Снимак промоције књига авве Јустина Ћелијског „Православна црква и екуменизам“ и „Екуменизам и време апостасије“ о. Саве Јањића, одржане 22. фебруара 1996. године у Музеју примењених уметности. О књигама, али и о екуменизму, говори су митрополит Амфилохије, епископ Артемије, проф. др Радован Биговић, главни уредник часописа „Образ“ Небојша Крстић и јеромонах Сава.

Само као илустрацију дискусије доносимо транскрипт (1:35:51-1:45:12)

Митрополит Амфилохије: Ми смо истакли негативне стране, које су поразне, нашег учешћа у екуменском покрету. Али, поштења ради, истине ради, хришћани смо и морамо да кажемо – има и друга страна читаве те приче. Да није било Флоровског у Њу Делхију, не би основа екуменског покрета било учење о Светој тројици. Једна велика борба, било је доста протестаната који нису хтели да уђе Света тројица као личност Богочовјека, као основа екуменског покрета. Благодарећи присуству православних, великих теолога – не било каквих, не знам каквих дипломата и дилетаната као што то обично бива – на првом месту Флоровског, али није био само Флоровски, дошло је до једног утицаја православља, макар до једног малог степена. И не само тај утицај, ко је ишао по Западу видеће да је присуство православља и те како дјелотворно било – имате море оних који сликају православне иконе, имате читаве центре духовне који се интересују за православље, отац Илија Масторапулос написао једну књигу, владика Артемије то сигурно зна, „Носталгија за православљем“, где наводи велике личности западног хришћанства који чезну за изгубљеном равнотежом, који осећају трагику западног хришћанства. […] Четврто, само да кажем, једно је чињеница: Запад у једном тренутку, с обзиром на своју гордост и изолованост живљења западних држава дуговјековну, није имао појма о православљу. Само ћу навести примјер да су озбиљни људи, теолози, писали да у оквирима турске империје постоје некакви остаци некаквих хришћана, који кувају људско месо и њиме се хране, и наводили су Грчку. Узмите Гибона, познатог историчара, какав је његов однос – јер, поготову од 14. вијека влада пуно незнање у односу на православље. Православље се нашло изгубљено у моћној турској империји, и Руси међу Монголима – ту је, ја бих рекао, и трагедија протестантизма, што у тренутку реформације нема на хоризонту православља. Кад је био један Хус нема православних цркава, то је потпуно одсечено, откинуто, не постоје. Незапамћено незнање. Тек су касније на Западу појединци, првенствено научници који су се бавили издавањем житија светих и издавањем дјела светих отаца, они су почели да копају на православном Истоку. И ми данас, благодарећи том њиховом труду, ми читамо данас свете оце – сви православни народи – благодарећи издањима римокатоличких теолога. Кад је дошао Величковски, он је дошао из Кијевске духовне академије, а тамо није могао наћи дјела светих отаца – тек кад је дошао у Свету гору рекли су му „имају књиге“. Ствари се морају гледати много комплексније, као хришћани морамо мислити о себи, о свијету… То је моје мишљење. С једне стране, величанство вјере православне, једино што ми православни имамо јесте та вјера, ништа друго немамо, и ако њу изгубимо онда немамо разлог постојања на овом свијету. Наше сведочење православља у свијету је катастрофално, ја то говорим јер сам видио на свих пет континената православну цркву, како је сведочење православља српског православног народа, српске цркве? Реците ми. Какво је сведочење руске цркве? [Из публике добацивање: „Да постоји, само постојање је велика ствар. Уништавани смо крвљу и мачем.“] Хвала, докторе, важи ово што кажете, али с друге стране сведочење православља је сведочење у крви, мученичко сведочење, и ту је ово што ви говорите, Јасеновац, и не само Јасеновац него и Гулази, и не само Гулази него велико море мученичке крви која не може остати да не породи плодовима у будућности. Лако би било рјешити ствари да су оне тако лаке, да су тако једноставне. Оно што је најбитније, по мом схватању, да обнављамо у себи, и у том погледу је драгоцена књига о. Саве – а да не говоримо о књизи о. Јустина, то дубинско самосазнање о Цркви православној, да учимо шта је православна вјера и шта је живљење по вјери православној. Јер није довољна вјера без плодова, што каже – вјера без плодова је мртва. […]

Епископ Артемије: Све ово треба имати у виду што је рекао митрополит Амфилохије, али за то треба много, много времена. Док су ишли на те [екуменистичке] скупове теолози типа Флоровског, Мајндорфа и Шмемана – они су ишли да сведоче и сведочили су. Али тада није било ових сцена које смо гледали [у пратећем филму]. И њих је Бог позвао на време са овога света да не би се њихово дело и сведочанство свело на ово што смо малопре видели. [Повици „Браво“ и аплауз из публике.] И још нешто – тачно је да православни сведоче крвљу својом, али ови православни који овако екуменишу они по тој крви газе бестидно!

Categories: Поново прочитати/погледати