Небојша Малић: Преумљени

У овонедељном магазину британских Срба, Бritićнашао сам занимљив есеј на тему језика и средине. Реч је о резимеу научне дисертације Марије Томовић, резултату вишемесечне студије говорних навика Срба у Енглеској (Лидс, Лондон, Телфорд, Дарби и Лестер). Цитат једног од саговорника послужио је као наслов дисертације: „Stop talking English! That’s not the point.“

e-britic

Илустрација: еБritić 

Та парадоксална команда да се престане говорити енглески – на енглеском! – је, вели Томовић, савршена илустрација начина говора учесника у студији: 26 Срба, прве или друге генерације (20 је рођено у Енглеској), у распону година од 18 до 69.

Резултати у целини – пише Томовић – показују да се енглески користи као „матрица“, тј. темељ, у који се онда ту и тамо убацује српска реч или фраза. Иако су ти прелази течни и чести, енглески је свеједно доминантан. Чак и у мешаним језичким конструкцијама, српски је био „матрица“ далеко мање (40% ређе) – што, наводи Томовић, потврђује закључак холандског професора Питера Мајскена (Pieter Muysken) да је процес мешања језика једносмеран.

Притом непознавање српског није било проблем: сви учесници су били способни да „изговоре дуже реченице на српском, показавши јасно познавање српске синтаксе и граматике.“ Томовић сматра да је пресудна била чешћа употреба енглеског у свакодневном животу. Такође наводи да су екавци чешће говорили српски од ијекаваца – али се суздржава од преурањених закључака зашто је то случај, пошто би то захтевало политичко и социо-лингвистичко истраживање ван оквира њене тезе.

Као некога ко већ дуже време живи (силом прилика, напомињем) у САД, резултати ове студије ме нимало не изненађују. За разлику од многих других група, Срби нису склони гетоизацији, већ се релативно брзо интегришу у друштво око себе. Мада чувају верске и културне обичаје, језик је стравично запостављен: мало ко из генерације рођене у Америци говори српски.

Када сам пре пар година био у Хамилтону (Онтарио, Канада), био сам пријатно изненађен што је мој домаћин – рођени Канађанин – течно говорио српски. Не само то, већ је био и гуслар и родољубиви активиста, а деци је дао српска имена. Глумица Стана Катић је такође из Хамилтона, и чуо сам је како течно говори српски (и то с прелепим крајишким нагласком). Можда је у питању специфичност канадске политике толеранције других идентитета, осмишљене као противтег франкофонском сепаратизму. У САД се концепт „мултикултурализма“ односи углавном на повлаштене групе, што Срби ни на који начин нису.

Иако су Срби у Америци већ најмање двеста година (прича се, и дуже), са подужим списком подвига и достигнућа, до те мере су интегрисани и асимиловани да су постали невидљиви. Своје писмо и језик су умногоме запоставили, културу заборавили. Говоре енглески, чак и у цркви (у којој год цркви да сам био, литургија се служила на енглеском!). Деци дају америчка имена (Сем, Роберт, Мери). Мисле амерички.

Испод текста Марије Томовић видео сам само један коментар, који је позивао на очување српског језика – кусом латиницом.

(Сиви соко, 17. 8. 2014)



Categories: Сиви соко

1 reply

  1. Нормално и цивилизацијски је да научиш језик (туђе) средине у којој си се нашао. Јер како ћеш друкчије просперирати. Али је нормално и то да у кући или било где са својом породицом,и српским пријатељима говориш својим језиком и тако чуваш традицију и идентитет. Многи родитељи, греше кад покушавају децу учити језика који не познају. Они стварају конфузију, коју деца преносе у школу и живот и која их у животу дуго прати и ствара проблеме. Боље је препустити учење страног језика квалификованим учитељима, а код куће гајити свој језик. Они потцењују децу и њихове способности да кад знају правилан језик,(укључујућ и свој матерњи), она као комјутери подсавесно прелазе са једног на други, зависно од средине и потребе у којој се снађу.

Оставите коментар