Небојша Малић: Жути Октобар

nebojsa-malic-2У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ – од Чеде Јовановића до Соње Бисерко – који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.

Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани – и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

Живи ли ико од обичних „жутих октобараца“ данас боље? Тешко. Али зато свако ко је од преврата наовамо био близак квислиншком култу сада има „легитимни иметак“, док су организатори самог преврата касније од једне „задовољне муштерије“ добили чак и сопствено острво!

Што се тиче „изборне воље грађана“, никада нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије. Листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић – за кога нико никад није гласао – уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо Југославију.

Је ли можда некоме од учесника Жутог Октобра било непријатно када је видео снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице „Отпора“ (који, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС у ствари створила америчка влада, кроз НЕД и друге фондације. Али ето, то је био знак неизмерног америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели – и још проживљавате – нема потребе да их препричавам.

После преврата у Тунису и Египту – тзв. „Арапског пролећа“ – почетком 2011, појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером „Отпора“ који се после Жутог Октобра професионално посветио револуционарном раду.

„'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...“

„’ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину…“

Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора“ у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста“). Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима“ америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара“ које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), намеће се закључак да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда свесно или несвесно играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит“, са све извођачима, извезен у иностранство – где год је Империја хтела да без много крви и сопствених жртава изведе „промену режима.“

И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције“), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари зарађивали су апанажу од Ујка Сема путујући по свету и држећи предавања локалним „активистима“ – будућим култистима Империје. Колико је њихових курсиста било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима, а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце“, није толико битно. Резултат се зна: насилни преврати, довођење на власт режима у потпуности оданих Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша“. Притом су још добро прошли у поређењу са земљама где је после неуспешних (Либија, Сирија) или успешних (Украјина, фебруар 2014) преврата избио грађански рат…

Не сумњам да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се октобра 2000. године окупио пред Скупштином у Београду, или 2011. на каирском Тргу ослобођења, или ево сад у Хонг Конгу. Али сваки пут, без изузетка, су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други – били то професионални револуционари, Империја, или међународни шпекуланти – ко за добробит тог народа није претерано марио.

Није случајно успех преврата у Београду постао шаблон за „обојене револуције“ широм света, којима је Атлантска Империја рушила непослушне владе и државе. Пре пет година, британски новинар Џон Лохленд написао је анализу дотадашњих „обојених револуција“ и цитирао исповест британског новинара-сарадника (обавештајних служби) Тима Маршала о стварним организаторима и спонзорима Жутог Октобра. Из Маршалове књиге – коју је у Србији штампао Б92! – види се да је октобарски преврат био завршница пројекта „промене режима“ у Србији започетог октобра 1998, а настављеног преко Рачка, Рамбујеа и НАТО агресије.

С тим на уму, послушајте онда упозорење Слободана Милошевића (аудио) три дана пре преврата. Звучи пророчански, зар не? Овим не желим да амнестирам Милошевића за његове почињене грешке – мада би у интересу правде и истине требало да престанемо да га кривимо за злодела која му приписује непријатељска пропаганда – већ само да укажем на поенту која се у овој клими медијски и политички индукованог Стокхолмског синдрома тешко опажа: да су Милошевићеви политички противници – а ево и некадашњи сарадници! – који воде Србију већ 14 година показали да нису родољуби, демократе и хуманисти, већ само један бедни квислиншки култ, вођен ниским личним страстима и подаништвом према Атлантској Империји.

Све док Империја и тај култ владају Србијом, потпуно је неважно како се зове председник или премијер, или којој странци припада. Све су то, видели смо, релативне категорије; једино култ смрти и подаништва је апсолутна константа. Све док прво с тим култом не изађемо на крај, сви покушаји борбе за слободу завршиће се као Жути Октобар: преваром, поразом и очајањем.

(Сиви соко, 5. 10. 2014)



Categories: Сиви соко

17 replies

  1. Јашта море, да се ми лепо извинимо Марку и Мири и пошаљемо по њих два МИГа (сад више не морају да пале на гурање, дао нам Путин акумулаторе и каблове), ја ћу са своје стране (у смислу катарзе) донирати Штил 051 (стара али креше ко св. Илија), Пластичних дволитрача имам неколико врећа, ионако не знам шта бих с њима, нико их не рециклира, послужиће за гориво… Жена ми ради преко границе (лечи усташе) а већину потомака сам послао у иностранство (само мало даље), а храну производим сам. Па да се подсетимо на Слобино време, једино – немамо с ким ратовати, мајку му, сви су постали јачи од нас, а Шипце брани Империја. Само више нећу у битку; зајебо ме Слоба, зајебо ме ДОС, да не бих зајебо и сам себе – хајте ви (што мислите да је некад било боље). А ја ћу да вас куражим.

  2. Da su Sloba i Mira nastavili da vode Srbiju, gde bismo mi bili danas ?
    Da li neko ima ideju ?

  3. U Evroazijskoj uniji!

  4. Сматрати да је владавина СЛободана МИлошевића била самостална, а не само прво полувреме ДОСове (сада су продужетци исте утакмице истих актера) израз је или тешке глупости или клиничког аутизма..
    Да нам узор буде човек који је уништио државу за коју су гинули наши дедови, радио тачно све што одговара усташама до очигледних глупости, изашао из војног пакта у ком смо званично од 1951. као врло привилегован члан, захваљујући коме су титини луфтигузи и сви опстали живели ко бубрези у лоју без пуно рада и путовали по свету без виза …
    на рачин друге империје у којој уживају пензионерске дане (Кадијевић, породица Милошевић, Карићи …) у елитним квартовима (што и ви овде желите) и раде бизнисе нашим опљачканим парама ..
    израз је рајинског менталитета који је рак рана нашег народа ..ајд сад цензор – стопама Ђоке и Цвије, бриши коментар ..
    za autora ovih pisanija sa kojima smo sarađivali nekada na revoluciji ne znam šta da kažem – uživa u blagodetima SAD i odatle нас подржава да храбро изгинемо …
    с оба 5. октобра ствар је врло јасан – Службе су направиле пуч већ 6. и инсталирале своје кадрове – у првом полувреемну на јогурту МИлошевићеве, а посел ДОСманлије, са заједничким задатком теемљне разградње свих институција самосталне државе.. у томе суМИлошевићевци далеко успешнији, што се види и по данашњој власти..

  5. Odavno nismo tako nisko pali, tako prevareni i tako opljackani, kao za vreme samodrzca i njegove supruge. Trebace nam decenije da stignemo tamo gde smo bili pre njega. Dok su On, Tudjman & C° bratski iznosili nasu dev. stednju u Bec, Kipar i Pariz, mi smo 29 dec 1993 placali POLITIKU 40 milijardi njegovih dinara.

    Mada je izgubio izbore, njemu nije ni na pamet padala mirna predaja vlasti. Ali, sudbonosnog dana, njegova TV Bastilja i njegovi tenkovi su bili slabiji od mase ljudi i jednog bagera.

    Nisu nama demokratiju donele americke tajne sluzbe i njihovi dolari.
    Milioni Srba su 5 Oktobra golim rukama svrgli omrazenog i priglupog coveka koji ih je posvadjao i u rat poveo – ne samo sa svim susedima nego i sa celim svetom.

  6. @brana
    Извртати написано је стварно посебна способност некога ко није „тешко глуп“ или „клинчки аутиста“. Ја сам све то и не успавам у тексту, да видим, да је аутор нечији „симпатизер“, нити је речено, да је СМ био самосталан. Изливати жуч, уз тезу, да је СМ уништио неку државу, за коју су се „наши дедови“ борили? Баш бих волео, да чујем, који су се то дедови борили за Слобину државу? Ја не познајем, нити сам чуо за таквог. Из ког војног пакта и ко је то изашао 1951? Није чудо што неће, да пусте овакве коментаре. Ми овдашњи нисмо криви, што
    имате проблема са историјом и речником.
    Који су то ликови, који „уживају“ у благодетима САД? Такви се не могу ни лупом пронаћи. Могу нам се текстови допадати или не, али ућуткивати га и дискфалификовати га по том основу је непримерено. А не пише против Срба. Напротив!

  7. Тих дугих десет година, почев од 9. марта 1991., за време којих су крвопије попут Вука Драшковића пиле крв Милошевићу док су сви други учвршћивали своје националне државе, прочула се једна баба београЏанка, која је са балкона у центру Београда (у кругу двојке, наравно), егзалтирано махала и аплаудирала уличарима који су разграђивали сопствену државу!
    С обзиром да се данас више ништа не чује о тој бабетини, мора да се раздрагана петим октобром повукла на онај свет?!
    Но, постоји и друга могућност: Баба се маскирала у деду!
    И то не у било ког деду, него баш у деду Ђолета, па нам ето, данас дроби о приглупом Милошевићу!

  8. @Мирослав Анђелковић
    Није деда Ђоле, него Деда ђоле, ради се о псеудониму. Могуће је, да се иза Деда ђолета, у стварности крије управо та баба београЏанка, која је поживела мало дуже, а у међувремену ништа није гледала ни читала. Управо се пробудила и сетила својих „сретних“ дана.

  9. @слободан млинаревић

    Баба Ђоле је мало наглува, па нас не чује!
    Можда и дрема на овом октобарском сунцу на свом балкону ишчекујући да њеном улицом као ономад поново прођу студенти и малолетни гимназијалци и средњошколци са све шерпама и пиштаљкама на челу са Вуком и Зокијем и наравно бубњарем Ђуричићем?
    Узгред, зна ли неко, шта та битанга данас ради у Београду?

    А, не чује нас ни др Џекил, тј. мистер Хајд?
    Бави се науком!

  10. @ Brane (Branimir Marković, brm…)

    ајд сад цензор – стопама Ђоке и Цвије, бриши коментар

    На Стању ствари, поштовани господине, цензуре нема! То ваљда зна и може да посведочи свако ко овде коментарише.

    Но, то што нема цензуре не значи да овакве ваше квалификације…

    тешке глупости или клиничког аутизма

    … не искачу из оног што је пожељно и онога што се виђа на Стању ствари.

    Суштина није у цензури и/или да је неко овде заштићен, него су једноставно такве ствари увредљиве а никако не доприносе расправи, па вас молим да их не употребљавате.

  11. Извртати написано је стварно посебна способност некога ко није „тешко глуп“ или „клинчки аутиста“.
    pa odmah zatim kaže: Изливати жуч, уз тезу, да је СМ уништио неку државу, за коју су се „наши дедови“ борили? Баш бих волео, да чујем, који су се то дедови борили за Слобину државу? Ја не познајем, нити сам чуо за таквог.

    carski

  12. @brana
    С обзиром, да нисте били прецизни, вероватно нисам схватио на кога мислите, када сте споменули дедове. Колико је мени познато, наши дедови са територије Краљевине Србије гинули су у Првом светском, а наши дедови са територије НДХазије су гинули у Другом. И много, много их је изгинуло. После тога, наши дедови нису имали прилику, да гину, па Вас молим, да објасните, шта сте желели, да нам саопштите и о којим и чијим „дедовима“ пишете. Било је и питање, на који војни пакт из 1951 мислите?

  13. @ слободан млинаревић
    moj deda se borio na SOlunskom frontu kao doborovoljac iz AMerike.. za državu u kojo ćemo svi živeti zajedno a koju je sj… vaš idol između ostalih mnogo rp 5. oktobra 2000. .. deda nije bio državljanin Srbije niti je do oslobođenja ikad bio u Srbiji .. mogao je da se voza Fordom i popuje i navija da slavno izginu iz udobnosti čilkaških saluna … pa me malo nerviraju suprotni primeri ..
    ako su vam dede poginuli od deda nekih drugih са територије НДХазије najmanje što treba da radite je da ne ličite na dede tih drugih, sluge stranih imperijalnih sila, nego na svoje dede

  14. на који војни пакт из 1951 мислите?

    donositi sudove o istoriji bez poznavanja najpresudnijeg događaja je ..danas tipično

  15. @brana
    Поступак Вашег деде је достојан сваког поштовања и ми то МОРАМО поштовати у сваком погледу. Оно што ме буни, је неспоразум о томе, ко за кога навија и како сте Ви акључили, да ја имам било каквог идопа? Моја питања из претходног коментара остају.

  16. „како сте Ви акључили, да ја имам било каквог идопа?“
    па због метода скретања са теме дискусије извртањем ..
    а тема је – што се правите блесави да Слободан МИлошевић нема везе са ДОСом.. а да сви заједно немају везе са уништавањем одрживе и потенцијално моћне државе или заједнице држава која неће бити ни слуга Немачке ни слуга Русије ни покојне САД (либералне, данас постоји нека фашистичка)…. алтернатива слугерањству једних којег се оправдано гнушамо није слугерањство другим …
    ми треба из ове буре да извучемо колико толико очуван брод, а не да водимо туђе ратове

  17. @branadelmar
    Није ми јасно, шта се дешава? Ја питам Брану, а јавља се Бранаделмар? Ако је то исти лик молио бих, да ми се саопшти. У мом друштву, СМ никада није имао никакве симпатије. Проценили смо, да човек, који се није бавио спортом, кога не интересује спорт, НЕ МОЖЕ, разумети друштвене односе и да је мало вероватно, да може бити успешан у регулисању, утицању, на исте. Према томе, СМ НИКАДА није био мој идол. За његовог вакта имао сам преко 40 година, те рачунам, да сам могао, уз другове око мене и са њиховом помоћи, да доносим исправне закључке.
    Ви показујете, НЕДОПУСТИВ, надостатак познавања историје, друштвених односа, економије, религије, ако сматрате, да је свеједно бити са Русијом или са неким другим. Гомилање тешких речи неће, нити, могу бити доказ исправности Ваших ставова. Уколико сте заинтересовани, да о било којој теми, покренутој од Вас, сазнате више, јавите се на мој мејл slobodan.mlinarevic@gmail.com
    Биће Вам прослеђени ауторски текстови о свакој теми коју сте покренули, или која Вас занима. Надам се и очекујем, да сте у могућности, да на исти начин Ви „просветлите“ мене.

Оставите коментар