Небојша Малић: Срби, Руси и Сун Цу

„Ако знаш себе, али не и непријатеља, за сваку победу претрпећеш и пораз.“

Сун Цу

nebojsa-malic-2Кинески стратег Сун Цу је живео пре више од 2500 година, у доба зараћених краљевина, пре Уједињења. Бавио се философијом сукоба – која је остала иста кроз векове – више него војном тактиком, која се мењала с развојем технологије. Зато се његове мудрости, сакупљене у збирци „Умеће ратовања“, изучавају и данас. Нажалост, међу Србима и Русима изгледа недовољно.

Историчар на пословима енергетике, Сергеј Правосудов, недавно је објавио[1] критику раскола у Србији између „проруског народа и антируске елите.” То је лако уочива и неспорна чињеница. Проблем настаје када Правосудов корене тог раскола тражи у српском неразумевању према Ј.Б. Титу и симпатијама за „четнике“, па у потрази за одговорима консултује „објашњења“ Винстона Черчила (!), иако при крају текста говори о потреби данашње сарадње Русије и Немачке против Велике Британије и САД.

Сличан спој збуњености и незнања види се и у недавном разговору Тимура Блохина (Глас Русије) са историчаром Никитом Бондаревом[2]. Коментаришући „четнике“, Блохин вели: „и даље остаје дискутабилно питање поводом њихове сарадње са нацистима“, док Бондарев одговара: „Четници имају сложену историју сарадње са профашистичким покретом Недића и са немачким окупатором као таквим“.  Па ипак, Бондарев наводи чињеницу да ти, наводно „профашистички“, четници нису на Црвену Армију испалили нити један метак. И не види у наведеном никакве противречности? А све се то могло избећи да су само прочитали шта је о партизанима, четницима и Совјетима недавно писао Борис Алексић[3]. Додуше на српском.

Од 1917. године наовамо, српска и руска историја су у раскораку. У Русији су хаос изазван фебруарском револуцијом искористили бољшевици – и после победе у грађанском рату, кренули да врше свеопшту „дерусификацију“, где су чак разматрали и увођење латиничног писма. Велики део Лењинових антируских „реформи“ укинуо је Стаљин, чије је ослањање на руску традицију и родољубље омогућило опстанак и победу СССР у Великом отаџбинском рату.

За то време, Србија је утопила своју државност у југословенски пројекат. Краљ Александар је био заштитник „белих“ избеглица генерала Врангела, и ти Руси су изузетно допринели међуратној обнови Србије и Југославије уопште. Између осталог и због тога, Коминтерна је још 1928. почела да заговара разбијање Југославије и „ослобађање заточених народа од хегемоније великосрпске буржоазије“.

Управо због тог погледа на Југославију као „великосрпску хегемонију“, комунисти нису имали ништа против осовинске окупације и поделе земље у априлу 1941. Побуну против окупатора подигли су тек у јуну, када је почела инвазија на СССР. Притом је приоритет њихове борбе био обрачун са присталицама легитимне југословенске владе – Југословенском војском у Отаџбини (ЈвуО, тзв. „четницима“), којом је командовао пуковник (касније генерал) Михаиловић.

Пошто су поражени на територији окупиране Србије, комунисти („партизани“) су прешли у тадашњу нацистичку Хрватску. И тамо су наставили да се боре против ројалиста, не чинећи ништа да зауставе или спрече усташке покоље над српским цивилним становништвом. Насупрот томе, Талијани су чврсто стали у крај усташком геноциду тамо где су имали гарнизоне. Сарадњу ројалиста и Талијана на спречавању усташког геноцида комунисти су после узимали као доказ „четничког шуровања са фашистима“.

У окрњеној „Србији“ под немачком окупацијом јесте била постављена квислиншка влада генерала Недића, али су њене институције биле премрежене присталицама ЈвуО. Са нацистима су из убеђења сарађивали само „Српски добровољачки корпус“ Димитрија Љотића и „Руски заштитни корпус“ састављен од избеглих „белих”. Али и Титови комунисти, који су – како наводи Алексић, по писању бројних југословенских и руских историчара – потказали Гестапоу официра НКВД Мустафу Голубића и тако „ослепели“ Москву на Балкану. Совјетска војна мисија у Југославију стигла је тек почетком 1944 – затекавши тамо Енглезе. Већ у мају 1943. код Тита долази мисија коју предводи мајор Ф.В.Д. Дикин (Deakin), а у септембру исте године дужност преузима генерал-лајтнант Фицрој Меклејн (Maclean). Средином 1944, у мисију Титу долази лично Черчилов син Рандолф.

„Историја ће бити добра према мени, јер ћу је ја писати“, изјавио је крајем рата Черчил, и учинио управо то. Не постоји нимало разлога да се његова „повијест“ 2. светског рата третира имало веродостојније од политички мотивисаног совјетског приписивања победе искључиво генију Ј.В. Стаљина. Када је конкретно о Србима и Југославији реч, Черчилови аргументи да су Титови борци наводно „убијали више Немаца“ – и да је због тога помоћ ројалистима преусмерена на комунисте – су апсолутна, потпуна и вишеструко доказана неистина.

Немачка документација недвосмислено потврђује да су се „четници“ борили против Немаца и НДХ током целог рата, посебно крајем 1943. када су у очекивању англоамеричког искрцавања на Јадрану покренули велику офанзиву у јужној Далмацији, Херцеговини, Црној Гори и Босни.[4] Совјетски извори могу да потврде да су се ројалисти скупа са Црвеном Армијом борили против Немаца 1944. и у данашњој Србији – док се Црвена Армија није окренула против њих, на инсистирање Тита.

После ослобађања Београда и напредовања Црвене Армије према Будимпешти, Ф.И. Толбухин, С.С. Бирјузов и В.И. Жданов стварно су мислили да у позадини остављају пријатеље и савезнике. Да то просто није било тачно показао је Тито већ јуна 1948, када је иступио из Информбироа и службено „прелетео“ на Запад. У окрутним чисткама, затварању и мучењу про-руских комуниста – углавном Срба – учествовали су неретко и дојучерашње усташе, домобрани и остали сарадници Хитлера, „умивени и пресвучени“ у нову народну власт. Уосталом, тзв. Југословенску бригаду која је са Црвеном Армијом ушла у Југославију септембра 1944. предводио је Марко Месић, бивши командант усташке легије заробљен под Стаљинградом. А упркос наводној „сарадњи“ са Немцима, из Србије на Источни фронт није отишао ни један једини војник.

Правосудов цитира Черчилове жалопојке да у Југославији нема ни 10% енглеског утицаја, али је истина да је од 1948. утицај Запада у Југославији 100%, док је совјетски занемарљив. Оданост Тита и титоиста према Србима био је копија Лењинове политике према Русима. Само што је уместо једне деценије, трајао четири! Тек је Слободан Милошевић 1987 (седам година после Титове смрти) покушао да промени антисрпску оријентацију југословенског комунизма – због чега су га напали како привилеговане елите унутар саме Југославије, тако и Запад.

Ту није био крај историјском раскораку Србије и Русије. Милошевић је деведесетих стајао спрам Запада потпуно сам, јер је Русију контролисао западни пулен Б.Н. Јелцин. Када је окупација прекинута  доласком на власт В.В. Путина, за Србију је већ било касно: постала је жртва прве западне „обојене револуције“. Тај се вирус није примио у Москви или Минску, али је зато два пута успео у Кијеву. Садашње крвопролиће у Украјини могло се спречити да је благовремено излечен вирус „обојене демократије“ у Србији – али она нажалост траје и данас.

То је и објашњење антируског става „елите“ у Србији, које толико збуњује многе руске посматраче, па и С. Правосудова, који је својевремено изразио „разочарење“ у Србију[5]. Судећи по новијем тексту и цитирању Черчила, рекло би се да није прочитао разложан одговор Александра Павића[6]. Штета. Јер било би корисно да се подсетимо и остатка Сун Цуове мудрости, цитиране на почетку: „Ако познајеш себе и познајеш непријатеља, не мораш да страхујеш од исхода ни стотину битака. А ако не знаш ни непријатеља ни себе, сваку ћеш битку изгубити.“

(Фонд стратешке културе, 15. 10. 2014)


 

[1] Србија: Проруски народ и антируска елита (Евроазија.инфо)

[2] 70 година ослобођења Београда (Глас Русије)

[3] На војној паради поводом ослобођења Београда требале би да буду и четничке заставе (ФондСК)

[4] Милослав Самарџић, “Срби против Вермахта” (Погледи, Крагујевац, 2011)

[5] Разочарење у Србију (Евроазија.инфо)

[6] О једном руском “разочарењу” у Србију (ФондСК)



Categories: Преносимо

Оставите коментар