Шешељ и политичка позадина убиства Ђинђића

ss-face-240Нехришћанске речи лидера радикала Војислава Шешеља како се „поноси што се радовао убиству Зорана Ђинђића“ (насупрот: „А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, Мт. 5,44) поново су отвориле и причу о политичкој позадини убиства премијера Србије Зорана Ђинђића и заоштриле дилему је ли убијен што је био „издајник“ или „(преобраћени) патриота“.

У овом малом прегледу, осим Шешељевог поноса због радовања нечијој смрти, доносимо текст Николе Врзића и подсећамо на чланак Нила Кларка, који је објављен у „Гардијану“ непосредно после Ђинђићевог убиства.

Војислав Шешељ: Поносим се што сам се радовао убиству Ђинђића! Он је мафијаш и издајник!

БЕОГРАД – Председник СРС Војислав Шешељ на конференцији за новинаре поновио је, да је и данас поносан што се радовао убиству српског премијера Зорана Ђинђића, који је убијен 12.марта 2003 године.

„Србија се тада ослободила издајника и мафијаша.Тада се српски народ ослободио издајника и мафијаша. Ђинђић је тамна страна српске историје и једна од најцрњих ствари које су нам се десиле“, рекао је Шешељ који се јуче вратио из Хага, јер је привремно ослобођен из хашког притвора.

seselj-djindjic

Шешељ је затим упитао: „ Ко се још сећа Ђинђића“.

Шешељ је на саслушању у хашком трибуналу још 2003 године изјавио: “ Ја сам се искрено обрадовао када сам чуо да је Ђинђић погинуо, да је мртав. Овде сам се обрадовао јер је Ђинђић велики издајник свог народа.

(Курир, 13. 11. 2014)

Никола Врзић: Политичка позадина

Нема сумње да је Војислав Шешељ, уочи тог 12. марта 2003, знао да се у Србији нешто спрема. Најављивао је „крваво пролеће”, а како су се ове најаве показале као тачне, сад би било драгоцено да изговори све што о томе зна, и од кога је сазнао

Никола Врзић

Никола Врзић

Својим нечовечним и, збиља, тешко схватљивим ликовањем над трагичном погибијом премијера Србије Зорана Ђинђића, Војислав Шешељ је – макар и само на чисто људском нивоу – прошле недеље изазвао оправдано огорчење доброг дела наше јавности. Изазвао је и реакцију Чедомира Јовановића, Зорана Живковића, Жарка Кораћа, Рајка Даниловића… на какву они још немају право.

Нема сумње да је Војислав Шешељ, уочи тог 12. марта 2003, знао да се у Србији нешто спрема. Најављивао је „крваво пролеће”, да ће Јовица Станишић и Сретен Лукић отићи у Хаг, а да ће ЈСО бити расформиран… Како су се ове најаве показале као тачне, очигледно је да би, за утврђивање пуне истине о убиству премијера Ђинђића, драгоцено било да Шешељ изговори све што о томе зна, и од кога је то сазнао.

Занимљив је, међутим, један (привидни) апсурд који овдашњој јавности измиче, ево, већ више од 11 година. И Шешељ, али и Јовановић и Живковић, дакле они који би сада Шешеља да врате у затвор како би тамо признао политичку позадину убиства Зорана Ђинђића, потпуно су сагласни у својој основној тези, која се своди на то да су Ђинђића убиле патриоте зато што је он био издајник, то јест некакав анационални модернизатор Србије. Али какав је то издајник био човек који се борио за опстанак суверенитета Србије над Косовом и Метохијом, који је претио независношћу Републике Српске у случају да Косово буде одузето Србији, који је отворено рекао да неће испоручивати генерале које би Хаг оптужио по командној одговорности и чак је Хагу одбио да преда наше војне и полицијске архиве које је Трибунал тада потраживао? Због чега је – од Косова до Хага – уосталом и ушао у озбиљан сукоб с нашим западним партнерима. И отуда питање: да ли је Ђинђић, заправо, после смрти начињен издајником да бисмо лакше поверовали да су га убиле патриоте?

Званична истина не пружа одговор на питање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића, захваљујући томе, а све време подупирући ту званичну истину, званични наследници лика и дела Зорана Ђинђића – од Јовановића до Живковића – већ 11 година ту политичку позадину траже свуда где им је то политички опортуно.

Али, шта ако та званична истина, састављена у време њихове власти, истини одговара углавном само утолико што је Зоран Ђинђић заиста убијен 12. марта 2003? Милан Веруовић, Ђинђићев пратилац који је и сам тешко рањен у атентату, и потписник ових редова објавили су пре непуна три месеца књигу „Трећи метак. Политичка позадина убиства Зорана Ђинђића”, која је до сада доживела већ четири издања. На основу анализе судских списа, полицијских извештаја и транскрипата суђења, тврдимо да званична истина „не почива ни на материјалним доказима нити на сведочењима непосредних очевидаца, већ је исконструисана на неодрживим вештачењима и на брижљиво изатканој мрежи признања и сарадничких сведочења од којих ни једна ни друга не могу да опстану у судару са непорецивим чињеницама”.

Ова оптужба је ужасно тешка, али нико нас досад није демантовао, нити макар покушао да уђе у аргументовану полемику. Али питања свеједно остају. Чедомиру Јовановићу, на пример, о правој природи његових односа са вођама земунског клана, за које је под заклетвом устврдио да их никада није посетио у затвору 2001, док су супротно устврдили и припадници земунског клана, и сведоци сарадници, и затворски чувари, и тадашњи министар полиције и тадашњи заменик четвртог општинског тужиоца… Због чега је УБПОК 2003. водио истрагу његових контаката са земунским кланом, и да ли је он употребио свој утицај потпредседника Владе Србије да ту истрагу угуши? Зашто је, пошто је од представника британске обавештајне службе добио информацију да земунски клан припрема убиство нашег премијера, отишао на скијање у Италију? Зашто његов потоњи и дугогодишњи сарадник Ненад Милић, тада заменик министра полиције, пошто је и сам добио ту информацију, није наложио да се подигну мере обезбеђења иако га комисија Жарка Кораћа означава као особу која се тиме бавила?

Као што ни Зоран Живковић не сме да избегне одговор на питање зашто је, као премијер Србије, наглавачке окренуо државну политику коју је водио Зоран Ђинђић – од Косова до Хага – иако ју је гласно подржавао док је Зоран Ђинђић био жив? И зашто су и њих двојица, и Жарко Кораћ, и Рајко Даниловић… били и остали заговорници званичне истине, иако су имали или могли да имају увид у сав материјал у који смо увид имали и ми, а тај материјал говори нешто сасвим супротно? И зашто су толико поверења поклонили оним полицајцима од којих је у основи званична истина и потекла, а који су свесно и са предумишљајем омогућили да се атентат код хале Лимес оконча Багзијевим изласком из затвора? И каква су њихова сазнања о улози британских и америчких структура, чије смо трагове присуства пронашли и пре атентата, и током формулисања онакве званичне истине?

Питања има још много. И тек када на њих одговоре на уверљив и аргументован начин, стећи ће право да политичку позадину потраже и тамо где им је то политички опортуно. Ако пак не одговоре, или покушају да одговоре паролама и дисквалификацијама уместо чињеницама, па и то ће онда представљати некакав прилог откривању политичке позадине убиства Зорана Ђинђића.

(Политика, 22. 11. 2014)

Нил Кларк: Београдски квислинг

Убијени српски премијер био је озлоглашени западни послушник чије су економске реформе донеле беду

klark-djindjic

(Гардијан, 14. 3. 2003)

Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру, пљуште као киша. Први је почео председник Буш, хвалећи његово „снажно вођство“, док је портпарол канадске владе величао „весника демократије“, а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић посветио „реформисању Србије“.

У читуљама западних листова Ђинђић је скоро увек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру.

Али изван CNN-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије. Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.

У својој недавној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године. По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле „реформистичку“ владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Први приоритет је био увођење програма „економских реформи“ – што је израз новог светског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700 000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.

Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла да почне. После две године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многа компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном „ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације“.

Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано суђење у Хаг. Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег председника и своје политичке ривале, шта је јеш остало да се прода ? Једино још сама држава. И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио. Упркос супростављању већине њених грађана, „весник демократије“ следио је захтеве „међународне заједнице“ и после 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подељених протектората коначно је био постигнут.

Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње,свега неколико година раније. Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.

Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посети Београду, био сам погођен не само разином економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10% Лекција из Србије за данашње серијске мењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете окушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле. Али не замишљајте да можете натерати понижени народ да их поштуjе.

(Објектив)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Једино што поуздано знамо у случају, не волим израз премијера, већ филозофа Зорана Ђинђића, јесте да је убијен у тренутку када је преузео потпуну власт и, још, да и полицијске и судске власти нијесу биле заинтересоване за истраживање крајњих налогодаваца убиства.
    Иначе г. Ђинђић и г. Шешељ су итекако сарађивали када је требало „снизити Коштуницу“ и два пута упропастити предсједничке изборе у Србији. Тек након одигране улоге г. Шешељ је могао да буде испраћен („водите га и не враћајте га више“). Сада видим да се препоручује и новим властима, наводно због интереса Русије. Не би му било први пут и са „црвеном вештицом“ је знао да пређе преко свих вербалних окршаја.
    Волео бих да верујем да је Зоран Ђинђић жртва свог заокрета по косовском питању, али ни један појединац, колико год да је политички талентован као што је то неспорно он био, не може да изврши такав заокрет.
    Најбољом анализом Ђинђићевог политичког креда, сматрам ону коју је дао, професор Александар Молнар:
    https://www.google.com/url?q=http://pescanik.net/polemika-karl-smit-i-zoran-dindic/&sa=U&ei=TwVyVOZIxeigBJmWgPgC&ved=0CAcQFjAB&client=internal-uds-cse&usg=AFQjCNEZHFNOjbpSUJy3U8FLG4UtO-OhZQ

Оставите коментар