Ђакон Ненад Илић: Сасвим кратка историја наше Цркве 

„Христос је једино ново под сунцем”, а Црква у којој је Он мистично присутан једина је савршена заједница на земљи. Савршена због тога што је у њој свака личност, са њеним посебнима даровима (талентима), вредност изнад свих осталих али, опет, неодвојиво од органске заједнице (Бога и човека, човека и човека, човека и природе).

ni-1102014

Ипак, историја нас је довела до тога да мало њих ту истину данас осећа. Узроци томе су како у нехристијанизованом свету, тако и у пракси саме Цркве. Осим тога што је организам у коме су Бог и човек мистично спојени, она је и организација, и скоро увек у сарадњи или додиру са другим људским организацијама.

Иако није од овог света, она од почетака има за циљ да прожме свет, да га мења и приближава Богу и обећаном Царству Небеском. У блиском додиру са светом, Црква је имала променљивог успеха. На својим почецима, кад је била и отворено прогањана од моћне Римске империје, Црква је била и поред бурних унутрашњих неспоразума и невиђених спољних притисака, јака и у непрекидном органском расту.

Прекид прогона и прихватање Цркве од стране државе, прво у виду толеранције, а убрзо и као званичне религије Царства, довело је до „револуционарног” скока у броју крштених чланова Цркве, раста и усложњавања црквене организације, али и до разређености органског .

Историја хришћанског Запада и Истока, убрзо су, поготово после пада Западног римског царства, почеле знатно да се разликују. Споро обнављање Западног царства преко покрштених варвара уз велику улогу Цркве, и континуирано хиљадугодишње источно Византијско царство носили су сами по себи и велике разлике у односу цркве и државе.

Спајање идеја Светске Римске државе и светске мисије хришћанства утицало је подједнако битно иако на различите начине и са различитим последицама, и на Исток и на Запад.

Запад је подвлачио апсолутну супротност небеског и земаљског царства (у многоме као последица разочарења због пропасти Западног царства) Исток је прогласио „симфонију” између „божанских ствари” и „људских дела”, складну сарадњу Цркве и државе на чувању вере и изградњи друштва заснованог на милосрђу и хуманости. Покушај да се Држава преведе у Цркву (на основу учења св. Августина) на Западу је завршио претварањем Цркве у државу, класичним „промашајем теме”.

Византијски свет упао је у другачију трагичну замку: сматрао је да држава као таква може да постане хришћанска.

Црква на истоку је признавала реалност зла у свету, али је претпостављала да зло може да буде контролисано ако се цела „васељена” потчини управи једног цара и духовном вођству једног православног свештенства.

Грешка је настала на основу површног тумачења оваплоћења Христовог, тако што се тврдило да је идеална људска природа која се у Христовој личности спојила са Божанском, могла да нађе израз у Ромејском царству.

На западу Црква се претопила у моћну организацију, а на Истоку је сачувала своју мистичку органичност, тиме и отворен приступ њених чланова Богу, али је решавање многих питања око организације препуштала држави. Монаштво на Истоку доживело је свој процват управо из црквеног сазнања да се свет у хришћанском царству није много променио, да потпуне симфоније између државе и Цркве не може бити, да се Царство Небеско мора сведочити посебним подвигом. Касније, кад је на много примера могла да се увери како изгледа право лице државе, Црква није имала ни снаге ни жеље да се од државе одвоји, нити да донесе јасне закључке:

Хришћански идеали покрећу само поједине хероје вере и дају импулс онима који човека желе да приведу ближе „животу у Христу” али су неприменљиви и неоствариви коришћењем средстава која су доступна и драга држави. Хришћани као „род изабрани” увек ће бити врста елите, без обзира из ког социјалног или културног слоја потичу.

Искуство Византије, прешло је на народе који су од ње примили хришћанство, тако и на Русе, Србе.

Кад је српска средњовековна држава доживела пропаст, Црква је, и сама ослабљена, остала без државе, сама с народом.

Направила је велики подвиг сачувавши у народној култури под туђинском, нехришћанском влашћу, много хришћанских елемената и хришћанских вредности.

Вођена византијском мишљу она је, не сналазећи се у промењеној улози, више од свега чувала идеју обнове државе. За разлику од Византије – националне, не-васељенске државе.

И кад је коначно дошло до обнове дуго жељене државе, испоставило се да народни прваци недовољно утемељени у православљу, и без знања о организовању тако компликоване структуре, спремно прихватају Западни модел секуларне државе и његове доносиоце .

Пребацивши све своје напоре у учвршћивање и очување националне идеје, која је већ пратила Државу у позападњачењу, Црква је уствари наставила своју сарадњу са државом уз још један уступак. Њен утицај је слабио, али једино што се није покушало то је било превредновање и преформулисање односа Цркве и државе. О покушајима да одговори на своју улогу без чврсте сарадње са државом, нема ни говора.

Држава се све више мешала у црквене послове, а Црква је све мање могла да утиче на државу.

По стварању Југославије, Црква је дочекала спајање свих група српских епархија у обновљену Патријаршију, као поклон нове државе. А онда је при покушају увођења конкордата са Ватиканом, можда последњи пут снажно манифестовала своју вољу пред државом.

Долази други светски рат, интернирање и страдање владика и самог патријарха од стране окупационих власти, као и огромно страдање у НДХ. У грађанском рату у Србији и Црној Гори страдају многи свештеници. Тек што је са теолошког факултета изашло неколико генерација школованих свештеника – поново прогони, од стране одрођених припадника нације којој је Црква тако усрдно служила, уместо да је усмерава и води.

Целокупна активност Српске Цркве од доласка комуниста састојала се практично у служењу литургије са малобројним преосталим верницима, и бледе активности на очувању обичаја.

Може се рећи да се активност Цркве свела само на борбу за голи опстанак.

Пошто је Црква улазећи у блиски однос са државом прво испустила да у том односу води, затим се прихватила вођења нације, па и ту изгубила своју улогу, држава јој је оставила само улогу чувара обичаја и народног сећања, па и то у сасвим суженим оквирима.

Буђење српског национализма осамдесетих година Црква прати с надом и лако се укључује у догађаје. Наговештај поновног уздизања, преко делатности у којој је својевремено показала највише успеха, мотивише један број даровитих владика и свештенства да изађу из резервата у коме су били заробљени.

Врло брзо испоставиће се да се ради не о здравом национализму него о провидној политичкој манипулацији. Јединство народа се цепа, опустеле су и неке епархије, национализам је компромитован, држава се распада, а Црква није успела да искористи национално буђење за скретање погледа нације ка ономе што чини основу Цркве, ка Богочовеку Христу.

Српска нација, као стара европска нација, основана је на вредностима Православља. Те вредности је у највећој мери заборавила, мада је дуг период поистовећивања Цркве и нације оставио у животу српског народа дубоке трагове. Постојање тих вредности и њихово занемаривање, гурање у други план, довеле су и доводе у нашој историји до великих падова изазваних и неком врстом колективне гриже савести.

После тешке историје коју смо преживели и после искуства последњих два века која су протекла у знаку умањеног значаја Цркве, можемо закључити да нити може да се реши питање српског националног идентитета нити српске државне организације, без освешћивања православног садржаја српске историјске мисије. Некаква обнова државе, економије, заједничког идентитета народа можда је могућа без Црквене обнове, мада је и то у последње време под великом сумњом, али ће се онда радити о народу сасвим другачијег идентитета и имена, и веома плитког темеља.

Црквена обнова неће бити нимало лака. Она не сме бити директно везана ни за нацију ни за државу, да би и нација и држава имали од ње истинске користи, а без те обнове тешко се може замислити народна и државна обнова која би се звала „српска“.

Велика обнова коју је православље у овом веку доживело у области теологије назива се међу самим теолозима „излазак из Западног ропства”. Наиме, у дугом периоду кад нису били у стању да школују своје свештенство и да раде на креативном прихватању и преношењу Предања, Православни су примили много тога из теологије и праксе римокатоличке и протестантске цркве. Главни догмати и језгро Литургије сачувани су, али тумачења и превођења у праксу основних истина Цркве у многоме су претрпели западни утицај.

У двадесетом веку Руски теолози свештеници, и хришћански писци, који су избегли после револуције, оставши без државе и без додира са главнином своје нације, окренули су се „чисто црквеној” проблематици и тако покренули талас креативног изучавања светоотачке књижевности, литургике православне цркве, који је утицао и на остале православне: у Грчкој, Србији, Румунији…

Најплоднији представници ове теолошке обнове оставили су нам значајна дела са многим отвореним питањима која треба проверити у пракси. Међутим у пракси се не дешава много. Ситуација је по много чему слична међу свим православнима.

У Србији је сада стање отприлике овакво:

Црква којој је држава одузела и никад вратила разноврсна добра а у међувремену јој даје нешто новца – допринос обнови „историјско-културних споменика”(тј. Манастира), допринос обнови и изградњи „верских објеката”, подршку средњем и високом теолошком образовању, уплаћује доприносе и здравствено осигурање свештеника и верских службеника, као и одређену помоћ свештеницима у појединим крајевима – у великој мери се претворила у институцију којој је главни циљ да се самоодржава. Притом је све организовано као некакво привремено стање док поново не дође до правог „брака“ државе и Цркве, који заправо ретко ко и очекује. То ишчекивање, уз „теолошка“ правдања пасивног стања, доприноси одсуству било каквих промена. То одговара како држави која све више нагиње западу и западним вредностима, тако и већем делу професионалног свештенства (свештеници у садашњим условима функционишу као нека врста малих привредника, којима владика поверава одређени број потенцијалних потрошача религијских услуга да би затим радили на учинак) али и већини крштених чланова Цркве који немају времена или воље да своје крштење актуализују активнијим учешћем у црквеном животу.

Све у свему, без обзира на повремене вербалне сукобе на линији Црква -држава, Црква нема снаге а често ни воље да одлучно заштити поверени јој народ од погубних процеса којима је изложен. Уважавање незадовољавајуће реалности још увек носи печат времена у коме се Црква борила за голи опстанак. Обавеза да се врати својој мисији, интензивнијем ширењу Христове поруке и успостављању другачијег начин живљења, константно се одлаже за нека будућа времена. Чак и увођење верске наставе у школама дошло је више као поклон државе, упакован на начин да се Црква заправо задржи од већег уплитања на друштва. Без обнове црквеног живота и досетљиво маргинализована верска настава остаје само лепа прича о идеалном, које не обавезује.

Епископи стоје на челу превеликих (по правилу) епархија, које су организоване на начин необичних „развучених”, „виртуелних“ државица. Тек поједини даровити свештеници имају снаге да се поред продаје религијских услуга баве духовним потребама парохијана и црквеном мисијом. Иако је теоријски центар Православља постављен на Литургију, она у пракси, сем у већим градовима, по значају за већину крштених чланова Цркве стоји далеко иза крсних слава, венчања, крштења и сахрана. Многи крштени заправо остају недокрштени јер се никад нису причестили Светим и животворним Тајнама, а уместо модела хришћанске обнове живота, по моделу страначке демократије наметнуто им је страсно опредељивање у неспретном сукобу око обредних питања, што Цркву додатно слаби.

Црква ће постојати док постоји свет, за оне најупорније и најгорљивије чува и сачуваће приступ највећој вечној Истини, али мора да препозна у садашњем тренутку потребу интензивирања своје мисије и обнови целокупног живота заједнице. Нема друге организације која може да помогне српском народу, али и сваком појединцу у њему, да опстане пред налетом либералног глобализма, моралним пустошењем и релативизацијом вредности које он доноси.

Пред Црквом је данас задатак да макар покуша да одговори на Христову заповест да се у љубави шири. Прво да у језгро које је сачувала заиста прикључи све крштене. То наравно зависи од њихове слободне воље, али јасан позив морају да чују.

А да ли се ради о последњим временима која ће Цркву сабити у „мало стадо”, или ће она опет допринети обнови пропадајућег света, то само Бог зна.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Да разјаснимо: „наметнуто…страсно опредељивање у неспретном сукобу око обредних питања“ (четврти пасус од краја, последња реченица) наметнули су екуменисти, узурпатори власти у марионетском Сабору СПЦ. То су рушитељи Цркве Христове. Ако прећуткујемо да су екуменисти неумољиви изазивачи тог сукоба доприносимо „моралном пустошењу и релативизацији вредности“ из последње реченице следећег пасуса. „Ћутањем се издаје Бог“, како рече један свети. Узгред, о историји наше Цркве, али и лажне, римокатоличке, највише говори прича из Јасеновца. Ту су затим и нешто мање обимне приче из Јадовна, са Пага, из Пребиловаца, итд. Када апсолвирамо те приче и коначно положимо испит из „учитељице живота“, можемо прелистати и понеку књигу која спада у званични домен историје Цркве. Чисто факултативно, наравно.

Оставите коментар