Доношење Закона о раду у Скупштини Србије – тобожњег реформског акта који треба да допринесе покретању српске економије – пратила је једна сложена и дуготрајна медијско-политичка операција. Додуше, представници политичке и медијске елите су у својој огољеној бахатости користили тако грубе и примитивне методе манипулације да је свима, осим вероватно најзагриженијим посвећеницима у напредњачки култ, јасно о чему се заправо ради.

Протест синдикалаца пред Скупштином Србије (фото: Д. Ћирков/Политика)

Пажљивији посматрачи политичких прилика у Србији могу без грешке да препознају све пажљиво неговане стереотипе које су својевремено наметали први турбокапиталистички реформатори пре готово петнаест година. Као и раније, српски радници су, сасвим предвидљиво, лењивци, некомпетентни и неспособни да опстану у тржишним условима. Додуше стереотипи су се мало и изменили. Постпетооктобарска елита је неговала слику крезубих гегула из унутрашњости Србије огрезлих у самоуправљањe, који нису кадри ни да навију сат на фабричком улазу. Напредњачки медијски комесари су од тога одустали јер део њиховог бирачког тела потиче из редова губитника транзиције али не заборављају да направе ново подвајање између напаћених србијанских радника и лењих Београђана – по мом аматерском социолошком суду једну од најдубље укорењених предрасуда у српском етничком корпусу.

Пошто је извештавање медија било мањкаво на безброј начина покушаћу да на основу личног искуства пренесем шта се заправо дешавало у Београду око подне 17. јула а потом ћу се осврнути на медијски и политички театар који је пратио доношење закона. У питању је био један од највећих политичких и социјалних протеста у Србији последњих неколико година, изузимајући екскурзије у Београд које у предизборно време организују велике странке. Од 11 часова у центру Београда окупљали су се представници више репрезентативних синдиката, укључујући Савез самосталних синдиката Србије, Уједињене гранске синдикате Независност, Самостални синдикат грађевинарства, Удружене синдикате Србије Слога, Синдикат српске полиције и бројне левичарске организације (НКПЈ, Комунисти Србије, Леви самит Србије и друге). На први поглед било је јасно да је у протесту учествовало више хиљада људи – проценио сам да је протестовало око 5.000 људи али су неке касније процене показале да је реч о минималном броју учесника. Дневни лист Данас пренео је да се окупило 10.000 људи незадовољних новим Законом о раду (који у тренутку протеста још није био усвојен). Поруке синдикалних руководилаца биле су јасне и директне – очито је да нарушавање радничких права које санкционише нови Закон о раду може да послужи као платформа за окупљање различитих друштвених група. Нажалост, бројни синдикати, патриотске организације и потенцијално угрожени појединци нису узели учешћа, јер су се по свој прилици фаталистички препустили захукталим реформама које спроводи Влада Србије.

Протест синдикалаца (снимак екрана са РТС-а)

Ако изузмемо противуставни Бриселски споразум, доношење мало ког акта Владе је пратила овако широка медијска офанзива. Операција је вођена на више нивоа  и током више дана. Пре самог протеста, припремајући терен за доношење Закона, провладини медији су извели својеврстан медијски линч усмерен против синдикалних првака, посебно Бранислава Чанка и Љубисава Орбовића. Чанак и Орбовић оптужени су да су корумпирани и да су годинама, као синдикални функционери, имали огромне привилегије које су искористили за лично богаћење. Да ли су ови наводи тачни – не знам и немам намеру да споменуте синдикалне прваке браним од оптужби. Ипак, уверен сам да је бављење моралним ликом појединих синдикалних вођа послужило као погодан начин да се у јавности што мање говори о садржају синдикалне борбе, који је апсолутно легалан (додуше овај статус можда оспори нека наредна верзија Закона о раду) и од таквог друштвеног значаја да заслужује скрупулозно и исцрпно извештавање. Чанак, Орбовић и слични функционери продукт су једне политички несазреле средине, у којој је деценијама синдикална борба била маргинализована а претходне године нису искоришћене да се развије синдикална свест. Чак и да зарад расправе прихватимо све моралне дисквалификације синдикалних функционера као тачне не видим на који начин  то оспорава саму синдикалну борбу и њен садржај?

Владина офанзива се одвијала и на нижем нивоу – радници појединих предузећа у фази реструктурирања обесхрабривани су да узму учешће у штрајку обећањима како ће им бити исплаћене заостале зараде и уплаћени доприноси за социјално и здравствено осигурање. Готово једновремено са протестом у Београду премијер Александар Вучић је у Бору изводио занимљиву оперету. Рударима Борског басена је наиме до танчина објашњавао садржај новог закона, обећавао кредите и свеопшти препород – притом није заборавио да нагласи како је имао храбрости да се појави пред хиљаду правих радника, што је са мерама обезбеђења које прате личност његовог нивоа догађај не нарочито високог ризика. Премијеров наступ пратили су спонтани изливи радничког одушевљења. Срећом што на крају, разуме се спонтано, није изговорен неки поклич, рецимо: Чувајте нас београдских нерадника!, или тако нешто.

Премијер Вучић пред рударима у Бору (Фото: Зоран Лончаревић/Ало)

Милорад Вучелић, главни уредник недељника Печат, није пропустио да се у уводној колумни осврне на догађаје који су пратили доношење Закона о раду. У врло садржајном тексту Вучелић је поздравио оставку министра Лазара Крстића (чин оперете који је изведен пре Вучићевог пута у Бор), а потом се у више одељака устремио на корумпиране синдикалне функционере. Вучелић је синдикате оптужио да су се нашли у истом политичком фронту са жутима, тј. разним остацима негдашње Демократске странке која је српско радништво и довела у мизерно стање у коме се сада налази. Такође их је  критиковао да нису били спремни да сарађују са Социјалистичком партијом Србије, док у њој, да парафразирам Вучелићеве речи, није ишчилела последња нијанса црвене боје. Без  обзира на неке квалификације синдикалног руководства које су на месту интересантно је напоменути да поједини аналитичари у тзв. пронационалним медијима и даље не пропуштају да за очајне потезе текућих властодржаца оптуже жути картел што нема никаквог основа у реалним политичким приликама. Такође је сасвим неуверљиво мишљење да је смена турболиберала Лазара Крстића – ако једна политички неуверљива појава попут Крстића уопште може да се идеолошки класификује – преломна тачка после које ће уследити социјално одговорне реформе које ће препородити српску економију. Заправо, далеко веродостојнији сценарио је да је Крстићева оставка још један политички маневар који треба да одврати пажњу од кључног питања – садржаја радничког законодавства који се грађанима Србије намеће.

Колумна Милорада Вучелића у Печату

На крају, верујем да се ово радничко законодавство најбоље може разумети у контексту све бржег и све безобзирнијег сужавања српског суверенитета. Од Бриселског споразума, преко различитих страних саветника, најаве распродаје стратешких националних ресурса, до указивања како и колико треба сарађивати са појединим државама, суверенитет грађана Србије, односно њихових политичких представника, све је мањи и мањи а одлуке Владе у Београду у све већој мери зависе од трећеразредних чиновника из западних држава или институција Европске уније. Серија најављених реформи не да не може да препороди српску економију већ учвршћује полуколонијални статус Србије кога се можда нећемо ослободити ни наредних неколико деценија. Очајно стање српског радништва и апатија која је захватила широке слојеве најпродуктивнијег дела становништва не може а да нас не подсети на стање српског народа после херојских подвига у Првом светском рату. Такво стање је и угледну београдску господу, попут Јован Јовановића Пижона, навело да после решавања националног истакну сељачко питање као кључни политички проблем у чије се решавање морају уложити знатна средства и велика друштвена енергија. У наше време, борба за нарушена радничка права, представља прворазредну патриотску дужност.

Categories: Судбина као политика