Душан Макавејев: Парада 1962. (видео)

Шеснаестог октобра Београд слави 70. годишњицу ослобођења од Немаца.

На параду је позван и руски председник Владимир Путин.

У кратком документарном филму (у прилогу), виде се припреме првомајске параде пре пола века (1962).

Генијални Душан Макавејев не приказује клопарајуће тенкове и зујеће авионе…

Коментатор с надимком Деда Ђоле

Душан Макавејев: Око „Параде“

Добро, значи, ја откривам да ми је филм забранио Ели Финци и, и, и окренем телефон и јави ми се он, каже да дођем. Јел је он био управник Народног позоришта?

Неки управник! Критичар врло познат, угледан. Првоборац. Ја долазим нормално, као човек који… Јел сам завршио академију тада? Нисам. Јесам! Био сам дипломирао. И Каже – како мислиш, спрдате се с празником пролетеријата (имитира како говори).

Кажем – како побогу? Четири дана се не ради, народ се весели. И сад сви су весели. Не ради се ништа и ови марширају, гледамо то све. Е, сад, он не сме да ми каже нисте Тита… Ја сам Тита убацио, наравно. Једва сам нашао те кадрове с Титом да убацим, знао сам да морам да имам Тита, али нисам правио о Титу. То није прослава за Тита. И он је ту исто учесник.

mak-parada

Извор: Mediantrop

И овај ми каже – не може те тако. Ја кажем – па добро, народ се весели. Шта да радим? И он ми каже – они што се умотавају у заставе, онај води прасе. Па кажем – кољу прасиће људи, празник четири дана, и пеку прасе. И мислим, зашто је сад прасе искључено из Првог маја, разумеш. Па кажем – из тога се састоји празник што сви, што су сви заједно и сви све лепо једу и весели су. И сад, сад ја њему објашњавам шта је празник. Замисли, како је то ненормално време да човек који је критичар не схвата да је празник – празник и он мене критички гледа, јер ја снимам празник као весеље. Зато што за њега, можда би у његово време, они су једни друге апсили због нечега. Знаш оно, то је било као антипартијски. Та партија више није илегална, разумеш и то више, то је било невероватно. Ми нисмо имали пропуснице па смо ми били дивља екипа. Онда смо трчали ка Правном факултету, убацивали се у масу која иде и маше, да би стигли пред Тита, да снимимо Тита, да имам Тита у филму. Међутим, дођемо и дрма се камера и ништа не ваља, ја онда искачим на другу страну и наместимо камеру и као снимамо, али је био много мали. Ја онда одем у Журнал и они ми дају… Кажем јел имате отпатке. И они ми дају. Они имају огромну, овакву курпу отпадака, јер је снимљено десет сати параде, али треба да измонтирају десет минута.

Ја кажем – јел имате Тита – у има, каже, колко оћеш, и ево. И они мени… Ја кажем – па јел имате како долази, и они ми изваде једно десет – петнаест метара траке. Аутомобил стиже, па се отвара, па излази Неоричић, председник омладине, па Друловић, чича Друловић, који је неки функционер у граду ваљда, па излази Тито, па је Ранковић, па сви они излазе… Па јел Ранковић био још? Јесте! Они сви излазе и срећем у једном тренутку, док Тито накинђурен какав је био, и у једном тренутку Тито погледа на сат. И ја…(показује руком рез) добијем кадар, убацим га и кад он погледа на сат, оно – динг, пошто је он био врло педантан, и ја ударим онда осам пута одзвања сат и осам кадрова има – неки народ чека, заставе, све чека и тако даље. И сад ја убацим, наравно, Лењин и Маркс на зиду, па мало како пирка ветар нешто, нешто се Лењин мршти и тако, тако су га окачили! Нисам ја крив што се он мршти. Убацим то и кад сам убацио Маркса ја умонтирам гомилу неких балона. Ја сам мислио да је то згодно, пошто, ти балони, они су их правили од Марксовог балона. Јер Маркс је био један горопадан револуционар, врло жесток човек. Ја сам то учио на студијама. Он је био… Он је био онако да га се уплашиш како је он писао. Он је писао врло жестоко и они су употребљавали тај ужасан речник, знаш – оне будале из, не знам, института тог и тог. Знаш, они су се вређали међусобно. Тако да ја… Ја Маркса перципирам као једну жестоку особу колко сам га разумео, колко нисам и нисам све. Не знам колко сам се трудио. Па трудио сам се и нисам могао да већину тога да схватим. Још је предавао тата, Жарка Кораћа, нам је предавао и он је овако театралан професор Вељко Кораћ, да. Био ми је више забаван како он прича те цитате него… Добро, није… Али… Или… Е, сад онда… Сад ја треба ипак тај филм да избавим јер је забрањен. Ја онда седнем и онда смо уздуж и попреко гледали филм, и ја откријем, изабацим на једном месту циганку која дели, оно „миш бели срећу дели“, та је била у маси. И кад она виче – срећа сине, срећа сине, ко ће срећу за динар, ја то монтирам пре Тита. А сад знаш, они су видели да је Тито ваљда био у белом оделу и миш бели, знаш… Ја немам појма, ја нисам повезивао, ја сам оно Тита повезивао са срећом, јер као Тито нам доноси срећу. И сад тај миш бели и ми верујемо Титу, као што ови који не… мисле на крупнијем нивоу, они купе за динар онда виде шта ће да им се деси. Не знам, мени је то било на једном примитивном нивоу да се то спаја…

(Mediantrop)



Categories: Поново прочитати/погледати

1 reply

  1. Да је ово „Коментатор с надимком Деда Ђоле“, надимак не даје неко сам себи, са нама поделио у неком другом тренутку, могло би се схватити, као сећање на великог уметника. Евоцирати ово у време доласка Путина и у сасвим другим историјским околностима, је још једна ситна провокација Деда ђолета.
    Макавејев, као велики уметник је сигурно знао и разумео, шта се догађа око њега и није ништа случајно и ненамерно радио, као што у шаљивом тону о свему прича. Тешко, да би био велики уметник, да није тачно знао где „миша“ у кадар да убаци. Зато је и био ВЕЛИКИ.

Оставите коментар