Архимандрит Рафаил (Карелин): Двије главне догматске заблуде савремених хришћана

(Православие.ру, 2. 7. 2014)

Настављамо да објављујемо одговоре на питања портала Православие.ру савременом црквеном писцу и подвижнику, архимандриту Рафаилу (Карелину).

karelin-562014

Главна догматска повриједа ума хришћана данас јесте губитак светоотачког разумијевања Цркве као чувара Истине, Светог Предања и Светог Писма. Поглед на Цркву у либералним круговима, приближава се протестантском промишљању Цркве као људске заједнице уједињене доктринарним споразумом и ритуалима, доживљаја Цркве као савеза истомишљеника. У исто вријеме, најважнија ствар – Божанска страна Цркве као чувара благодати, носиоца свијетлости Тавора и непрестане Педесетнице – брише се, она се доживљава као људска институција.

За модернисте Црква постаје запуштена кућа која се приватизује и прерађује на свој начин, тиме модернизам тоне у глиб у коме Црква постаје запуштена кућа.

Откровење има два облика: Писмо и Предање. Свето Предање, које се огледа у симболичким књигама (доктринарним књигама усвојеним од цијеле Цркве), догматским и канонским уредбама Васељенских Сабора, литургијским текстовима и хагиографским споменицима; све се то девалвирала у очима либералног друштва. Што се тиче модерниста, за њих је Свето Предање у великој мјери митологија, недостојна пажње модерне „образоване“ особе. Што се тиче догми и канона потврђених на Саборима, чувени модернистички аутор Николај Зернов изричито наводи да је „трагедија почела са црквом Васељенских Сабора“[1].

Модернисти покушавају да створе ново аморфно хришћанство, које би одговарало страстима савременог друштва, они покушавају да дискредитују доктринарне изворе, укидају и уништавају, а понекад чак исмијавају теолошку традицију и континуитет претходних вијекова, да би креирали ново аморфно хришћанство, које би одговарало концепту, укусима и потребама, и правилније говорећи, страстима савременог друштва, које је под зрачењем либерализма и хуманизма. Модернисти су склони да не просвијетле свијет и свијетлост Цркве вјечним истинама хришћанства и Цркве, већ да се прилагоде свијету и тиме де излажу сталној секуларизацији.

Другу догматску заблуду видим у настојању модерниста да, у ствари, укину православну сотириологију, избришу из ње догму о искупљењу и створе нову сотириологију под називом „морална теорија спасења“.

Догма искупљења представља срце хришћанске догме, то је срце хришћанства. Спасење човјечанства у Христу лежи у чињеници да је Распети Месија преузео на себе кроз своју патњу и муке казне које је Бог праведно усмјерио на човјечанство. Замјенили смо самог Господа, и то заједно са правдом у љубави – у том смислу одбацујемо голготску жртву.

У пред-револуционарним година прошлога вијека, покрет побуне почео је под заставом обновљенства. Обновљенци наводе да савременог човјека више не инспирише доктрина искупљења и треба пружити нове идеје. Хуманизам као култ човјека није могао да дозволи искупљење, видјевши у њему понижење људског достојанства; њему је више одговарала друга доктрина – да сам човјек себе спасава кроз извршење заповјести Јеванђеља и имитације Исуса Христа као стандарда моралних дужности. У овом дијелу модернисти претпостављају да је Христос савршена особа, док су други вјеровали да је он био грешник, који живи у оквиру својих грехова и моралних страсти, постепено се побољшавајући и коначно побједивши гријех  патњама на Крсту. Ова лажна настава не представља Исуса Христа, Учитеља и отвора пут „покрштеној“  теозофији и гностицизму. Треба имати на уму да су древни гностици одбацили догму о Откупљењу. Апостол Јован Богослов забранио је хришћанима да имају било какву комуникацију са гностицима. Историја се понавља, и сличне појаве данашњице, можемо пронаћи у прошлости.

Питања Архимандриту Рафилу (Карелину) постављао је Антон Поспелов Манеласхвили. Хвала Тамару Манелашвилију за велику помоћ у изради овог материјала

С руског посрбио: А. Ж. 


[1] Из мемоара митрополита Антонија Сурошког (Блума): “Сјећам се како сам био непријатно изненађен када је Николај Зернов, прије педесет година, рекао:” Трагедија је почела са црквом Васељенских Сабора, када су ствари почеле да се да губе неопходну флексибилност“.



Categories: Посрбљено

12 replies

  1. Ма овај аутор је римокатолик? Овде је све пренео што тврди Анселмо Кентерберијски: “Догма искупљења представља срце хришћанске догме, то је срце хришћанства. Спасење човјечанства у Христу лежи у чињеници да је Распети Месија преузео на себе кроз своју патњу и муке казне које је Бог праведно усмјерио на човјечанство. Замјенили смо самог Господа, и то заједно са правдом у љубави – у том смислу одбацујемо голготску жртву”.

  2. Не, господине Ђуровићу, архимандрит није римокатолик.Али је врло могуће да је Анселмо Кантерберијски пре 1000 година, неискушаван страстима другог миленијума, био ближи православљу. Миленијум је ипак много дугачак период.

  3. Г. Илијин, видим да не разумете о чему се овде ради, о динамици настанка римокатоличког схоластичког учења, у односу на које се данас и само католици настоје оградити. Могу вас упутити на један доста лош православни текст од А. Каломироса, “Огњена река”, али који успева негде да убоде о чему се ради, док овај архим. је од тога удаљен светлосним годинама. Понавља све оно што је добар католик, св. Анселмо рекао. Текст Каломиросов, за који вам опет велим, да не бих могао да га потпишем у целини: http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ognjena_reka.htm

  4. Господине Ђуровићу, Ви сте питали да ли је архимандрит римокатолик, ја се нађох да Вам одговорим да није.Што се препорука тиче, љубазно захваљујем, али ја већ имам своје учитеље. Нећете веровати, “овај архим. ” је један од њих. Не бих да буде по оној народној “много бабица, килаво дете”. Не знам ко сте па препоручујете текстове, али начин на који говорите о једном угледном архимандриту и облачите се у одору судије оцењујући њега и извесног писца лошег православног текста, говори ми да нисте неко хришћанско чељаде јер као да неке речи Христове нисте разумели? Поздрављам Вас.

  5. Не може се, драги господине, на Википедији видети ко сте…више сам о Вама сазнао из коментара, него са Вашег линка. Бог нека Вас води, не ум, желим Вам од срца

  6. Племенити, ви сте поставили питање ко сам ја да нешто ту судим. Зато сам вас и упутио на линк где можете видети да имам више него легитимно право да дајем меродавна мишљења на ове теме. То ми је посао.
    Мислим да ми се може веровати на реч када кажем да је ова Карелинова теологија љути средњовековни католицизам. Упућеном то не треба ни демонстрирати.

  7. Племенити је Један, недостојан сам ја да ми се тако обраћате. Карелина не можете читати само умом. Ваш покушај надмености је мени симпатичан, ја се ипак више бавим психологијом, него теологијом.Питање које сам поставио тиче се Христових речи, а не ко сте Ви-само сам констатовао да не знам ко сте…но не вреди, прочитао сам друге Ваше коментаре, сувише енергије трошите за коментарисање, не бих да и ја доприносим томе. Не бих нас далеко одвела дискусија, то што Ви радите је игра, игра ума, тражење праве комбинације из гомиле података, ја томе не могу да се посветим. Ето, нека Ваша буде задња, па да завршимо. Свако Вам добро ја свакако желим

  8. П.С. заборавих-догма искупљења јесте срце хришћанства

  9. Па и код мене у кући је моја увек задња, кажем: “Да, драга, урадићу тако”.

  10. А овако: “Може једно мало парче торте драга”. 🙂

  11. Мораћу да применим:)))

Оставите коментар