Утисци о „Утиску“ (и цензури)

Блиц: Компанија Б92 званично раскинула уговор са Ољом Бећковић

БЕОГРАД – Компанија Б92 јуче је званично раскинула уговор са Ољом Бећковић, ауторком „Утиска недеље“, чиме је и званично завршена сага о односима ове емисије и медијске куће, пише Блиц.

olja-beckovic-utisak-nedelj

Ова медијска кућа јуче је донела одлуку да стави тачку на целу причу тако што ће и званично раскинути уговор са Бећковићевом. Горан Драганић, адвокат Оље Бећковић потврдио је ова сазнања.

„После седам недеља безуспешних покушаја да натерамо менаџмент Б92 да поштује закључен уговор и омогући емитовање „Утиска недеље“ данас сам од правног заступника Б92 добио одговор да је та телевизија и званично решила да раскине уговор и да нас позивају да разговарамо о раскиду“, рекао је Драганић.

Он тврди да ће прихватити разговор и покушати да заштити интересе Оље Бећковић, с обзиром на досадашњу вишенедељну јасно изражену вољу Б92 да не испоштују уговор.

(РТВ, 17. 10. 2014)

Александар Вучић: Немам никакве везе са неемитовањем Утиска недеље

БЕОГРАД – Премијер Србије Александар Вучић одбацио је вечерас оптужбе да је на било који начин одговоран за скидање Утиска недеље са програмске шеме телевизије Б92.

„Ћутао сам 25 дана, нисам реч изговорио, пустио сам да говоре најружније и најлошије ствари о мени….Сад питам и вас и Европу – ко је својевремено продао Б92, да ли сам га ја продао, да ли сам ја узео новац, у чије време је продат, ко је посредовао, да ли Ђилас, Шапер, не знам која од тих агенција…„, запитао је Вучић у емисији Тешка реч на телевизији Пинк.

Он је такође упитао ко је купио Б92, да ли је „Србин из СНС куповао ту телевизију или човек из ЕУ”.

„Купио је човек из ЕУ, питајте њега да ли му се нека емисија свиђа или не. Да ли тражите од мене да питам некога да врати ту емисију на Б92 или да зовем оне на РТС да је емитују како бих показао да имам утицај. Е, па, нећу”, рекао је Вучић.

Он је, на опаску водитеља да се у медијима наводи да се питање Утиска недеље помиње у Извештају Европске комисије о напретку Србије, рекао да то није тачно.

Премијер је, такође, запитао да ли неко заиста верује да је државном врху сметала емисија „Срапин проблем” на Студију Б.

Он је навео да је за Србију важно да се имплементирају медијски закони, који су усвојени летос, и да је важно да се поштују.

Према његовим речима, неко је својеверемено решио да се поводом 5. октобра више не помиње линчовање некадашњег директора РТС Милановића, нити се емитује снимак паљења скупштине, као да то није био део демократских промена.

Вучић је запитао зашто се медији нису тада питали зашто се укида БК телевизија, иначе добра телевизија, зашто Данас или Наша борба нису о томе писали у време када је затворена та телевизија.

Он је подсетио да бивши директор РТС није смењен иако је био политички активан на супротној страни од владајуће странке, као што нико није дирао ни људе који воде Политику, Новости, као медије у којима држава има власништво.

Вучић је рекао да „друштвено-политички радници”, који би да се укључе у политику тако што издају саопштења, глуме еснафе, треба да изађу на изборе.

Упитан да ли га је неко са Телевизије Б92 звао, Вучић је рекао да је са главним и одговорним уредником Вераном Матићем разговарао о више питања, неколико пута, али да о приватним разговорима не жели да говори.

(Танјуг/Политика, 12. 10. 2014)

Оља Бећковић: Зашто сам забрањена

Једина лепа вест је откриће да се у тој спрези власника медија и власника државе дата обећања поштују и испуњавају

„Утисак недеље”, вероватно једина ТВ емисија којој није потребно објашњење или жанровско сврставање, почињала је речима: „Утисака пуна глава, утисци нису досадни”.

Када је у петак увече управа Б92 саопштила да се та емисија одлаже до даљњег а ауторка чувене емисије Оља Бећковић да је емисија забрањена, створен је још један велики медијско-политички случај.

Разговор с Ољом Бећковић почињемо питањем којих утисака је пуна њена глава.

– Имам утисак да је у саопштењу које је издала пи-ар служба Б92 дошло до две озбиљне грешке у куцању. Тамо се наводи да се емисија „Утисак недеље” одлаже до даљњег. Права реч је да је емисија забрањена. Каже се да сам одбила договор, истина је да сам одбила ултиматум или уцену, коју већ реч више волите.

Које аргументе је пословодство износило у преговорима с вама и како сте ви те аргументе тумачили? Како се догодило да „Утисак недеље” постане препрека за развој, реформе програма телевизије чији је био заштитник знак?

Уместо аргумента, постављен је јасан ултиматум. Савременим језиком уцена то гласи овако: Имамо упутство да емисија не може да крене да се емитује док не потпишеш да од 3. новембра прелазиш на инфо канал. Сви покушаји да добијем било какав сувисли одговор на питање зашто ме уцењују на тај начин остали су безуспешни. Нисам имала никакав оригинални захтев, осим да пословодство поштује уговор који имам до марта.

А та образложења да би ви заправо требало да будете окосница новог канала?

Бесмислене приче о томе да власник жели да изгради инфо канал и да ми понудом да баш ја будем пионир на непостојећем кабловском каналу чини велику част, нисам успела да протумачим другачије него да га је неко погрешно обавестио да немам мозак. Каприц да ми се забрани да радим емисију док не потпишем да страшно желим да ме од новембра више нико не гледа не умем да разумем другачије осим да је и власник од неког добио упутство да морам да будем склоњена. Једина лепа вест је откриће да се у тој спрези власника медија и власника државе дата обећања поштују и испуњавају.

Шта се то догодило после емисије у којој је гост био Владимир Поповић Беба, а пре него што је отказана наредна емисија у којој је требало да гостује министар културе Иван Тасовац? Јесте ли то доживели као очигледан политички притисак или су вам у управи ТВ понудили неко логично, прихватљиво објашњење?

Ових дана из разговора с разним људима откривам да сам једна од ретких која још тада није разумела да је емисија скинута и да сам последњи пут рекла лаку ноћ из студија Б92. Дванаест година уназад, по уговору, емисија иде до 15. јула, па поново креће 1. септембра. На крају последње емисије, 30. јуна, најавила сам да следеће недеље гостује министар информисања и културе Иван Тасовац. Два дана касније сам обавештена да је време да идем на распуст, односно да ми се сезона скраћује за две емисије. Будући да имам слаб таленат да се сећам глупости, заборавила сам аргументацију. Пред почетак јесење сезоне, десило се исто. Јављено ми је да сам слободна још три недеље и да је 21. септембар идеалан датум за почетак. Пет дана пре тог датума позвана сам на састанак где ми је без икакве најаве уручен ултиматум да се у року од 24 сата изјасним о инфо каналу.

Јесте ли у свему што је претходило одлуци да се „Утисак” не емитује видели јасан политички рукопис и како бисте га ви дефинисали? Да ли вам је неко из управе телевизије рекао да има проблеме с Владом или Вучићем због вас, емисије?

То ми је речено небројено пута, најчешће петком кад се објаве гости.

Ако је било тих притисака, скидања емисија, остаје нејасно зашто о томе нисте обавестили јавност?

Нисам обавештавала јавност зато што ми је било важније да притиске побеђујем својим радом и неодустајањем од начина како правим емисије. Поред тога, нисам желела да угрозим радна места људи чији је посао био да ми преноси ставове кабинета.

Како одговарате на оцене да ваша емисија није жртва неког политичког центра моћи већ закона тржишта које је на Б92 увео и „Великог брата” и читав низ наводно популарних и истински бесмислених емисија, па је „Утисак недеље” остао само реликт прошлости, инцидент између две лагане, булеварске емисије? Да ли вас је убила „тешка реч”? Или је можда само телевизију притиснула тежина економских интереса њених власника?

Ових дана слушам цинична објашњења да нисам разумела да су прошла Титова времена, да је телевизија приватно власништво, да власник има сва права да мења концепције, а нарочито да су економски интереси приоритет. Слажем се са свим, једино баш нисам уверена да су прошла Титова времена. Уз то, имам неколико питања на које нисам успела да добијем ниједан одговор који није увредљив. Који би то био пословни интерес да се најгледанија и најисплативија емисија пребаци на непостојећи канал? Како да разумем економски интерес кад ми се нуде знатно бољи финансијски услови за прелазак на канал без гледалаца и оглашивача? Да ли су покушали да ме купе? Ко ме је толико потценио да је помислио да могу да прихватим тако непристојну понуду? Да ли је уопште постојала искрена намера да се направи јак инфо канал, како нас убеђују? Који је то медијски геније који верује да телевизија може да се изгради за четири недеље и да постане конкурентна? Зашто је одбијен мој предлог да потпишемо протокол о добрим намерама, да сам спремна да пређем на инфо канал оног часа кад се изгради и кад тамо пређу и све друге информативне емисије, „Инсајдер”, „Кажипрст”, „Вести”? Да ли се гради телевизијски канал или самица за мене? Да ли ме то шаљу на друштвено користан рад?

Годинама водите вероватно најутицајнију политичку емисију на телевизији. Какве сте поруке од разних лидера добијали и како бисте, укратко, упоредили медијске слободе за време Милошевића, Ђинђића, Коштунице, Тадића или Вучића?

Најбаналнијом и, како то често бива, најтачнијом реченицом: „Ово никад
није било”.

Б. Бачевић

(Политика, 28. 9. 2014)

Оља Бећковић: Ово није “повратак у деведесете“, већ много горе; Вучић уређује све телевизије и таблоиде

Дисциплиновање медија, од државних до приватних, узело је толико маха да актуелна власт у Србији више не преза ни од тога да након дуже од две деценије емитовања најутицајнију политичку емисију Утисак недеље скине с програма. И то уз изговоре увредљиве за оно мало памети која се још није дала оковати напредњачким манипулацијама. У разговору за „Вести“ ауторка и водитељка култне емисије Оља Бећковић открива како јој је „дечко“, како иронично зове премијера Александра Вучића, уз помоћ својих послушника из медија напаковао да је „рекеташ и лакома на паре док народу смањују плате и пензије“.

Да ли је Утисак одложен или је једноставно скинут са редовног програма ТВ Б92?

– Њихово саопштење има две озбиљне грешке. Емисија није одложена, већ је забрањена, и ја нисам добила договор већ уцену и ултиматум. Емисија је после летње паузе требало да крене с емитовањем од 31. августа, али је тај почетак померен из некаквих бесмислених разлога, да би ми предочили да је једини начин да наставим емисију тај да од новембра Утисак почне да се емитује на Инфо каналу. Нисам разумела зашто да потписујем нови уговор ако имам важећи до марта. Зашто да прелазим на канал који нема никакву покривеност и гледаност, уместо да се настави са емитовањем на каналу са националном фреквенцијом, а после марта да видимо да ли ће Инфо постојати, у шта ће се трансформисати и слично. То њихово инсистирање да једноставно не може, говори ми да је некоме нешто чврсто обећано и да је реч о политичком налогу, а не о пословној одлуци.

С ким сте водили те преговоре, са Вераном Матићем или са представницима грчких власника Б92?

– Веран није био део преговарачког тима, колико сам схватила њега тамо нико ништа не пита. То су били, како да вам кажем, неки људи за које не знате ни ко су ни шта су. У једном моменту се појавила директора Ивана Миковић, али је већ на следећем састанку није било.

“Утисак“ се емитује дуже од две деценије, да ли сте икада доживели овакве уцене и притиске, па и у оно време када је Вучић био министар информисања?

– Апсолутно не! И то је занимљиво. Људи говоре да је ово повратак у деведесете, али ово није повратак у деведесете, ово је горе од 90-их! Милошевић није користио овако савршене перфидне методе затирања слободе медија. Радио је то отвореније, уђе у РТС и отпусти пар хиљада људи, али је знао да мора да остави Студио Б и неке опозиционе новине.

Имате ли понуду неке друге телевизије с националном фреквенцијом и да ли је уопште, с обзиром на уређивачку политику, могуће замислити Утисак на једној од њих?

– То питање третирам толико наивним. Да ли људи могу да замисле мене на другим телевизијама? Па дечко уређује све телевизије и ко ће где бити.

Хоћете ли да именујете тог дечка?

– Што се мене тиче он се зове дечко.

Шта је истина о наводној понуди Жељка Митровића да за баснослован новац пређете на ТВ Пинк?

– То је таква манипулаторска игра скувана у њиховој кухињи. Сви знамо да је Пинк Вучићева телевизија. Ако Митровић мене зове, то може да значи да Вучић не стоји иза овог прогона с Б92. То је бесмислен мамац да се скрене прича са суштине, да дечко не трпи критичко новинарство. Истовремено, његови таблоиди ме представљају као ону која уцењује и рекетира док се смањују плате и пензије већ ионако осиромашеном народу. Они су мајстори за ту врсту подметачина.

Па да ли је било те баснословне понуде Жељка Митровића?

– Замислите пословну понуду СМС-ом у којем пише да ми се нуди 6.000 евра, неки спонзор и не знам шта још. Наравно да нисам одговорила. Претходно ме је Митровић звао телефоном, али се ја нисам јавила. Буквално 30 секунди после тог његовог СМС-а зову ме из „Информера“! Као из поузданих извора су сазнали да сам добила пословну понуду од власника Пинка! Да ли су то заједно седели Митровић и Вучићевић па смишљали акцију, можете да нагађате…

Шта мислите о позиву Борка Стефановића да сутра у време термина Утиска недеље људи дођу испред зграде Б92 и протестују што је емисија скинута?

– Знате како, ово већ није мој проблем и ни на један начин не учествујем нити ћу учествовати у томе, али ће ми бити занимљиво да видим колико се то људи дотиче. Јер, проблем није у томе што је један или више новинара остало без посла, већ је много шири и већи и односи се на цело друштво из којег се перфидним методама искључују сви који би могли да укажу на стварне проблеме у држави и неспособност актуелног режима.

(Вести онлајн/НСПМ, 27. 9. 2014)

Утисак на отвореном

Испред телевизије Б92, чији менаџмент је одлучио да се емисија Утисак недеље не емитује на националној фреквенцији те тв станице, вечерас је одржан протест под називом „Утисак на отвореном“

БЕОГРАД – Испред телевизије Б92, чији менаџмент је одлучио да се емисија Утисак недеље не емитује на националној фреквенцији те тв станице, вечерас је одржан протест под називом „Утисак на отвореном“.

Водитељка Оља Бећковић је окупљенима рекла да су они доказ да није узалуд радила ту емисију 24 године, али и да има утисак да је све узалуд и да су „ствари отишле у лошем правцу“.

„Овога никад није било, ни 90-тих“, оценила је Бећковићева.

Окупљени су потписавали проглас НУНС за слободу медија, а председник тог удружења Вукашин Обрадовић је рекао новинарима да је укидање Бећковићкине емисије један у низу притисака на медије.

Обрадовић је је критиковао Владу Србије и „све оне који мисле да је стезање обруча у јавном мњењу пут ка Европи“ и додао да Извештај ЕК показује да то није тако.

Међу окупљенима су били лидери Нове Странке и Деморкатске странке Зоран Живковић и Бојан Пајтић, бројне јавне личности, представници невладиног сектора, а неки су носили транспаренте са натписима „Прича се да постоји и овај човек“ уз слику министра културе Ивана Тасовца.

Скуп је обезбеђивала полиција.

(Танјуг/Вечерње новости, 12. 10. 2014)

E-novine: Kraj za Utisak nedelje

Posle dva meseca otužnog natezanja između mutavog poslovodstva grčke medijske smokvice B92 i jadne trudbenice Olje Bećković angažovane za bezobrazno velike pare, konačno je stiglo razrešenje u vidu raskida ugovora sa autorkom koja je u svom kreativnom radnom veku proizvela samo Utisak nedelje, televizijsku emisiju koju je odavno pregazilo vreme

Takozvani menadžment B92, skupina nekakvih prezimena upisanih u Agenciji za privredne registre, koji predstavljaju ko zna čije interese i profite, konačno je skupio kuraži da prekine palanačke špekulacije, tračeve i glasine i jednostrano raskine ugovor na svoju štetu, ostavljajući TV voditeljku (žena, naime, nikada nije imala ni blage veze sa novinarstvom) Olju Bećković bez visokih prihoda na koje se, mučenica, navikla tokom beskompromisne borbe za “našu stvar” koja ima da znači samo “njihovo lukrativno uhlebljenje”.

Kako je saopštila ova medijska kuća u priopćenju koje se ne može naći na sajtu B92, autorki je predloženo da se dalje emitovanje nastavi na Info kanalu B92, što uvređena TV diva nipošto nije želela da prihvati, radije se ostrvljujući na “cenzore”, bez ijednog dokaza osim vašljivih utisaka grupice glupih simpatizera.

Tko je pažljivo pratio ovu drugosrbijansku burlesku, međutim, mogao je uočiti da Olja Bećković najviše insistira na poštovanju ugovora, što više naginje k finansijskoj obligaciji kompanije prema autorki, nego ka nasušnoj medijskoj želji da se sazna istina o Srbiji koja je, naravno, kudikamo gora nego u vreme onog ispraznog lezilebovića. O tome, uostalom, govori i njen advokat Draganić.

“Posle sedam nedelja bezuspešnih pokušaja da nateramo menadžment B92 da poštuje zaključen ugovor i omogući emitovanje ‘Utiska nedelje’, danas sam od pravnog zastupnika B92 dobio odgovor da je B92 i zvanično rešila da raskine ugovor i da nas pozivaju da razgovaramo o raskidu“, zaključio je pravni zastupnik Olje Bećković, potvrđujući da će svakako prihvatiti razgovore o uslovima jednostranog raskida ugovora.

U celoj priči najsmešniji su oni mediji koji rone suzu tamo gde neko ne bi podmetnuo ni guzu, te u tom duševnom bolu pišu:

“Nada da bi najgledaniji politički tok-šou mogao da se vrati na nacionalnu frekvenciju B92 više ne postoji”, želeći da stvore dojam tjedna da se još netko osim one grupe okupljenje ispred zgrade B92, uistinu nadao nastavku omiljene emisije za najgluplje političare, analitičare, kućne prijateljice i penzionerke.

(E-novine, 17. 10. 2014)

Љиљана Смајловић: Лицемери над лицемерима

Из солидарности са Ољом Бећковић прексиноћ сам отишла пред Телевизију Б 92 у време када се емитује „Утисак недеље”. Подржавам колегиницу у настојању да грчке власнике натера да поштују уговор који има са том кућом. Мислим да су лицемери кад скидање најчувеније политичке емисије тобож правдају пословном политиком.

Из искуства са западним газдама знам да не маре много за слободу изражавања у Србији. Власник компаније „Рингијер” пре три године хитно је долетео у Београд да лично смени главног уредника листа „Ало” ког је пре тога критиковао тадашњи председник Србије. Те 2011. године Удружење новинара Србије осудило је ту „лицемерну праксу давања лажних изговора за политички мотивисане смене”.

Али и над лицемерима има лицемера.

У ову другу групу, примера ради, сврставам Драгана Шутановца, чије је руковање са Ољом прексиноћ дочекано звиждуцима. Чујем да је ДС у недељу мобилисала чланство порукама „Дођите да будемо већи утисак од Утиска!”

Драган Шутановац и други опозиционари покушавају да политички киднапују солидарност са Ољом Бећковић. Тешко ми је да поверујем у њихову посвећеност слободи говора. Ко се данас још сећа да је Шутановац заслужан за кривични прогон Јелене Спасић, младе новинарке којој су на његов захтев по хитном поступку спремали процес без присуства јавности, због наводног одавања државне тајне. А знате зашто се мало ко сећа? Јер се те 2011. године мало ко са Јеленом солидарисао.

Има и других примера. Читали сте о пожртвованости Маријане Милосављевић, бивше новинарке НИН-а и бивше уреднице „Политике” која је најбољој другарици из НИН-а Ивани Јанковић поклонила бубрег. Али 2009. нисте имали где да прочитате како Маријана – баш као данас Оља – тврди да је под политичким притиском отерана из „Политике”. У НИН-у, који је након што га је „Рингијер” купио „очишћен” од дотадашњег главног уредника, највећег броја аутора и дугогодишње независне уређивачке политике, Маријана није могла да објави ни писмо читаоца у ком би се бранила од клевета које је НИН 2011. на њен рачун штампао из пера Владимира Бебе Поповића.

Неко ће рећи да је то типична српска новинарска судбина. Уредник првих новина на тлу Србије и писац првог либералног српског устава Димитрије Давидовић умро је у унутрашњем егзилу а да његове Новине сербске о томе нису објавиле ни слова.

Тај зачарани круг морамо некако прекинути, али постоје две врсте савезника који нам ту не могу богзна колико помоћи. Први су дискредитовани политичари који су док су били на власти и сами газили слободу изражавања, а други су новинари који увек подржавају само своје политичке истомишљенике и њихова права.

(Политика, 14. 10. 2014)

Стојан Дрчелић: Утисак Њујорка

Био сам синоћ испред “Деведесет двојке” чини ми се више да браним, како Американци воле да кажу “свој начин живота”, него из уверења да се, кад је судбина “Утиска” у питању, ишта може променити. Тај начин живота је подразумевао недељно вече уз Ољу Бећковић и њене госте, мислим да сам гледао готово сваку емисију, прескочио сам тек неколико кад ме тема није ич занимала. Нисам гледао ни она два у којима сам сам учествовао, ваљда из страха да нећу бити задовољан оним што бих видео.

Није на синоћњем скупу подршке Ољи Бећковић и “Утиску недеље” било много адреналина, некако је чини ми се више доминирала резигнираност, готово помиреност. Као да су сви били свесни да присуствују опроштају, као да су дошли са уверењем да смо заједно са Ољом безнадежно закаснили, да правих речи нема, а ако их и има – нема ко да их изговори.

Не знам ни сам да ли ме је више обрадовала или растужила чињеница да сваког другог на платоу испред улаза у некад озбиљну телевизију лично познајем. Обрадован јер знам – нису их још сломили, тужан јер их је тако мало, што сви делују уморно, засићено. Све лица из протеста деведесетих, мало младих, доминирали су махом средовечни, оно преосталих непоткупљених новинара, културњака, пар професора, неколико опозиционих политичара, Ољина породица на челу са Матијом.

Волео бих да се деси чудо, да “Утисак” осване, али изгледа да неће. Макар не у овом филму. И то је велика штета. Ко је имао шта да каже или да се бесповратно избламира био је Ољин гост. На крају су они који су се избламирали узвратили ударац. Мучки, додуше без материјалних доказа и видљивих трагова али неће бити потребан неки нови “Инсајдер” да нам исприча ко се иза свега крије.

Његову ће владавину помињати и по укидању “Утиска недеље”, а са прљавом водом коју је по глави просуо демократској и мислећој Србији, избацио је и Тасовце и Матиће и бројне друге одликоване и првоборачким лентама окићене мишеве. У њеној су се емисији за ових двадесет и кусур година обрукали многи, али нико и никада као ови данас кад је више нема.

Ма није више уопште важна емисија Оље Бећковић. Синоћ су се поводом укидања једне емисије испред зграде једне телевизије сакупили новинари, професори универзитета, глумци, редитељи, политичари, макар и тако резигнирани и уморни, да бране једно право и да питају: зашто? Сама та чињеница мирише на нешто што сви добро памтимо а што је заборавио онај који се за то време обраћао нацији из ружичастог студија с монтираним погледом на панораму Њујорка. Симболично, он на Олимпу, ми на ситном протесту код Оље Бећковић. Нит нас види, нит нас чује. Тако то почне. Почело је и њему, без обзира на килаву опозицију.

(Два у један, 13. 10. 2014)

Жељко Цвијановић: Правда за Ољу

Да ли читалац има утисак да су се медији у Србији за непуне три године променили на скали од „никад слободнији” до „ово никад није било”?

У емисији „Утисак недеље” из октобра 2011. године, у којој сам учествовао са још троје новинара, Оља Бећковић се успротивила тези нас два госта да су медији у Србији контролисани. Медији никад нису били слободнији, рекла је, прозивајући једног од колега, иначе њеног истомишљеника, да одговори да ли на њега неко врши притисак. Кад се овај појуначио да њега нико не сме да зове, свима је било јасно да на српском медијском небу цвета хиљаду цветова.

Непуне три године касније Оља Бећковић је оптужила Александра Вучића да у комплету са менаџментом телевизије Б 92 покушава да „забрани” њену емисију. Поредећи медијске слободе од времена Слободана Милошевића до данас, рекла је: „Ово никад није било”.

Да ли читалац има утисак да су се медији у Србији за тако кратко време променили на скали од „никад слободнији” до „ово никад није било”? Подсећања ради, само неколико дана пре поменуте емисије („никад слободнији”) био је објављен чувени извештај о српским медијима Верице Бараћ, који нису пренеле ниједне веће новине ни телевизија, иако су многи од њих тим поводом полемисали са Бараћевом. У том извештају наведено је како су сарадници Бориса Тадића – Драган Ђилас и Срђан Шапер – држећи у својим рукама монопол на огласе, свиленом руком утицали на извештавање свих већих медија. Осим тога, документовано је како се новац у тим првим годинама економске кризе одливао у послушне медије и из државног буџета и из компанија под контролом државе.

Колико се онда о извештају Верице Бараћ ћутало, о спору Оље Бећковић са Б 92 обилато извештавају сви, наравно, преносећи и њене оптужбе на рачун Вучића. За свега неколико дана ауторка „Утиска недеље” дала је више интервјуа него за последњих неколико година. Готово сви су известили и са недељног протеста испред зграде Б 92, на који су позвани НУНС и функционери Демократске странке и на коме се скупило неколико стотина припадника и симпатизера те политичке опције и поштовалаца Оље Бећковић.

Наводећи то, као и чињеницу да су Александар Вучић и његова странка у прве две године своје владавине (2012–2014) били критикованији у медијима него Борис Тадић и ДС (2008–2010), аутор нема намеру да читаоцу сугерише супротно од Оље Бећковић – да су медији данас „никад слободнији”, а да „никад није било” као у време ДС-а. Сем за неколико уредника и новинара, који имају снагу и значење инцидента, медијске слободе ни онда ни данас нису тема. Ни за новинаре, ни за политичаре, ни за јавне интелектуалце, ни за међународне организације које се баве медијима, па ни за Ољу Бећковић.

Зато се не сме бити грешан, па рећи да Тадић и његови људи за свог мандата нису били критиковани. Били су: највише у време афере Миладина Ковачевића, који је на студијама у Бостону претукао једног младог Американца, па је, уз помоћ Тадићевих дипломата, побегао у Србију избегавши руку америчког правосуђа. Други пут жестоко је био критикован кад се, закратко, предомишљао да ли да у српском предлогу резолуције о самопроглашењу независности Косова пред Генералном скупштином УН прихвати сугестије да тај проблем измести из Савета безбедности УН у Брисел. (Кад је био натеран да прихвати резолуцију и кад је цела Србија причала само о томе, Оља Бећковић је, рецимо, у своју емисију довела троје психолога, који су говорили о проблемима младих.)

Једнако, мало је српских медија критиковало Александра Вучића за прихватање Бриселског споразума, још мање за мере штедње, које је донео под притиском ММФ-а. Критички тонови, међутим, појачавали су се у време док је одбијао да се определи у украјинској кризи, када је против себе имао кампању коју је предводила Дуња Мијатовић из ОЕБС-а, оптужујући га за цензуру. Слично се понавља у време кад се оглушио о сугестије да откаже посету Владимира Путина и решио да га дочека уз највише почасти, најављујући војну параду у његову част.

Како је сасвим очигледно да постоје теме на којима је Тадића и Вучића било мање пожељно критиковати и теме на којима је то било сасвим у реду, тако је јасно да питање медијских слобода није у фокусу српског друштва, чак ни онда кад га помене утицајан новинар попут Бећковићеве. Тако би њен повратак на Б 92 вероватно њој могао да значи много, али не би битно повећао медијске слободе у земљи.

Наравно, на политичкој сцени која толико зависи од медија сасвим је могуће да је Вучић захтевао од менаџмента Б 92 да „Утисак недеље” пребаци на свој мање гледан канал. Истовремено, у друштву које се толико предало законима тржишта, што су са много елана подржавали јавни бранитељи Оље Бећковић, једнако је могуће да једна комерцијална телевизија помери утицајну емисију кад она престане да јој се финансијски исплати. Оба одговора су могућа, иако ни за један нема јачих доказа од речи Оље Бећковић и менаџмента Б 92.

Али, који год одговор да нам је ближи, једно је сигурно: Оља Бећковић је данас мање чињеница одбране медијских слобода него окупљања декласиране прозападне антивучићевске опозиције. Посебно док се, обрачунавајући се са Вучићем, заправо обраћа онима чији интерес формира теме на којима је пожељно критиковати српске лидере и теме на којима они постају недодирљиви.

Главни уредник портала http://www.standard.rs

(Политика, 2. 10. 2014)

Бранко Жујовић:  Утисак и Оља Бећковић плен Србије каквој су знатно допринели

„Утисак недеље“ и његова ауторка постали су плен Србије каквој су знатно допринели, не повлачећи границу између прокламованих (људска права, слобода медија…) и стварних европских вредности, односно голе диктатуре колоплета корпоративних и политичких интереса.

Језиком филма „Црни бомбардер“ речено, Ољу Бећковић појео је или макар ујео демократски мрак. Укратко, идеал Бриселског споразума скоро да је достигнут, остало је још нешто мало посла, Косово и Метохија је де-кафто независна држава, српска привреда је урнисана, државна каса презадужена, национална академија ућуткана, цркви су задати озбиљни ударци, а јавне саблазни постају национални императив. Утисака пуна глава!

Дошло је време за непатворени претприступни циркус, а „Утисак недеље“ није егзибиционистички део тог жанра, па је, уз условно речено неочекивана објашњења, најурен са телевизије на којој је његова ауторка доживела зенит каријере. Све то не значи да „Утисак недеље“ није бивао својеврсним циркусом под шатором националне трагедије, али његови кловнови ипак нису ходали на штулама и бојили носеве у црвено.

„Утисак недеље“ био је, да се не лажемо, претежно резервисан за присталице европских интеграција и прозападног невладиног сектора. Никада Оља Бећковић, чак и када је пуштала госте да кажу до краја шта имају, није питала ко су стварни власници телевизије Б-92, одакле стиже новац за њено финансирање, чак ни када су објављени астрономски губици те куће.

Данас се, међутим, љутња јавности усмерава на власнике и менаџмент телевизије чији је информативно-пропагандни рок употребе истекао, па јој је намењена прекоманда у сектор забавне привреде. Јер, новац за политичку мисију, чији је „Утисак недеље“ био важан део, више не дотиче.

Ту долазимо до суштине спора Оље Бећковић са послодавцима. Бећковићева је последње дете петог октобра које изједа та револуција. Постала је плен Србије каквој је знатно допринела, свесно или несвесно не повлачећи границу између прокламованих (људска права, слобода медија…) и стварних европских вредности, односно голе диктатуре колоплета корпоративних и политичких интереса.

Бедно је годинама стремити ка такозваној бољој, демократској или европској Србији, склепаној од медијских мехурова поменутих декларативних европских вредности, а онда не прихватити достојанствено сурову стварност те исте Србије са друге стране екрана, о чијој су демократској будућности њени гости често тако лепо причали.

Нико у „Утиску недеље“ никада није поменуо ни наслутио пострадикалску Србију, пред Европском унијом. Управо ову Србију пригушеног новинарства, коју је Брисел прихватио такву каква је, зато што му користи и служи. Као што је Вашингтон из нужде интереса прихватио Саудијску Арабију. Разлика је што се Ријаду жмури над трговима по којима се котрљају сувишне главе и екстремитети, а Београду над истоветним котрљањем медијских слобода.

Поменутој пострадикалској Србији много је ближи глумачки ангажман Оље Бећковић у филму „Секула се опет жени“ и читав тај концепт, него сви интервјуи које је направила и на које се тај новокомпоновани „мејнстрим“ до јуче кострешио.

Испада да контрола медија може да буде суштински итекако европска, нарочито када нестане новца у фондовима запада. Оља Бећковић ипак не би да се врати у сагу о Секули и његовим женама, чак и када је овај у напредњачкој инкарнацији младу почео да тражи у Европској унији. То је једини утисак ове недеље.

(Глас Русије, 1. 10. 2014)

Ђорђе Вукадиновић: Утисака пуна глава

Некада се знало ко су цензори и ко сноси одговорност. Данас прљави посао обављају оглашивачи, пиплметри и (полу)анонимна пословодства (полу)анонимних власника, од којих су многи то заправо само на папиру

Не, ово није замишљено као текст о скидању емисије „Утисак недеље” са програма телевизије Б 92. Иако би и тај догађај могао бити веома добра тема и још боља илустрација за оно о чему на овом месту већ дуже време говорим.

Поента је да овде није на делу „класична” цензура, него нешто мање видљиво и стога много горе, перфидније и више понижавајуће. Далеко иза нас су остали они, такорећи, романтични дани „поштене”, тј. отворене цензуре и тоталитаризма у повоју, када су неки политички комесари и комитетлије потезом пера или телефонским позивом забрањивали књиге и филмове, или скидали позоришне представе. То је умело да буде грубо и глупо, али је жртвама чувало достојанство и чак им прибављало неку врсту херојског ореола.

Некада се знало ко су цензори и ко сноси одговорност. Данас прљави посао обављају оглашивачи, пиплметри и (полу)анонимна пословодства (полу)анонимних власника, од којих су многи то заправо само на папиру. Тако већ више од два месеца траје својеврсно „кување Оље” и постепено навикавање, то јест, одвикавање јавности од емисије и од аутора. Најпре, изненадни, превремени прелазак на „летњу шему”, иако је Бећковићева емисију са Бебом Поповићем одјавила са „видимо се следеће недеље”. Затим, продужени летњи одмор. Па онда широј јавности прилично нејасни медијски написи о преговорима са пословодством, преласку на Инфо канал, или неку другу телевизију, све са малигном сугестијом изнад и између редова како је у питању „нека свађа око пара”.

Да је емисија скинута одмах, или да се Оља одмах побунила након што су је летос пре времена послали на годишњи одмор, реакције би биле жешће, а отпор већи. Али и оваква и оволика реакција, с обиром на општу апатију, цинизам и резигнацију у свим друштвеним сферама, није за потцењивање и представља неку врсту малог чуда и личне сатисфакције за ауторку.

Ма колико ко имао примедби на концепт и садржај „Утиска”, или на пристрасност и мушичавост његове водитељке (а и сам сам се повремено тамо осећао као „прасе у Техерану”), чињеница је да је то више од деценије била убедљиво најутицајнија политичка емисија у читавом региону. На свој специфични „дечји” начин питања и потпитања, а нарочито оним разоружавајућим: „Добро, а сад нам лепо преведите и реците шта то значи”, Оља је умела да многе политичке моћнике и фразере сведе на праву меру и прикаже у њиховој природној величини.

У сваком случају, Оља и „Утисак” нису пали због њихових мана, којих је свакако било, него због једне, изгледа, овом времену и овој власти, апсолутно неподношљиве врлине – то јест, уверења да, ипак, макар мало треба чути и ону другу страну.

„Утисак” је постао жртва процеса општег уништавања професионализма, симбола и институција, не само политичких, него уопште. Јер ништа, али ништа не сме стајати на путу и ништа се не сме испречити – ни медиј, ни институција – између „вође” и „народа”.

Али ова приватизација државе је само завршни и логичан ступањ процеса приватизације читавог друштва, од привреде до културе. И када данас разни (н)унсови и новински синдикати – оправдано – протестују против скидања „Утиска недеље” требало би да се присете да ли су икада рекли неку реч против приватизације фабрика, банака, путарских предузећа, медија… А власник, да ли, може да отпушта и слободно креира своју пословну политику?

Иако још није дефинитивно потврђено, али по свим најавама, Владимир Путин долази у Србију 16. октобра и, по најавама из истих кругова, српске власти намеравају да му тим поводом уприличе велику војну параду – мање Путина, а више себе ради. Јер војна парада се обично везује и организује за неки национални празник: Дан победе, Дан ослобођења, Дан државности… А, ако се не варам, ниједан од тих празника не пада 16. октобра.

Шта хоћу да кажем? Председник Русије је у Београду увек драг и добродошао гост и грађани Србије су увек, чак и када се то није превише допадало овдашњим властима или амбасадама, налазили начина да му то покажу, на улици, стадиону, или на неки трећи начин. А поготово је драг када долази поводом обележавања јубилеја ослобођења Београда од стране Црвене армије у Другом светском рату. Али прилагођавање датума централне прославе, а поготово евентуалне војне параде његовом распореду, непотребно је, неукусно и недостојанствено. И представља симптом оне исте неумесне и неискрене снисходљивости која је одавде већ демонстрирана према Немачкој и Ангели Меркел.

Укратко, мислим да би генерално било боље демонстрирати мало више партнерске искрености у решавању конкретних питања, а мање пуке параде, медијске помпе и приватизације. И то је, уједно, главни утисак и заједнички именитељ из ове две, наизглед, сасвим различите приче.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”

(Политика, 30. 9. 2014)

Срђан Шкоро: Вучићева теорија релативитета

Премијер Александар Вучић о свему одлучује, али се званично нигде не меша. Поготову не у медије. Нема ни потребе, сви су ионако под његовом контролом. Исувише блага негативна оцена Европске комисије о стању у српским медијима му даје заправо да каже како би он био много оштрији у оцени. Посебно вероватно у оном делу који говори о слободи изражавања која је у Србији изгледа укинута и пре промене Устава.

Ако су досадашњи бројни примери цензуре били само шамари актуелној власти, укидање Утиска недеље је свакако нокаут за актуелног премијера. Али како кад он нема никакве везе ни са цензуром, ни са притисцима на медије. Зато је у помоћ позвао ни мање, ни више него Ајнштајна, који је бар према наводима Оље Бећковић изложио нову теорију релативитета. А она гласи, запамтите то добро, да гледаност, важећи уговор и зарада коју остварује Утисак недеље нису уопште битни за једну телевизију каква жели да постане Б92. Тамо се, изгледа, постављају нови стандарди који ће донети истинску револуцију у електронским медијима у Србији. Шта мање буду причали биће привлачнији, што буду дуже ћутали имаће више пара. Логично, зар не.

Тамо где није било потребе да се умеша Ајнштајн, довољан је био и главни и одговорни уредник Вечерњих новости. Иако уклањање Утиска недеље није једноставно данима било тема за Вечерње новости, јер је такав уређивачки концепт да све што је важно и занимљиво није за новине, Дмитровић је написао свој чувени коментар. За сваки случај, јер би ћутање могло и другачије да се схвати. И онда је у свом препознатљивом маниру образложио зашто је нормално да Утисак буде укинут. Ред другосрбијанаца, па ред њему спорних интелектуалаца и демократа, где је била ауторка кад се гасила БК (за Дмитровића се увек зна где је), тројка која је у Утиску тражила његову смену (иако о томе није било речи) и на крају васпитна замерка Ољи која зове премијера Дечко. Тако ваљда само његови најбилижи могу да га ословљавају, уз оно неизбежно Алек или Ацо!

Оно што је посебно зачудило Дмитровића је како неко може приговорити Вучићу (под претпоставком да контролише Грка) да утиче на легитимну одлуку једне приватне телевизије. Дмитровић је изгледа заборавио да су он и његов заменик декретом Вучића постављени на чело Новости које су већински приватна компанија. Али, њих бар по ономе како раде Вучић не контролише и зашто би уосталом. И стварно, одакле некоме идеја да би Вучић на било који начин утицао на уређивачку политику медија?

Кад ни Ајнштајн, ни Дмитровић не постигну очекиване резултате, ту је увек особа која се потписује са Иштван Каић да нам појасни зашто у бројним примерима цензуре и укидања емисија нема ничег личног, већ је реч о смењеним људима који само желе да себи дају на значају. А иначе су укинути због незнања и лошег рејтинга. Шта премијер има с тим? Посебно са Пинком где има проблем како да закаже своје гостовање у Тешкој речи због пребукираности и велике гледаности, а аутор емисије притом има урођену и новинарски оправдану навику да зове само истомишљенике.

Није лако мора се признати. У држави где се нижеразредном табоиду прилази као Буквару, ружичастој телевизији као Библији, а ауторима који пишу у славу Вучића као Фараонима писане речи, сви који нешто знају и умеју осуђени су поново да се информишу на трговима, порталима који још нису оборени и смс порукама које још нису укинули.

Неко ће рећи да и са холандским селектором играмо најспорији и најдосаднији фудбал у Европи, да смо постали шампиони по незапослености и сиромаштву, али какве то све има везе кад у медијима цвета слобода. Нема притисака, нема цензуре. На српском небу једино сијају пинкове звезде. Вучић је недовољно присутан у медијима, а још му спочитавају како на њих и утиче.

Све је релативно, рече Ајнштајн и укиде Утисак недеље!

(Блог Срђана Шкора, 12. 10. 2014)

Бранко Драгаш: Утисак

Оља Бећковић је забрањена.

Ко то каже?

Оља Бећковић!

Ко ју је забранио?

Дечко.

Тако га зове.

Ко је Дечко?

Аца Драмосер.

Прочитао сам интервју са Ољом Бећковић.

Госпођа има проблем са својим послодавцем. Који је донео одлуку да њена емисија пређе са Б92, која има националну фреквенцу, на канал Б92 инфо, који није гледан.

Госпођа је крикнула да је забрањена.

Каже, не разуме зашто прелази на мање гледану телевизију.

Размажена ведета српског малограђанског новинарства разуме капитализам, али када се то не односи директно на њу.

Зашто послодавац доноси ту одлуку?

Зар не сме да донесе ту одлуку?

Зар треба некога да пита?

Зар власник телевизије не одлучује шта ће се приказивати на његовој телевизији?

Можда га је назвао Аца Драмосер и наредио да отера госпођу са телевизије на перфидан начин.

Можда има неку нову пословну стратегију.

Можда је направио велику пословну грешку.

Али, то је његова ствар. Његова одлука. То је капитализам. Његова је телевизија и може да ради шта хоће.

Његово је власништво.

Новинарка може да одбије даљу сарадњу.

Уговор није испуњен. Може да тражи одштету.

Послодавац мења уговор, који није истекао.

Висина одшете се одређује нагодбом или судом.

Каква је ту забрана?

Нема забране

Тако се завршава један пословни однос.

Мени је интересантно нешто сасвим друго.

Госпођа је свој сукоб са послодавацем претворила у политички проблем.

Госпођа је обавестила јавност да је забрањена.

Стотине хиљада радника који имају сукоб са својим послодавцем немају ту привилегију да их јавност чује.

Госпођа је привилегована. Две деценије је привилегована. Добила је све погодности, које други новинари никада нису могли да сањају.

Госпођа не зна шта то значи бити забрањена.

Врло је вешта када треба да брани своје личне интересе.

Две деценије нам се представља као припадница независног и слободног новинарства, која позива у своје емисије увек исте ликове.

О забранама наступа у медијима боље је да пита стотине српских интелектуалаца, који никада нису добили могнућност да на националним медијима изнесу своје ставове.

Нису добили прилику, нажалост, ни код ње. Госпођа има слободу да бира своје госте. Али, госпођа бира увек исте. То је њен допринос развоју демократије у Србији. Створити привид медијске слободе. Забрањени интелектуалци су сувише опасни да би она ризиковала.

Госпођа данас тврди да у Србији нема слободе медија.

Србија није демократско друштво.

Добро јутро, госпођо!

Добро дошли у свет забрањених.

Госпођа је почела да се буни тек када су њени интереси угрожени.

Зар то није дегутантно? Зар то није себично?

Прозвала је Дечка, који уводи култ личности и тоталитаризам у Србији, тек када је, како она мисли, забранио њену емисију. Да није забранио емисију, не би га прозвала. Зашто би га прозивала? Госпођи је добро. Њени лични интереси нису угрожени.

Све би остало по старом.

Иста празна прича.

Исти досадни људи.

Госпођа твди да је ово горе него у време Милошевића.

Слажем се. Потпуно тачно.

Први пут се слажем са нечим што је госпођа изјавила.

Даље, каже да Милошевић није користио овако перфидне методе затирања медија.

Опет, истина.

Одлично запажање госпође која мисли да је перфидно забрањена.

Госпођа тврди да Дечко уређује све телевизије.

Тачно.

Зар је то схватила тек када је перфидно забрањена?

Зар то није могла, као искусна новинарка, раније да схвати?

Зашто то није рекла пре перфидне забране?

И тако, све више нас је забрањеих.

То је мој утисак.

(Сајт Бранка Драгаша, 29. 9. 2014)

Горан Милић: Не видим цензуру „Утиска недеље“

Београд – Као колега сам увек солидаран, па и са колегиницом Ољом Бећковић. Што се тиче менаџерских одлука, Б92 је приватна компанија и она на своју штету или своју корист може одлучити како жели. Оља има уговор са том компанијом и она је може тужити и добити одштету.

Ја не видим ту цензуру. Цензура би била уколико би неко од политичких моћника исплатио тој компанији новац да скине Утисак недеље. Е то бих ја схватио као цензуру, наводи у разговору за Данас Горан Милић, директор вести и програма на Ал Џазира Балканс, који је у Београду боравио поводом промоције серијала емисија „Алхемија Балкана“.

Он додаје да су се такви примери догодили у Хрватској у два наврата, али да су то сви прећутали иако су сви знали о чему је било речи.

– Да се то догодило са Утиском недеље, ја бих се сложио да је то цензура. Овако, право је сваког приватног медија, наглашавам на своју штету или корист, одлучивати какав ће им бити програм – напомиње Милић коментаришући ситуацију у медијима у Србији након укидања емисије Утисак недеље.

Оља Бећковић је тим поводом гостовала на Ал Џазири, где је јавно изнела тврдње да је Утисак недеље забранио премијер Србије Александар Вучић. Да ли сте се прибојавали да ће вас неко звати после те емисије?

– То је њено право. На Ал Џазири не одговарамо за изјаве људи који наступају у нашем програму. Једино имамо принцип да ми немамо ставове о политичарима. Наш новинар не може рећи, на пример, да је Александар Вучић лоше или добро поступио. Ми и када преносимо спортске утакмице, не кажемо „заслужена победа Динама“, јер се онда доводи у питање зашто онда није заслужена победа Партизана. Унутар једног националног корпуса, неке телевизије поједине вредносне судове устаљују и на тај начин показују на којој су страни. Код нас није допуштено рећи ни „нажалост погинуло је 50 људи“, јер онда „нажалост“ мора бити и за Багдад, и за Сирију, и онда то постаје узречица. Када је реч о изјавама саговорника, само не дамо да се псује, да се вређа, да се износе фашистички и други универзално неприхватљиви ставови.

Европска комисија је у извештају о напретку Србије на путу ка ЕУ оценила да у Србији постоји утицај на независност уређивачких политика медија и повећан степен аутоцензуре. Како видите ситуацију у медијима у Србији?

– Поредити степен медијских слобода из времена Тита и данас је бесмислено. Онда је 90 одсто свега било ограничено. Данас говорити о медијским забранама је мало претерано. Ви данас имате безброј начина да свој став саопштите. Ако неће ваша новина, ви имате избор од 80 телевизија у Србији, 100 портала, један ће то сигурно објавити. Ако заиста имате аргументе, и на најмањем порталу да објавите, имаћете милион кликова. И онда шта вам ко може. Предлажем више креација, идеја, истраживања и аргумената, а не унапред викати „цензура, цензура“. А што си то понудио да се цензурише?

Многи представници медија у Србији оцењују да је данас горе него деведесетих година.

– Код Милошевића си могао завршити под земљом. Лично Милошевић, којег знам, са којим сам студирао, којег сам виђао, није много бринуо о медијима – није волео ни наступати, давати интервјуе… Али је његова супруга била у томе врло ревносна, тако да ако одвајате супруга од супруге, правилније је рећи у „Мирјанино време“ него у „Милошевићево време“. Мирјанино време показаће, ако се икад откопају све тајне, да неки који су завршили са метком у глави или у темељима неке грађевине више вуку везу ка женском него ка мушком лицу. Тад је било жешће, било је ратно време, премлаћивања, претње су биле значајније, тада није било ни заштите новинара. Да неко добије џип са полицијом, као што сада има Бранкица Станковић, што је неки сигнал државе да брине, сумњам да би у то време било могуће.

Ал Џазира се емитује у више земаља у региону. Да ли сте се ви суочавали са политичким притисцима?

– Било је, али врло мало. У почетку су то били класични притисци, па су видели да не реагујемо на то и да је узалуд.

Да ли је тајна из које земље региона је највише било притисака?

– У почетку је то било о третману Косова – и Срби и Албанци. Било је питања зашто Србин извештава са Косова или зашто Албанац извештава са неког другог места, зашто Србин извештава са хрватских избора. Нисмо после више ни одговарали на то. Етнички није битно. Нама Србин извештава из Вуковара и из Сребренице. Било је онда и замерки Бошњака типа „ето ми сада имамо нашу телевизију, а она није наша“.

А колико ваш власник утиче на програм? Имајући у виду да је из Катара, земље са другачијим начином живота и вредностима, да ли постоје одређена правила о томе како извештавати о појединим темама?

– Има један кодекс, од 250 малих страница и прилично великих слова, и то је новинарски кодекс који направио стручни тим Би-Би-Сија. То је преписани стандард Би-Би-Сија, осим једне реченице: „Би-Би-Си промовише британски начин живота“. Ми ту реченицу немамо, јер ми не промовишемо ничији начин живота.

Нема неких табу тема?

– Не, ниједна табу тема не постоји.

На друштвеним мрежама је било доста замерки зато што нисте извештавали о Паради поноса у Београду.

– Човек може то прогласити средишњим догађајем. Може ако има мртвих. Ако је истучен брат премијера, ми смо то објавили. Ако кажемо да су били сукоби са полицијом, ми смо то објавили. Ако кажемо шта је рекао неки релевантни чиновник, ми смо то објавили. Зашто би геј прајд, зато што је то неко прогласио главним критеријумом демократије, и за мене то био главни критеријум? Навешћу вам један пример. Хрватски водитељ, када је британски парламент усвојио закон о геј браковима, дао је ту вест речима: „Британија је усвојила закон о геј браковима, што показује да је Лондон само два сата удаљен авионом од Загреба, а да је Британија хиљадама светлосних година удаљена од Хрватске“. Али ти си сад направио да је удаљеност Британије хиљадама светлосних година далеко по критеријуму људских права, а да је главни критеријум однос према геј браковима. Навешћу само један пример, Дејвид Камерон је 18. премијер Британије који излази из Идн Колеџа. Тај колеџ постоји 300 година, а у њега ниједна жена није ушла. Ако причамо о људским правима, мислим да је то много проблематичније. Геј права, дакле, не сматрамо главним људским правом, већ једним од њих. Радничка, медијска и сва друга права, за мене и за свет који тако гледа су много важнија.

Која земља из региона представља највећи извор вести на Ал Џазири Балканс?

– Зависи од догађаја. Када су биле поплаве, људи који у Србији гледају Ал Џазиру ми приђу и кажу – ви сте кренули поплаве са Србијом, зар нисте босанска телевизија? Почели смо са поплавама у Србији, јер су биле највеће, најопасније и најјача вест, онда са Босном, па тек са Хрватском иако сам ја као директор програма Хрват. Да сам на хрватској телевизији, почео бих са поплавама у Хрватској. Да сам босанска телевизија, кренуо бих са Босном. Да сам српска и да су поплаве мање него у Босни, опет бих, нормално, кренуо са Србијом. На Ал Џазири, међутим, ми немамо ту националну причу. Имамо два, три проблема који се стално враћају. То су извештавања о годишњицама страдања. На овим просторима сваки народ жели бити најугроженији, најпострадалији, највећа жртва. И то је врло тешко. Зато сукцесивно и сваке године смањујемо те годишњице. Два места универзалних страдања не дирамо, то су Вуковар и Сребреница.

А како извештавате о Косову?

– Није лако ни Косово, али то смо решили и подједнако су незадовољни и задовољни и Срби и Албанци. Ми нисмо службено признали да је Косово република на Ал Џазири. Енглеска Ал Џазира даје мапу Србије без Косова, ми дајемо Србију са Косовом, али тако да су две различите боје – тако да су то и две и једна земља. Наши репортери кад оду, рецимо, на Јариње они кажу: „Ево нас у Јарињу, на прелазу који Београд зове административним, а Приштина државном границом“. И убудуће говори само Јариње или прелаз. Ми не кажемо Република Косово, али кажемо Влада Косова. Али тако се каже и у Србији. Док год УН не признају Косово, ми нећемо рећи република. Међутим, ако то Хашим Тачи каже, преносимо како он каже. Ако Србин каже Косово и Метохија, преносимо тако.

У којој земљи региона је Ал Џазира Балканс најгледанија?

– У БиХ смо најгледанији. На другом месту, према броју становника, налази се Црна Гора. Трећа је, врло растућа, Македонија. Такође, већа је гледаност и у Санџаку као делу Србије, јер тамо локалне телевизије пуштају наш програм по сат-два. И онда су Хрватска и Србија, за сада најмање. Али ћемо сада видети како ће бити након емитовања серијала емисија „Алхемија Балкана“, која се бави животом грађана у земљама региона данас.

(Данас/НСПМ, 21. 10. 2014)

Драгољуб Петровић: „Враћај Утисак! Гаси преносе фудбала!“

Када направиш државу у којој лагано подавиш све културне незадовољнике и цивилизоване неистомишљенике, заврнеш све пристојне медијске вентиле, а опсесију својом генијалношћу билдујеш у сопственом службеном гласнику насловним странама с педагошким натписима: „Има муда” и „Педерска посла”, никако не би требало да се чудиш што ће сваки некултурни незадовољник џиберске провенијенције, чим негде примети телевизијско „лајв” укључење, аутоматски стати пред камеру и почети да виче: „Вучићу, педеру!”

Тек онда схватиш да злогласни Утисак недеље уопште није лош – седе њих троје, четворо и два сата трабуњају нешто што гласачко тело углавном не разуме, ал’ ниједан не виче: „Вучићу, педеру”. Што гласачко тело одлично разуме.

– Ало, Ајнштајн, враћај Утисак! Гаси преносе фудбала! – кажу да се прексиноћ чуо нечији вапијући глас у мрежама српске мобилне телефоније.

Када за најближе медијске сараднике изабереш непревазиђене мисионаре простаклука у електронским и штампаним медијима и правиш се да ти није бљутаво њихово фанатично улизиштво, чак делује да ти прија, онда мораш да рачунаш да ће и онај пристојни свет, од муке, почети да стиче симпатије за твог бившег радикалског саборца из слободарског Жаркова, који је својих осам секунди славе дочекао када је спонтано изрекао прву критичку реч на РТС-у о твојој маленкости у последње две године. Одвратну, али критичку. Никако не треба заборавити да је Милошевић кренуо у слободан па тек када је онај махом пристојни свет на митинзима опозиције почео од муке да скандира: „Могу да ти пуше, Зоране”. Јесте простачки, ал’ је деловало.

Дакле, ако направиш амбијент у коме су једна простачка кич телевизија и неколико простачких кич таблоида главни промотери власти и овлашћени браниоци морала, касно схватиш да си се окружио истим профилом људи ко онај што је вребао животну прилику да те извређа пред милионским аудиторијумом, док је шер вероватно био 38,16. А шер илити удео у ТВ гледаности је основно мерило квалитета у “вучићевској Србији”, сви који немају тај фамозни шер бивају пребачени на инфо канал или у историју. Те би по тој „шерованој” логици, оног радикала из Жаркова, требало пуштати да 24 сата пред камерама виче: „Вучићу, педеру”, јер је гледаност изузетна, за разлику од Утиска недеље.

Када ти је главни медијски сарадник, моралиста & обожавалац особа која је на свом твитер профилу пре неки дан прозивала главног уредника конкурентског таблоида бираним речима: „Педеру” и „Педерчино”, и тако једно дванаест пута, не знаш просто коме више да се дивиш – оном са стадиона или овом твом.

Окружен таквим типовима и подржан таквим медијима, схватиш да немаш никога у свом окружењу који ће укорити оног простака са Стадиона Партизана, а да то икоме делује иоле уверљиво. Оља Бећковић би овоме што је викао „Вучићу, педеру” рекла исто што је рекла свом последњем госту када се похвалио да шерује порниће са псима по интернету: „Па како вас није срамота?” И то би деловало уверљиво. Али, како власници твоје омиљене телевизије и твог омиљеног таблоида некоме могу да кажу: „Па како вас није срамота?” А да то делује уверљиво. И да притом не помислимо да су сами себи почели да персирају.

Ајнштајн, we have a проблем – што би рекао Неша Стефановић. Или је то био неки други мислилац. Ствар је јасна: „Ало, Ајнштајн, враћај Утисак и све остало што се само од себе погасило! То је, нећеш веровати, за твоје добро!”

Притом не мислимо на оног Ајнштајна што га је помињала Оља, већ на једног што се не презива Ајнштајн. Али сматра да јесте.

(Данас/НСПМ, 21. 10. 2014)

Stevan Filipović: Utisak decenije

Sve što Olja Bećković danas govori gostujući po malobrojnim emisijama gde je to još uvek moguće, veoma je važno i hrabro sa njene strane. Pre svega mislim na činjenicu da je ona jedna od prvih novinarki koje su javno rekle da jeste bilo direktnih poziva, političkih pritisaka i mešanja političara (konkretno Aleksandra Vučića) u uređivačku politiku njene emisije. Ova optužba je još jača jer dolazi od autorke Utiska nedelje, emisije koja je ipak dugi niz godina bila značajna referentna tačka u javnom životu Srbije. Sviđalo nam se to ili ne.

Cela ta priča o direktnim političkim pritiscima na urednike i novinare domaćih medija je čudan fenomen. Naime, kad razgovarate privatno sa ljudima koji rade u medijima, puna su im ustatračeva o tome kako je Tadić naručivao ovo ili ono, ili Vučić tražio da se kazni neki novinar ili skine emisija. Problem je u tome što su ove optužbe uvek ostajale u domenu unutar-esnafskog trača. Do sad niko nije imao hrabrosti da javno kaže istinu i gostovanje novinarke Bećković u emisiji TV Al Džazire je u tom smislu presedan. Mislim da je jako važno što je ta tema konačno otvorena, mada se plašim da smo ozbiljno zakasnili, a tu dobar deo krivice snose ljudi iz medija. Ako je taj pritisak konstanta koja traje toliko dugo, zašto niko do sad nije ništa rekao?

Pored toga što je reč o esnafu čiji su uvaženi članovi godinama tolerisali, ignorisali i zaboravljali šta su mnoge njihove kolege radile tokom devedesetih, i u kome je ostalo malo ljudi koji imaju bilo kakav problem sa nedostatkom medijske (ili bilo kakve druge) slobode, mislim da ovaj problem vuče svoje korene iz jednog drugog procesa koji traje skoro deceniju.

Danas se toga niko i ne seća, ali scenario sa Utiskom nedelje je gotovo identičan onome što se dešavalo sa Peščanikom pre par godina, kad je ova emisija na sličan način uklonjena sa radija B92. I tad je bilo sličnih ucena od strane novog i anonimnog korporativnog menadžmenta, i tad su u prvi plan isticani ”komercijalni razlozi” iza kojih je stajala providna politička manipulacija. Ni tada gotovo niko od kolega novinara nije digao glas i stao u zaštitu Peščanika. A mogli su, i imali su platforme sa kojih je to bilo moguće uraditi. Podsetimo, to se desilo za vakta DS-a, kada ipak nije bilo ni blizu ovoliko mraka i autocenzure u medijima.

Međutim, čini mi se da se niko nije pobunio upravo zato što je agresivna politika relativizacije napravila od tadašnjeg Peščanika jedan od dva ”ekstrema”. Prisetimo se, u divno vreme Tadićeve relativizacije svega što se može relativizovati, jedan ekstrem su bili ratni zločinci, ubice i huligani, a drugi ”ekstrem” – ljudi koji su ih javno raskrinkavali i osuđivali. Ovakva postavka stvari je bila u direktnoj funkciji (kretenske) državne politike zvane ”i Kosovo i Evropa”.

Većina novinara koji su sebe smatrali ”umerenim” (a umerenost je tad značila da budete proevropski nacionalista, bez odnosa prema prošlosti, Miloševiću, zločinima, Srebrenici, gej pravima…), prihvatili su ovu priču i aktivno učestvovali u toj paradi. I Ratko Mladić i Nataša Kandić su podjednaki ekstremi, i kao takvi – neprihvatljivi u moralnom smislu, poručivali su nam DS mastermajndi. A onda ih novinari zovu u svoje emisije, da svako ispriča svoju verziju. I žrtva i ubica, ako je moguće, da se lepo i pošteno predstave ”obe strane”. Sećam se emisije na Prvoj TV u kojoj su zvali vođu navijača koji je bio optužen za pretnje smrću Brankici Stanković, da javno, pred milionskim auditorijumom, brani svoju poziciju. Aman.

Iako se nikad nije spuštala na taj nivo, i uređivačka politika Utiska nedelje je nažalost godinama gajila sličan koncept. Ako dovodimo Teofila Pančića ili Borku Pavićević, moramo da u istoj emisiji imamo Vukadinovića ili Sinišu Kovačevića ili nekoga iz Dveri. Da još jednom pojasnim, nije reč o tome da je problem u sučeljavanju neistomišljenika sa dve strane političkog spektra (to je poželjno), već naprotiv, o praksi da se ljudima koji su podržavali, opravdavali ili činili zločine daje javna platforma da propagiraju svoje stavove. Koliko puta je samo negiran zločin u Srebrenici u domaćim medijima, čak i u vreme kad su postojale pravosnažne presude?

Na ovaj način su ljudi koji su postavljali pitanja odgovornosti efikasno eliminisani iz javnosti, i terani u underground kao ”ekstremisti”. Oni koji su ostali su prihvatili svaku uravnilovku. Prvo je moralno rehabilitovan SPS, pa četnici i Draža i na kraju bivši radikali… Agresivno nam je servirano da ništa od onoga što su činili u bližoj ili daljoj prošlosti nije važno, da nijedan zločin neće biti kažnjen, da ubice treba hapsiti i ljudska prava poštovati samo zbog pritiska Zapada, nikako zbog nas samih, i to je, zbirno, na kraju dalo rezultate. Tako je većini zaista postalo svejedno šta je neko juče radio, jer su političari na praktičnom primeru pokazivali da krvava prošlost može da se izbriše u tren oka i da samo budale drže do bilo kakvih principa. Na kraju onoj ”pristojnoj i normalnoj” većini koja je glasala za DS nije bio nikakav problem da apsolutnu vlast preda Aleksandru Vučiću. With a thunderous applause.

Služenje ovakvoj politici u kojoj je sve moguće je dezintegrisalo novinarsku profesiju u Srbiji, ali i samu Srbiju, i bivši radikali koji sad rade šta im je volja su samo poslednji ekser u tom sanduku. Nema iznenađenja. Nema više ni priče o ”dva ekstrema”, jer je jedan pobedio. U takvoj Srbiji, do juče nezamislive stvari, poput zabrane Utiska, postaju savršeno razumljive.

Slagali se sa njegovom uređivačkom politikom ili ne, Utisak nedelje je ipak decenijama obezbeđivao javni prostor u kome je mogao da se čuje i autentični pluralizam mišljenja, a to nikako ne bi trebalo potcenjivati, niti ga predati bez borbe. Međutim, bojim se da je Olja Bećković (i svi mi zajedno sa njom) sada na kraju one priče pastora Nimelera. Ćutali smo dok su odvodili jednog po jednog koji je imao hrabrosti i integriteta da nešto kaže ili uradi. Nismo umeli da razdvojimo bitno od nebitnog, i nismo postigli minimum konsenzusa o osnovnim vrednostima koje će nam biti koordinate u životu i profesiji.

Sad kad su došli po nju, kasno je. Praktično su nestali oni koji mogu i žele da dignu glas. Ogromnu većinu više nije briga ni za šta.

Mislim da je važno da razumemo kako smo kao društvo došli do te tačke. I da eventualno nađemo načina da se probudimo i pobunimo. Nekakav glas protiv ove zabrane bi mogao da bude dobar početak. Taj glas ne znači blanko podršku svemu što je Olja Bećković ikad rekla ili uradila. Ali znači da imamo minimum konsenzusa oko prioriteta i sistema vrednosti.

(Peščanik.net, 13.10.2014)

Михаило Меденица: Утисак недеље код „жене зелене“

Спекулације поводом укидања, односно, трансфера „Утиска недеље“ са Б92 на неку од телевизија са међуспратном фреквенцијом и увођења новог телевизијског формата (тако се то сад зове) у термин Оље Бећковић, демантовала је нова звезда ударног термина Б92- Ђогани Фантастико, ставивши тачку на произвољне тврдње и чаршијска наклапања.

„Та Оља, или како је већ зовете, никад није џускала код мене, тако да заиста не знам да ли се негде сели, а ако се и сели шта ја имам с тим, бре?! Треба да јој носим плакаре, шта?! Па не држим ја школу за физикалце, него денсере, и то знаш какве, врх денсере, брате, врх!

Емисија коју чу ја водити са Слаџом биће једнако едукативно-информативно-византијско-слободоумног карактера и замишљена је као сиренгија, овај, синтегрија, пардон, сине…нешто тако, бре моје елоквентности и Слаџине џуске измеџу питања од стране мене и одговора од стране госта, разумеш? Ја питам, она џуска, он размишља, па и ја устанем да џускам и хватамо га у унакрсној џусци док не одговори истинито, бре! Само истина, брате, на томе че се заснивати наша концептуална концепција форме, схваташ?!

Иначе, емисија ће се због континуитета са том Ољом, која, понављам, никад, али никад није џускала код Џоганија, звати „Утисак недеље код жене зелене“, или евентуално „Утисак на идемо на Марс“, мада неке далабу кажу да није граматићки исправно, на шта ја одговарам аргументовано и оставлајм их без текста: ‘Граматички, шта’?!

Знаш, народ се заситио тих глупости: „Дорбо веће, ваш утисак је, лаку ноћ“ и слично! Утисак је да смараш, сестро, смараш, бре 23 године с истом фором! Мораш да напредујеш у струци, или струки, не можеш ти гледаоцу који се зове и слушалац да спустиш слушку к’о да је муж твоје девојке (брате, дешавало се, бедак неопеван) већ мораш да га испоштујеш ко Сале Поповић. Мораш, сестро, да имаш стрпљења, да саслушаш народ, прихватиш критичку мисао, разумеш, али и да знаш да џускаш, а та, што има чалета оног текстописца Матију, то није умела, није знала да се прилагоди променама, па ће сад морати, тако да кажем: чекај ме код колима испред студија да те одбацим на ново радно место, хахахах…

Шалим се, наравно, Љао је моја драга, ако не и омиљена колегиница, гледао сам све њене филмове и емисије, и увек ће ми бити радо виџен гост у емисији, ако научи да џуска, морам да поновим!

Да се вратим још мало на коцептуалну концепцију смисла садржаја емисије. Дакле, уџе гост, буџа рецимо, ја га најавим они: „Вечерас у Отиску на Марсу брат Стојан, лидер те и те странке“, онда улечу Слаџа и Весна, крече џуска, а ја решетам с питањима: ‘Који је конкретно ваш план за привредни препород Србије: Очи боје дуге, или 200 на сат, јер то је суштинска разлика реформи, а и браћале Др Иги и Иван су моје браћале, нормално, ред је да их поменем, јер смо заједно некада чинили интелектуално- опозициони кружок, а ценим да је то нека скраћеница од „кружни ток“, ‘бем ли га?!

Е, сад, ако нема одговор, или почне да демагогизира, нема лабаво – мораће шта, да џуска, брате, да џуска покрете које му задам, ако већ неће да одговори на тањепи!

Студио ће задржати стару форму, само уопште неће личити на стари, биће ту лома да сија, шљашти, грува, ја се спушта са плафона у водитељску столицу, Слаџа и Весна улазе на коњима, слоновима, тигровима, зебрама, брате, жирафама и осталим аутохтоним врстама источне Србије и Поморавља.

А, зипа гости, сама политичка и културна елита: Брзи, Кеба, лидер Странке јоги летача, председник посланичке групе у месној заједници Доње Бријање… Врх екипа увек, врх! Људи који имају шта да кажу нацији, објасне, отпевају, џускају…

Иначе, ево и то да се зна, интензивно ових дана покушавам да ступим у контакт са колегиницом Ољом, том што није џускала код мене, али је смарала гледаоце који се још зову и слушаоци, не бих ли јој понудио стратешку сарадњу на пројекту који се зове емисија.

Хтео сам, кеве ми, да јој понудим сарадњу са чалетом, да откупим неколико песама од тог Матије и обрадим их за џуску, али, каже, не могу да доџем до њеног телефона, па апелујем и овим путем да ми се јави, јер осечам да би ‘Чераћемо се још’ била врх врхова у денс варијанти, а има и неке о Косову, чуо сам, а тај циклус пролази на свадбама и весељима у дискотекама преко, немаш појма колико. Ложе се, брате, како поменеш Косово, па још измиксујем са ‘Идемо на Марс’, Слаџа и Весна оџускају, ма хит!

Значи, разрешили смо дилему, никог ја не исељавам с телевизије, јер Џоле је шампион џуске, а не физикалац, брате! Оља ако хоће да џуска увек је добродошла, али да више не смара госте са пимглу питањима и шиканира слушаоце, које можеш да зовеш и гледаоци крај малих екрана, спуштањем слушке!

Видимо се у „Утиску код Џолета, па идемо на Марс, Србијо, брате и кево“!!!

(Недељник, 19. 8. 2014)

Advertisements


Категорије:Противу цензуре

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s