Бранимир Марковић: Ко то беше Љиљана Смајловић

„Блогерилом“ против отмичара

Даница Поповић написа јуче своју редовну колумну у рубрици Погледи у Политици.

Смајловићка објави, фејсбукачи навалише да шерују, јер бијаше врло нетипична, чак сам се и ја сложио са пар реченица:

smajlovic-ostali3

„Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говорио o страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче. А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?“  и „Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције“.

Кад изненада на линку престаде да се појављује текст. Будно уредништво га повуче. Тако беше од касних поподневних сати јуче до позног јутра данас.

У међувремену су неки „хакери“ некако ишчачкали текст и турили „тајни“ линк  на мрежу, а блогери су га промптно пренели на своје блогове под слоганом „бржи од цензуре“.

И тако, драги читаоци, данас поново можете да читате овај „страшни“ урадак и на СМАЈЛИтици.

Шта рећи – блогерила, бре.

Да Љиља није Љиља – постала би вођа независног новинарства.

Ко то беше Љиљана Смајловић?

Љубиша Ристић о Љиљани Смајловић (од 57:51 до 59:00 на снимку)

Опрема: Стање ствари

(Преврат, 20. 11. 2014)

Даница Поповић: Ко то беше Оља Бећковић

Филм ,,W” говори све најгоре о Џорџу (W.) Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”

dana-popovicДа су сада деведесете, Оља би постала хероина напаћене Србије. Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције. И нечија марионета? Небитно. Само једно је овде битно – цензура „Утиска недеље” не би тек тако пала у заборав. Овакав повод за рушење режима, а опозиција – ћути.

Шта се то сада дешава? Нема више опозиције? Тја, има је, али нема пара.

Деведесетих је oпозиционе медије плаћао Запад. И постигао данас незамисливу слободу медија. Сиротињски рај за новинаре: једна новина те неће одеш у другу. Једна телевизија те неће пређеш на другу. Понекад за мање паре, али сачуваш душу. Има ли другог лека за аутоцензуру, а на планети Земљи?

Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говориоо страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче.

А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?

Не би то данас ни било потребно, да институције нису остале исте као у Милошевићево доба. Овде и дан-данас челници добијају упутства од Газде и беспоговорно их спроводе. Газда је, додуше, у међувремену неколико пута променио име, али ћуд није. Демократија? Ха-ха-ха. Добацили су до поштеног пребројавања гласова. Приватна својина? Може и то, али само за одабране и послушне…

И онда стварно никога и не чуди то што приватни власник телевизије Б 92 укида своју најгледанију емисију. Цензура? Наравно. Не уједа се рука која ти уступа фреквенцију (то јест, две фреквенције), ваљда је то сваком у Србији јасно.

И тако нестаде Оља из медија. За разлику од деведесетих, нема више озбиљног медија који би њу запослио. Можеш, Оља, да одеш у часопис „Купусни лист”, поручује власт, и не само власт, нажалост. Исто поручује и Горан Милић из Ал Џазире, каже: „Само ти, Оља, снимај, све ће то интернет пренети … и позлатити.”

Да не буде забуне није овде ствар у Ољи. Ствар је у томе да Србија данас нигде не може да сазна колике је незналице воде. Рецимо да, као некад, чује како Томислав Николић не зна како му се зове смер на коме је магистрирао. Да сада, рецимо, од ученог света чује причу о томе како је немачка издавачка кућа Де Груитер у септембру ове године потврдила да је чланак градоначелника Синише Малог плагијат и повукла га из свог часописа, док у Србији нико нема петљу да то исто уради с његовим докторатом. Нити са плагираним докторатом Александра Намбије Шапића. Нити с плагијатом министра полиције. Незгодно је то – подсећати јавност да полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа. Након што је два пута одбио отворени позив да пред камерама демантује плагијат они угасише камере. Паметно, признајем.

У том мраку, сви ће заборавити тренутак када је Јоргованка Табаковић на РТС-у похвалила „једног нашег врлог економског новинара” који је, како је сетно нагласила, рекао: „Стабилност није све, али без стабилности, све је – ништа.” О темпора, о морес, што би рекао Жика Обретковић! Свако ко је макар прелистао било коју озбиљну књигу о економској политици зна за Карла Шилера, западнонемачког министра привреде (1966–1972), који је овим речима објавио да Немачка никада више неће водити инфлаторну економску политику. Сме ли гувернерка то да не зна? Сме, наравно. Уз два мала услова: да сама ту тему не отвара, и друго, ако јој већ излети и брука се открије, да ту брљотину ниједан новинар више не сме да објави у ударном термину.

Не знам како ми сад баш паде на памет филм „W”, који сигурно није најбољи филм на свету, али јесте битан за оне који размишљају о демократији, слободи, или о Максу Веберу, идејном узору нашег премијера. Овде је битно то да филм говори све најгоре о Џорџу (W.) Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”, него лепо, како бог заповеда широм Америке и широм света. И није га режирао било ко, него Оливер Стоун, левичар и љути Бушов политички противник. Сам Буш о филму никада ни речи није рекао, никоме отказ није дао, нити је коме због тог филма длака с главе фалила.

Веберовски потез леченог алкохоличара Буша млађег, који није имао потребу да зове телефоном оне с којима се не слаже, нити да укида филмове и емисије које му нису по вољи. Да ли се Буш уздржао зато што је боље од Вучића разумео Вебера, или му институције нису дозволиле да реагује – свеједно. Гласам за институције.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

(Политика, 20. 11. 2014)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

 



Categories: Преносимо

5 replies

  1. Чланак је данас објављен, изгледа да су планирали да га објаве 20. а неко је грешком пустио 19. новембра па су онда повукли чланак. Ништа атипично за интернет портале.

  2. @ Milos

    Ваше објашњење делује логично. Али, овде нису увек логичне и највероватније ствари.

    Они су, додуше, додали да је чланак носио „сутрашњи“ датум па је зато повучен. Но, исто је са данас објављеним чланком М. Ђурковића, носи сутрашњи датум, а није повучен.

    http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Otpor-Kanvas-i-terorizam.sr.html

  3. Из чланка се може извући наравоученије: да напредњаци не ваљају, а да остали и американци ваљају.

  4. Осећам потребу да са читаоцима поделим једно своје запажање у вези професорке Д. Поповић:
    Ранијих година је дотична све своје колумне објављиване у Политици потписивала видно наглашавајући да је и чланица ЦЛДС-а (Центра за либерално-демократске студије).
    У новијим, као и у овој последњој колумни то више не чини!
    Зашто?
    Да је можда није срамота?

    Гуглањем по нету сам сазнао да је ЦЛДС невладино тело издашно финансирано америчким ГРАНТ-овима!

    Ево само једног примера из тог периода, када је “уважена“ професорка била поносни члан “библиотеке (ЦЛДС-а), њеног позива нацији да се ухватимо у коло дужничких робова:

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Beogradska-lakirovka-kako-da-ne.sr.html

    Обратити пажњу на цитат:
    “Опростите, чему привредни раст, чему напредак ако не могу данас да се задужим и потрошим део свог будућег дохотка, а да га отплатим тек сутра? То се у теорији зове „временско изравнање дохотка” (consumption smoothing). На шта ћу ја да потрошим свој доходак, је ли рационално куповати патике и ићи на летовање, најбољи одговор дао је наш дивни Ташко Начић у једној реклами, рекавши „Шта вас се само тиче!”. Штa год да изаберем, а кредит уредно вратим (у фантастичних 98 одсто случајева), ствар је рационална, јер то свакако увећава моје и друштвено благостање“.

    Моје тадашње опонирање “уваженој“ је гласило:
    “…и сам се често питам, зашто наоко нормални људи добровољно пристају да своју кожу продају ђаволу, због жеље да материјална и друга добра, која би штедњом успели да приуште себи тек кроз неку годину, добију одмах уз помоћ кредита? Довести себе у положај дужничког роба, због релативног помераја “квалитета“ живота у смислу запоседања материјалним добарима неколико година пре него што би нормалним путем, уз штедњу, властитим средствима дошли до њих, могу само крајње неодговорни појединци. Такви нажалост данас преовлађују. Уз помоћ банака које су се намножиле као печурке после кише, све више људи бива намамљено у замку безизлаза, у којој губe своје достојанство и слободу, падајући у дужничко ропство. Но, илузоран је осећај тренутне супериорности дилера кредитима. Њихова кула од карата звана дужничко ропство нема поуздану перспективу. Већ је близу асимптоте, после које нема раста без обзира на опсенарске рекламне кампање. А тада ће пући једна од основа неолибералног капитализма: развој и галопирајући “прогрес“ уз помоћ кредита, уместо помоћу сопствене акумулације. Стићи потпуно хаварисан коју годину пре на “циљ“, или живети живот достојан човека мало споријим темпом, је избор који се сваком од нас нуди на старту. Одаберимо прави пут. У интересу човечанства. Не падајмо у искушење. Кредит је дрога као и свака друга! Са тог пута тешко да има повратка“.

    У својој колумни:

    http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/TRINAESTA-MAJKA-SVIH-KRIZA.sr.html

    нескривено је демонстрирала своју велику несрећну заљубљеност у “амерички сан“!

    Позивајући се на дијаграм, који очито сама није разумела:

    http://danica.popovic.ekof.bg.ac.rs/123.jpg

    (ја сам јој у приватној преписци разоткрио заблуду, након чега ме је бановала),
    тврдила је да после сваке финансијске кризе Америка постаје све јача и јача.

    Моје правовремено опонирање “уваженој“ је гласило:

    “Математичком анализом дијаграма на који се Д. Поповић позива у свом трактату долази се до закључка да је ауторки (случајно или са намером?) промакла чињеница да анвелопа (обвојница) сложене криве са дијаграма има облик монотоно опадајуће функције која асимптотски тежи нули. Да појасним: максимуми позитивних амплитуда привредног раста постигнути после сваког од излазака из рецесије су све мањи и мањи. Кад се изврши њихова екстраполација, закључује се да је тренд будућих максимума све ближи нули ( коначна нула једнака клиничкој смрти либералног капитализма сходно дијаграму догодиће се око 2049. године). Да ли професорка може да да било какав сувисли коментар ове моје тезе? Осим наведеног, сматрам стручно некоректним некритичко стављање у однос америчког БДП-а из 2008. са оним из 1929., а да се при томе не изнесе податак о инфлацији оствареној у тих 80 година. С тога, остаје професоркина (а и “Политикина“) обавеза да читаоцима презентира(ју) тачне податке о реалном, а не имагинарном, порасту стандарда Американаца у последњих 80 година“.

    Њен лаконски одговор је гласио:

    “Питате се, може ли професорка да пружи неки сувисли одговор на ваше писмо? Може, наравно. Ова слика коју сам вам приказала на сајту вам показује да су стопе раста у привреди САД у највећем броју случајева позитивне, а да се стварна стопа раста, упркос амплитудама (горња слика) уверљиво надмашује просечну стопу раста од 3% годишње (танка линија на доњој слици), и то у року од 80 година! И сада питање за мислеће људе: ако неко у року од 80 година уверљиво расте по просечној годишњој стопи од већој од 2,4%, зашто би он доживео клиничку смрт за 40 година?

    Што се тиче инфлације, позивам г. Анђелковића да погледа било који сајт са подацима за привреду САД и да сам утврди да су приказани подаци (наравно) очишћени од инфлације, те да се ради о реалном, а не имагинарном повећању дохотка 11.3 пута у року од 80 година, па да тек онда оптужује аутора за неке непостојеће грехе. Дакле, не бавим се обманом читалаца, да бих сада осећала обавезу да се нешто исправљам, али ми је, наравно, задовољство да могу да појасним податке онима којима то још увек није јасно“.

    После ових јавних чарки, наставили смо приватну преписку у којој сам “уваженој“ професорки, као лице техничког образовања које познаје математику, указивао на њено погрешно тумачење наведеног дијаграма.
    Притерана “уза зид“ озбиљношћу мојих доказа, професорка је утекла са стручног мегдана прекинувши даљу нашу комуникацију тако што ми је забранила приступ њеном мејлу!

    Елем, да се вратимо на почетак и запитамо се:
    – Зашто више нема “Утиска недеље,
    – Зашто се “уважена“ Д. Поповић више не дичи чланством у ЦЛДС-у?

    Одговор је једноставан, такорећи тривијалан:
    Због озонских рупа и глобалног затопљења дошло је до великих “климатских“ промена чији је резултат појава незапамћено сушног периода у коме су пресушили и амерички ГРАНТ-ови!

  5. Зашто људи продају душу ђаволу је питање, на које је лако одговорити. Лова, жена, уцена, каријера итд. Имамо „економисту“ Ковачевића, који је прихватио, да буде у Надзорном одбору ЕПС. Ко то не би прихватио, с обзиром на апанажу, на могућност, да после пензионисања, а то му следи 2015. настави да се брине о докторским кандидатима и да практично са најмање три стране прима ту проклету КИНТУ?

    Није ми познато, које је струке господин Анђелковић, па се поставља питање „увређености“ због чињенице, да Даница није била расположена да се преписује. Мој лични став је, да бих и ја избегао преписку са неким који није професор.

Оставите коментар