Државно Дно недржаве Жутије већ је показало – што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ – шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава.
„А un solo disparo”
Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ – о којем је овде већ било речи.
Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.
Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) – и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани – ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.
Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац.
Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.
Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.
ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ
- Трећа епизода серије „На пуцањ одавде“
Categories: Сиви соко
Slažem se da su izjave kako Srbija neće više izazivati ratove neprihvatljive i u najmanju ruku pokazuju totalnu diplomatsku neukost. Tako nešto ne bi izjavile ni države čija je odgovornost za ratne sukobe očita. Ali nisam siguran da ima nečeg problematičnog prisustvovanju proslavama u Flandriji, ne znam o kojoj proslavi je tačno reč ali ako smo pozvani kao saveznici Francuske i Britanije (i SAD) trebalo bi i da se odazovemo. To što je naša države pretrpela ogromnu štetu od njih prethodnih decenija ne treba da nam pomuti razum i da zaboravimo važnost savezništva sa njima za naš politički (a dobrim delom i biološki) opstanak.
Slazem se sa autorom da treba podrzati borce za slobodu, ali, MUDRO
Kao sto je kod nas uobicajeno, autor pominje TRIJUMF Srbije u Vel. ratu i godisnjicu POBEDE.
Oni koji znaju sta je Srbija prezivela u Vel. ratu, treba da se upitaju :
– Kakav je to tijumf ? Kakva je to pobeda ? Pirova ?
– Da nije bilo atentata, ili, da je Srbija prihvatila ultimatum, da li bi bolje prosla ?
За оне које не знају шта је било у Фландрији, а коментаришу, господин Малић је поставио и линк, па се могло упознати, пре коментарисања.
Нема мудрије одлуке, од оне које су наши преци донели 1914 и свих ранијих година. Како ми, данас, можемо довољно знати и при том оспоравати њихове одлуке? Као, ми знамо, шта су они све знали и шта је било у њиховим главама?
Шта год, да је Србија преживела у Великом рату, сигурно је, да није било могућности, да се ратне намере Аустроугара спрече. Само је ревизионистима и паметњаковићима, сада јасно, да су Срби у прошлости имали избора! Наравно, да је Србија тријумфовала у Великом рату и да се жртве нису могле избећи. Вероватно се толике жртве, нису могле предвидети, али да ли неко може, будућност да предвиди?