџића без ђака на српском

У Основној школи „Вук Караџић“ у Куманову данас је пригодном приредбом ученика, као завршном манифестацијом низа активности, облежена 150. годишњица од смрти великог реформатора српског језика.

vk-makedonija-28112014Приредба поводом патроног празника отворена је Вуковом химном, а програм су припремили ученици шестог и осмог разреда ове школе, уз учешће и дела ђака нижих разреда. У програму изведена је и Ода радости На приредби изложени су завршни радови скуптура са Вуковим ликом, као и цртежи са мотивима реформатора.

Присутнима се обратила директорка школе Надица Петровска изразивши задовољство што се обележава овако значајан јубилеј, уз захвалност у име ученика и наставничког колектива.

– Жеља нам је да одамо почаст великану и зато су ученици припремили ову скромну манифестацију. Ученици су израдили скулптуре из глине, и сликали портрете Вука Караџића.

Рецитаторске и драмске тачке су на македонском и српском језику. Велики људи никада не умиру. Остављају дела и записе који се памте вековима. И заслужују не само памћење, већ и достојно обележавање. Ми се скромном приредбом придружујемо обележавању јубилеја овог великана српског језика и културе, истакла је директорка Надица Петровска.

Осврт на живот и дело великог филолога, реформатора српског језика, сакупљача народних умотворина, припремиле су ученица осмог разреда – Стефанија Стојова, Романа Младеновска, Александра Шутевска и Ангела Цветковска. Посебно је истакнут значај писања првог речника српског језика..

Ученици су рецитовали делове умотворина, мудрости које је Вук сакупљао за живота. Са солидним говорним познавањем српског језика, уз добар акцент, оставили су одличан утисак код гостију на приредби, наставника и родитеља, имајући у виду сурову, парадоксалну чињеницу да у овој осмолетки са именом српског рефортматора, већ шесту годину нема редовне наставе на српском језику.

Подсећања

vk-makedonija-28112014-2Приредба и топле поруке ученика и наставника школе са наставом на македонском језику, одржавањем сећања на непролазно дело реформатора српског језика, чији име установа поносно чува, нагоне на поновна озбиљна размишљања о искуствима пред којима се не може остати равнодушан.

У поменутој кумановској школи, наставу на српском наставном језику последњи су похашали основаци – Ненад Љубисављевић и Марија Бранковић. Они су остали уписани као последњи „српски ђаци“, који су 2008. завршили осми разред у школи са именом „Вук Караџић“. Тада је, њиховом „малом матуром на матерњем“, у овој школи званично стављена тачка и на наставу српског у Куманову.

Са њима, престала је настава на српском језику. Јер, првачића, а и свих осталих, више нема. Годинама потом више није уписан ни један једини ученик за наставу на српском језику. А у школи наставници истичу да је проблем – општи, смањује се број ђака и за наставу на македонском језику. Тако је ове школске године уписано свега шест ђака првака.

Срби, наравно деле невеселу судбину у том погледу и осталих и у Куманову, где је све мање деце у школама уопште, али своју децу уписују у одељења са наставом на македонском језику.

Паралеле

Кроз редовно деловање у Спони, сталним подсећањем, указивањем, бележи се и пише о овом хроничном поражавајућем проблему. У том невеселом мозаику примера свакако је и она слика у том последњем одељењу, са само два ученика, са наставом на српском језику у школи „Вук Караџић“ у Куманову. Као у некој школи забачених планинских села, у тешкој забити, а не у градској средини, деловала је дирљиво и готово до суза болно.

Записано је било да су та два ученика била на том својеврсном „бранику“, у одбрани језика нашег насушног. Из својих клупа, „као да стоје“, тихо, запањујуће мудро за своје године, помно су мотрили, пратили и преживљавали све што их је сналазило готово „маркиране“. Нису се обазирали и нису превише размишљали о „историјској мисији“ коју су исписивали у тој школи, као последња „два ђака на српском“.

Одолевајући стихији данашњице, у граду у коме је, по званичним статистичким подацима, десетак хиљада Срба, у школи са именом реформатора српског језика Вука Караџића, после многих деценија, и на крају после Марије и Ненада, већ шесту годину нема више ученика у одељењу на српском језику. Но, руку на срце и ови ученици који похађају наставу на македонском језику, заједно са својим наставницима, остали су верни и сећањем да су макар следбеници богате просветне, духовне и културне прошлости српске књижевности, једном истакнутом просветитељу, ствараоцу, песнику Вуку Караџићу.

(Културно информативни центар Срба у Македонији – СПОНА, 28. 11. 2014)



Categories: Моба

1 reply

  1. Прочитавши овај чланак, први коментар и прво размишљање које се намеће читаоцу је следеће:
    Реч је наравно о очувању Српства на просторима данашње БЈРМ, не о развоју или напредовању, него о голом опстанку и борби против нестанка и ишчезнућа. Реч је о простору-државици која још нема свога имена, и о људима, њеним становницима, који сада покушавају да створе неки свој идентитет, и историју, базирајући се на лажним подацима и фалсификовањима историје. Све је то више него провидно, и лако обориво.
    Али је пропаганда велика, анти-српска, која не карактерише само данашњицу – тј. време постојања БЈРМ – него је посебно одликовала брозовска времена, када се припремало ово данашње стање.
    У таквим условима – потирања српског идентитета, српског имена, српског језика, брисања и преименовања српских трагова и српског историјског наслеђа на тим просторима, претварања у некакво квази-македонске наслеђе итд – живе Срби у БЈРМ, не само данас, него већ деценијама уназад.
    Став државе Србије према Србима и према заштити и очувању Српства у БЈРМ је познат – довољно је видети историјски локалитет Зебрњак, и то ће бити слика односа према свему претходно поменутом – а ништа боља није била ни позиција бивше, брозовске, СФРЈ.
    Па, упитаће се неко, има ли иједне институције која би могла и требала штитити Србе и Српство на просторима данашње БЈРМ, и борити се за његов напредак!?
    Одговор је лак и једноставан. Наравно да има!
    А која је то институција? Па Српска Православна Црква!
    Шта она чини за Србе и Српство на тим просторима? И да ли ишта чини?
    И није ли и то једно од основних попришта њеног деловања, као што се иначе увек хвали и поноси својим националним деловањем, кроз историју и векове.
    Па довољно је погледати сајт ове организације Спона, или неке сличне њој, на пример. И уочити какво је присуство и активност Епископа и свештенства, наравно и монаштва, на манифестацијама и прославама, празницима и обележавањима разним, које се тичу Српству и које организују Срби.
    И одмах ће се, лако, уочити – шта? Па потпуно одсуство представника Цркве, тј. клира! Увек су носиоци тих покрета и тих догађања цивили, мирјани; и њихови једини учесници.
    Како је то могуће?
    Не мислимо, наравно, овде уопште на присуство клира расколничке тзв. Македонске Православне Цркве. Она нема канонски идентитет и верификацију, канонску ипостас. Она је канонски непостојећа, и непризната од било које Православне Цркве у свету. Уосталом, зар би требало подржавати следовање ионако раслабљеног Српства расколу?
    Не, реч је свакако о канонској јурисдикцији, о канонској Православној Охридској Архиепископији (ПОА), која је саставни део СПЦ, и призната од свих Православних Цркава у свету.
    Она има своје епископе, своје свештенство, своје монаштво… Канонско, регуларно, неспорно канонски, од свих признато…
    У чему је онда ствар? Да ли они штите и заступају Српство и Србе на просторима БЈРМ, који су толико угрожени данас, и већ деценијама заправо, и напуштени скоро од свих?
    Одговор је, сматрамо, више него јасан. И веома видљив, очигледан.

    Треба ли одговарати на питање зашто је тако; или је и то очигледно, видљиво и нескривено свима?
    Скромно сматрамо да је више него јасно и очигледно.
    Једном речју, стање Српства и Срба, и српског наслеђа, историјскох трагова српског вековног присуства и стваралаштва на територији данашње БЈРМ, и већ деценијама уназад, је једна рана непреболна. Рана, око које се нико и не труди, него је препуштена самој себи.
    А најболнији део те ране је, рекло би се, положај и улога Цркве.

Оставите коментар