Вилијам Валичела: Смртна казна – аргументи за и против

Тежина казне треба да буде у складу са тежином злочина

bill-valicelallaНа различитим местима где сам писао у одбрану смртне казне често сам се позивао на принцип да казна мора да одговара тежини злочина. На моје изненађење, неки читаоци су овај принцип изједначавали са варварском верзијом lex talionis, законом талиона, који укратко подразумева око за око, зуб за зуб. Ова конфузија показује да неко ретко може да буде довољно јасан, нарочито у заглупљеном друштву где велики број људи није способан да мисли у моралним категоријама. Недавно сам од једног читаоца примио писмо следеће садржине:

Ако је ваш аргумент да казна мора да одговара злочину, шта са случајевима екстремне окрутности? Да ли би држава у оваквим случајевима требало да примени тортуру? Наравно да не, јер би то било нехумано. Шта чини ове случајеве различитим од случајева смртне казне?

Питање показује конфузију између принципа да казна треба да одговара почињеном злочину и принципу око за око, зуб за зуб. Све што сам писао о смртној казни подразумева прихватање Осмог амандмана Устава Сједињених Америчких Држава у коме се између осталог каже да у судском поступку неће бити примењене окрутне или неуобичајне казне.

Шта се тачно подразумева под окрутним и неуобичајеним казнама може бити тема разумне дебате. Али се надам да се сви можемо сложити да су спаљивање на ломачи, разапињање, вађење очију очигледно окрутни и неуобичајни начини кажњавања. Ми Западњаци овом списку можемо додати каменовање због почињене прељубе, сечење руке због крађе, бичевање жене јер ју је пољубио странац и сакаћење гениталија.

Принцип да казна треба да одговара почињеном злочину не подразумева да држава чини било који од споменутих окрутних поступака, да силује силоватеља, да злоставља Теда Бандија[1], или да трује антифризом жену која је свог супруга убила тако што је у пиће додавала антифриз.

Принцип да казна треба да одговара почињеном злочину почива на сразмерности. Идеје је да правда захтева да тежина казне одговара, односно да буде сразмерна тежини почињеног злочина. Очигледно, казна може да одговара злочину а да притом кажњавање не подразумева вршење чина истоветне врсте као онај који је починио злочинац. Претпоставимо да човек који силује жену буде ухваћен, оптужен и на крају осуђен на ноћ у затвору и глобу од 50 долара. То би била очита травестија правде јер би био прекршен принцип да казна одговара тежини почињеног злочина: превише је блага. Али осудити силоватеља на смртну казну убризгавањем инјекције би такође било кршење принципа да тежина казне одговара тежини почињеног прекршаја: казна је у овом случају превише тешка.

Размотримо случај човека под именом Клејтон Локет[2] – либерали би га вероватно означили као џентлмена – који је брутално силовао и убио девојку тако што ју је живу закопао. Његова егзекуција је одлагана јер је убризгавање смртоносне инјекције постало врло компликовано након што су европске фармацеутске компаније престале да испоручују хемијске компоненте неопходне за извршење смртне казне инјекцијом, у складу са политиком ЕУ где је смртна казна укинута. Смрт је сигурно одговарајућа казна за овако брутални злочин.

Али, ако је смрт одговарајућа казна у случајевима попут овог, то не значи да злочинац треба да буде сурово силован, мучен и жив закопан. То би било окрутно и неуобичајно кажњавање.

Сада, овако нешто видите или не видите. Ако не, онда могу да вас прогласим за морално неосетљиву особу. Једноставно нисте способни да размишљате у моралним категоријама нити да разумете шта правда захтева.

Критика три аргумента против смртне казне

  1. Први аргумент против смртне казне може да се назове епистемолошки аргумент. Наиме, не може се знати да је оптужени за тешки злочин крив или не. Аргумент се обично презентује у форми једноставног силогизма:

Смртна казна се понекад извршава над недужнима

Следи:

Смртна казна треба да буде забрањена.

У оваквој форми аргумент је мањкав јер му недостаје једна помоћна премиса:

Било који облик кажњавања који се понекад изврши на недужнима треба да буде забрањен.

У побољшаном облику закључак исправно следи из премиса али сада је главна премиса неприхватљива. Јер, ако је прихватимо, сваки облик кажњавања треба да буде забрањен. Сваки облик казне је барем некада био примењен над недужним људима. Очигледно, ако сте проглашени кривим, то не значи и да сте заправо криви. Први аргумент пати од нечега што би се могло назвати доказна претераност: он доказује превише. Из тог разлога одбацујем овај аргумент а и ви би требало исто да поступите.

Ако је погрешна особа погубљена, та особа не може бити враћена у живот. То је тачно. Међутим, подједнако је тачно да у случајевима где је невина особа заточена десет година, тих десет година њеног живота не могу бити повраћени. Ова два случаја су потпуно аналогна. На овом месту либерали често кажу нешто што имплицира да је њихов главни приговор смртној казни то што је она смртна. Па да, наравно. И треба да буде. Казна треба да буде сразмерна тежини почињеног злочина, и било шта мање од смртне казне би кршило самоочигледан морални принцип који је раније наглашен. Правда захтева смртну казну у појединим случајевима. Ако се не слажете, не могу да кажем ништа друго  до да сте морално неосетљиви. По овом питању које дели левицу и десницу или видите да правда захтева извршење смртне казне у појединим случајевима или сте морално слепи. Крај дискусије. Расправа са морално слепом особом је бесмислена као и расправа са слепим за боје или глувим.

  1. Други аргумент који се често истиче против смртне казне је да она укључује вршење над особом акта који се у другим случајевима сматра за тешки морални прекршај. Можемо га назвати аргументом из конзистентности. Аргумент се своди на то да ако је убијање људи погрешно, онда је убијање људи које врши држава такође погрешно. Проблем са овим, као и са претходним аргументом, јесте да он доказује превише.

Да је овај аргумент успешан он би показао да је сваки тип кажњавања неприхватљив. На пример, ако бих ја, као обичан грађанин, тражио новац од вас претећи тешким последицама ако ми не платите, онда сам ја починио изнуду; али, постоје ситуације у којима држава ради нешто слично потпуно легитимно – на пример када нека државна агенција попут Управе за унутрашње приходе (енглески Internal Revenue Service) одреди глобу због кашњења са плаћањем пореза (наравно, претпостављам да је држава морално прихватљива, нешто што анархисти негирају; али људи који истичу аргумент који ја критикујем обично су либерали који верују у далеку већу државу од мене).

Држава је инструмент присиле који на различите начине ограничава слободе појединаца. Она мора да буде присилна да би могла да обавља свој посао. Ако сматрате да је држава практично нужна и морално оправдана, онда не можете да разумно оспорите да држава има право да изврши смртну казну кад неким од својих грађана.

Ако правда захтева егзекуцију појединих тешких злочинаца – а захтева – онда спровођење правде треба да администрира неки делатник. Боље је да тај делатник буде непристрасан и делимично ограничен различитим правилима и заштитама. Друга могућност је вилигантизам[3]. Овај посао остаје држави.

  1. И на крају ту је аргумент који указује на неисплативост смртне казне. Идеја је да смртна казна није исплатива односно да корист за друштво не претеже у односу на њену цену. Утилитаријанац би можда могао да истакне овакав аргумент, али ја нисам утилитаријанац. Овде је у питању правда. Правда захтева у појединим случајевима извршење смртне казне и апсолутно је неважно колико то кошта, да ли доноси неке користи друштву или чак да ли постоји неко друштво које би имало користи (подсетимо се примера Кантовог последњег човека).

У сваком случају, висока цена извршења смртне казне није нужна. Она лако може бити умањена. Може да се постави ограничење број инстанци за апелацију – то ограничење би и требало да буде постављено. Ако би осуђени зликовци били погубљени за краће време то би повећало ефекат одвраћања потенцијалних зликоваца који смртна казна има. По мом мишљењу, аргумент да смртна казна нема одвраћајући ефекат је по мом мишљењу безвредан. Ако се изузму особе склоне самоубиству, људи воле живот – укључујући наравно и криминалце. Брза и сигурна егзекуција као казна за најтеже злочине сигурно би имала велики ефекат одвраћања.

Морам да напоменем да ако би се показало да се у неким правним системима смртна казна не примењује поштено и праведно (на пример као последица предрасуда према људима блискоисточног порекла) – у том случају бих подржао мораторијум на извршење смртне казне у том конкретном правном систему. Али ово питање је различито од питања принципа. А принцип је оно о чему је у овом тексту било речи.

Вилијам Валичела је амерички филозоф и аутор блога Mavеrick Philosopher

Текстове Three Arguments Against Capital Punishment Demolished и The Punishment Must Fit the Crime са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Тед Банди (енглески Ted Bundy, 1946—1989), амерички серијски убица, силоватељ, киднапер и некрофил који је убио већи број жена и девојака током 1970-их година а можда и раније. Број његових убистава процењује се између 30 и 36, али горња граница можда није коначна. У два наврата успео је да побегне након хапшења, али је коначно 1978. године приведен правди. Погубљен је на електричној столици 24. јануара 1989. године.

[2] Клејтон Локет (енглески Clayton Lockett, 1975—2014), амерички убица, силоватељ и киднапер. Локет је 2000. године осуђен на смрт. Егзекуција је у више наврата одлагана, да би покушај изведен 29. априла 2014. био неуспешан јер је употребљена неодговарајућа смеша хемикалија која раније није била коришћена.

[3] Вилигантизам, активности којима се описују активности приватних лица коју су преузели вршење правде у своје руке.

ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 29. 9. 2014 – додат је тачан извор текстова (Three Arguments Against Capital Punishment Demolished и The Punishment Must Fit the Crime) који су посрбљени и исправљен је назив блога В. Валичеле (уместо погрешног Mavarick стављено је Maverick).



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

Оставите коментар