Ознаке

, ,

„Фудбал је популаран“, приметио је Хорхе Луис Борхес, „зато што је глупост популарна.“

На први поглед, предубеђење овог аргентинског писца у вези са том „прелепом игром“ наизглед одражава став било којег данашњег фудбалског хејтера, чије се лење опаске понављају као неки рефрен: „Фудбал је досадан. Превише је нерешених резултата. Не подносим лажне повреде.“

f-arg-490

Тачно је – Борхес је заиста називао фудбал „естетски ружним”. Рекао је: „Фудбал је један од највећих злочина Енглеске.” Чак је, наводно, једном намерно заказао своје предавање тако да се поклопи са првим мечом Аргентине на Мундијалу ’78. Али Борхесова ненаклоност према спорту проистицала је из нечега много проблематичнијег од естетике. Он је имао проблем са културом фудбалског навијања, коју је повезивао са оном врстом слепе популистичке подршке, на којој су се уздигле вође најужаснијих политичких покрета XX века. За свог живота видео је елементе фашизма, перонизма, чак и антисемитизма, како се помаљају на политичкој сцени Аргентине, зато је његова јака сумњичавост спрам политичких покрета и масовне културе – чији је врхунац у Аргентини управо фудбал – и те како имала смисла. (“[у фудбалу] постоји идеја супремације, моћи, која ме ужасава”, написао је једном). Борхес се противио било ком облику и форми догматизма, зато је по природи био подозрив спрам неуке привржености својих земљака икаквој доктрини или религији – чак и када је у питању био њихов La Albiceleste (бело-плави тим, прим. прев).

Фудбал је нераскидиво повезан са национализмом – још једна је Борхесова замерка спорту. “Национализам допушта само афирмацију, а свака доктрина која одбацује сумњу и негацију јесте облик фанатизма и глупавости”, рекао је. Национални тимови генеришу национални занос, стварајући могућност бескрупулозној Влади да се користи играчким звездама као својим легитимишућим гласноговорницима. У ствари, то је управо оно што се догодило једном од највећих играча свих времена – Пелеу. “Иако је његова Влада похапсила све политичке дисиденте, такође је и направила огроман постер са Пелеом, који даје гол главом, уз слоганNinguém mais segura este país– Сад нико не може зауставити ову земљу”, пише Дејв Зирин у својој књизи „Плес Бразила с Ђаволом”. Владе, као што је била бразилска војна диктатура под којом је играо Пеле, могу искористити везе које постоји између навијача и националних тимова како би призвале народну подршку, и то је оно чега се Борхес плашио и што је замерао спорту.

borhes-1980

Хорхе Луис Борхес

Његова кратка прича „Esse Est percipi“ може да предочи његову мржњу према фудбалу. Негде на пола приче открива се да је у Аргентини фудбал престао да буде спорт, већ је прешао у сферу спектакла. У том фиктивном универзуму суверено влада симулакрум: представа спорта је заменила прави спорт. „Они [спортови] не постоје ван сниматељских студија и новинских канцеларија”, замера председник фудбалског клуба. Фудбал је тако инспиративан фанатизму, да ће његове присталице чак пратити непостојеће утакмице на ТВ-у и радију, без довођења у питање било чега:

Стадиони су већ дуго напуштени и распадају се. Данас је све исценирано на телевизији и радију. Лажно узбуђење коментатора – зар вас оно никад није натерало да се запитате да ли је све то подвала? Последња фудбалска утакмица у Буенос Ајресу одржана је 24. јуна 1937. Управо од тог тренутку, фудбал, укључујући и читав низ других спортова, припада жанру драме, а изводи је један човек у кабини или глумци у дресовима пред ТВ камерама.

Ова прича нас враћа на Борхесову нелагодност спрам масовних покрета: „Esse Est percipi“ директно оптужује медије за саучесништво у креирању масовне културе која дубоко поштује фудбал и, као резултат тога, чини је отвореном за демагогију и манипулацију.

Према Борхесу, људска бића имају потребу да припадају некаквом великом космичком плану, нечему што је од њих веће. Неким људима ту потребу испуњава религија, некима фудбал. Борхесовски ликови се често хватају у коштац са оваквим жељама, и њихово окретање идеологијама и политичким покретима има разорне последице: наратор приче „Немачки реквијем” постаје нациста, док у “Вавилонској лутрији” и “Конгресу” мале и наизглед безазлене организације се веома брзо трансформишу у огромне, тоталитарне бирократије које деле телесне казне, или спаљују књиге. Ипак, као што нас наратор у “Конгресу” подсећа, тај мамац ових великих наратива доказује толико тога: “ Оно што је заиста важно је што смо осетили да је наш план, с којим смо се више него једном спрдали, заиста постојао у тајности и био је свет и био је ми.”

Том реченицом се тачно може описати оно што милиони људи на Земљи осећају према фудбалу.

Превод: Данило Лучић

Извор: newrepublic.com

(Glif, 28. 6. 2014)