Џејмс Бизе: НАТО у центру новог Хладног рата

(Ottawa Citizen, 9. 11. 2014)

220px-James_Bissett2007

Џејмс Бизе (Извор: Википедија)

Организација Северно-атланског савеза (North Atlantic Treaty Organization – НАТО) замишљена је као чисто одбрамбена организација. Када је Бриселским споразумом 1948. успостављен Европски одбрамбени савез састављен од пет европских земаља, тадашњи канадски министар иностраних послова, Луј сен Лорен (Louis St. Laurent) је предложио да се он прошири тако да у њега уђу и Сједињење Државе Америке и Канада.

Годину дана по том, априла 1949, створен је НАТО. Основна сврха нове организације је била да државе чланице одбрани од било каквог напада из Совјетског Савеза и да делује у складу са Повељом Уједињених нација.

НАТО је створен по завршетку Другог светског рата. Његови су оснивачи били болно свесни чињенице да се до средине 20. века стигло са завршена два светска рата и пошто је атомска бомба већ била бачена на цивилне циљеве и градове. Били су чврсто одлучни да рат и насиље не смeју постати норма код решавања спорова, па је у таквом духу конципиран и сам Члан I овог пакта.

Члан I овог пакта је ово сасвим јасно нагласио. Он гласи:

Државе чланице се обавезују, онако како је то успостављено Повељом Уједињених нација, да било какав међународни спор у који би биле умешане решавају мирољубивим средствима и на такав начин да међународни мир, безбедност и право не буду угрожени… и да се уздрже од претње силом и њеног коришћења на било који начин који не би био у складу са циљевима Уједињених нација.”

Током педесет година НАТО је успешно одвраћао агресију која би била усмерена према Западу. Комбинација конвенционалне војне силе и нуклеaрног оружја створила је међусобно разумевање да оружани сукоб између два супротстављена табора једноставно није прихватљив. Од критичне важности је, међутим, био управо Члан I зато што је он гарантовао Совјетском Савезу да ни њега снаге НАТО-а никада неће напасти. Члан I је тако и за Совјете представљао безбедносно покриће.

Иронија је што пад совјетског царства нијe уједно постао и весник новe ере безбедности за Европу. Управо супротно, пад овог царства је изазвао кризу и у самом НАТО-у. Након што су се војске земаља Варшавског пакта вратиле кућама, питање је шта је и даље било оправдање за очување тако скупе и моћне војне силе у Европи? Одговор НАТО-а је био „бизнис као и до сад“ (Business as usual), тј. настављање са Хладним ратом. Као угледан бивши амбасадор САД-а у Москви, Џорџ Кенан (George F Kennan), још је 1987. године написао: „…Кад би се сутра десило да Совјетски Савез потоне, да га прогутају воде океана, амерички војно-индустријски комплекс би остао суштински непромењен све док за њега не буде измишљен неки други противник. Било шта другачије било би неприхватљив ударац за америчку привреду.” И све до своје смрти Кенан није престајао да критикује и да оспорава непријатељско НАТО-ово опкољавање Русије.

НАТО у ствари и није морао да тражи себи другог противника, довољно је било да се само претвара да се ништа није променило, па се према томе одговарајуће и понашао. Понашање НАТО-а према Русији довољно јасно све каже; а све то је још додатно наглашено дволичношћу, двоструким стандардима и лицемерјем. Једна од првих ствари које су урадили било је то да Савез – од чисто одбрамбене организације – преобразе у организацију способну да војно интервенише са циљем да силом разрешава међународне спорове. Прилику за то им је пружило 78 дана дуго бомбардовање Србије, марта 1999, које је НАТО спровео без овлашћења Савета безбедности УН-а. После тога је, погазивши и Резолуцију 1244 УН-а којом се Србији признаје суверенитет над Косовом, НАТО признао једнострано проглашење косовске независности – а које је објављено чак и без икаквог – макар и самог фингирања – референдума.

За време бомбардовања, на прослави НАТО-овог 50. рођендана, амерички председник Бил Клинтон најавио је и нову улогу за НАТО – од сада ће, изјавио је он, НАТО у суштини бити спреман да интервенише било где и било када, и то кад сам буде одлучио да тако уради. Члан I пакта је тиме био стављен ван снаге, претпостављамо декретом америчког председника. Пакт на којем је НАТО заснован је тиме био изврнут наглавачке. Током истог тог месеца НАТО је у своје чланство примио Пољску, Мађарску и Чешку Републику, а тиме је прекршено обећање раније дато председнику Русије, Михаилу Горбачову, да уколико Русија допусти уједињење Немачке унутар НАТО-а, да се та организација неће никада по том проширивати ка истоку.

Тренутна криза у Украјини представља претњу по глобалну безбедност, a у најгорем случају би могла да доведе и до нуклеарне катастрофе. А у најбољем случају она представља наставак Хладног рата. Тужно је то, зато што је та криза потпуно непотребна и зато што за њу искључива одговорност лежи у рукама од САД-а предвођених НАТО сила. А безмало отровном и заразном пропагандном навалом којом Русију криве за укупну нестабилност и насиље Украјини просто се превиђа реалност и сасвим очигледне чињенице.

Још од пада Совјетског Савеза је НАТО, подстицан од стране САД-а, био одлучан да Русију окружи својим, непријатељски расположеним, чланицама. Први покушај да се Украјина преведе на Запад била је „Наранџаста револуција“ 2004. године – којa није успела, али је НАТО наставио са таквим напорима па је сада „ослободио своје псе рата“ и пустио их на ту несретну земљу.

Неизбежно је било да ће ширење НАТО-а на исток кад-тад изазвати непријатељску реакцију Русије. Напад на Јужну Осетију јула 2008, који је извела од Американаца наоружана и обучена војска Грузије, био је она последња кап, па је Русија коначно показала зубе и за свега 48 сати сасвим скршила грузијску офанзиву. А онда су Руси на ту свежу рану још сипали и со, па сy признали независност и Јужне Осетије и Абхазије. Председник Путин је упозорио да ће незаконито признање Косова да успостави опасан преседан и да угрози систем међународног мира и безбедности. Очигледно је да су та упозорења пала на глуве уши, па је сад зато поново отпочеo Хладни рат. A није требало тако да буде.

Дошло је време када би грађани НАТО земаља требало да од својих влада захтевају да се принципи садржани у изворном тексту НАТО-а поново уважавају и да се примени и поштује и његов Члан I. Ратоборне изјаве, санкције и други рату слични потези (ионако неуспешни) неће помоћи да се дође до мирољубивог решења. Генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмусен, требало би да престане да прети Русији и да, уместо тога, свету изнова потврди да ће Члан I НАТО-а бити спроведен.

Џејмс Бизе (James Byron Bissett) је бивши канадски дипломата и амбасадор у Југославији, Албанији и Бугарској

Са енглеског превео: Стеван Бабић

 



Categories: Посрбљено

Оставите коментар