Да власт крије парафирани споразум у Бриселу, на шта су упозоравали новинари и стручна јавност, већ више од годину дана, потврдио је јуче на јавној расправи о уставности Бриселског споразума, потписаног 19. априла 2013. године, судија известилац Уставног суда Србије (УСС) Милан Станић, рекавши да је УСС имао проблем да прибави оригинал овог документа.
Испоставило се током расправе да ни учесници јавне расправе, експерти уставног и међународног права, нису добили факсимил оригинала него само превод на српски језик. У име ДСС-а, предлагача за оцену уставности, њих 25 посланика, углавном из ДСС-а из претходног сазива и неколико актуелних из других странака) академик Коста Чавошки рекао је да Бриселски споразум није политички, већ општи правни акт, тако да је УСС надлежан да га разматра.
Чавошки је нагласио да се пребрзо и олако питање свело на то да ли је Бриселски споразум међународни уговор или политички акт, што је учињено како би се прејудицирала одлука УСС да није надлежан.
Председница Суда Весна Илић Прелић је после овог излагања рекла да је УСС озбиљна и одговорна институција и да јој не треба подука.
За разлику од Чавошког, који је позвао судије да одлучују „по савести и части” и да не наседају на „немаштовите ујдурме власти”, јер се овим споразумом „затиру последње институције Србије на КиМ и нарушава њен територијални интегритет”, министар правде Никола Селаковић је био изричит да УСС „треба да се прогласи ненадлежним” за утврђивање уставности Бриселског споразума између Београда и Приштине, јер се ради о политичком, а не правном акту.
Министар је истакао да је постизање „првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Србије и привремених институција самоуправе у Приштини” само једна од фаза у дефинисању суштинске аутономије КиМ. Како министар сматра да је то политички акт, он је упозорио УСС да би својим одлучивањем о уставности „преузео улогу Владе Србије за утврђивање и вођење политике”.
„Да није тако онда Влада Србије не би могла ништа ефективно да ради на плану решавања овог важног државног и политичког питања”, рекао је Селаковић и додао да је политички контекст тумачења Устава у овом тренутку изузетно важан јер је Србија принуђена да води политику „егзистенцијалне дијалектике”.
„Проглашавање неуставним онога о чему се одређује уставност, надлежним органима Србије везују се руке, а Србија доводи у потпуно безизлазну ситуацију”, закључио је Селаковић.
И остали представници власти из СНС-а, предложили су УСС-у истоветан излаз из ове ситуације. Директор републичког секретаријата за законодавство Дејан Ђурђевић додатну конфузију унео је питањем ко је уопште доносилац акта, да ли је то влада која је донела уредбу или Скупштина која је усвојила извештај, и рекао је да из Бриселског споразума није проистекао ниједан правни акт који би произвео последице.
У прилог тврдњи да Бриселски споразум није у супротности са Уставом Србије, он је навео да сваки званичник константно говори да су разговори статусно неутрални и да је то потврдила и Кетрин Ештон, као и да нису тачне тврдње да је споразум недоступан јавности.
Он је рекао да се на сајту налази извештај и закључак владе, али се основне примедбе предлагача, па и новинара који се баве овим питањем, односе на то да је садржина уговора и даље непозната и не налази се на сајту владе.
Александар Мартиновић, председник скупштинског Одбора за уставна питања и законодавство, био је зачуђен зашто су представници законодавне и извршне власти уопште добили позив за јавну расправу „као друга страна”, на шта му је председница Суда одговорила да јучерашња расправа није судски процес у коме су они друга страна, него су сви позвани као учесници од којих су хтели да чују аргументе.
Министар правде Селаковић је, подржавајући Ђурђевићев став да није донет ниједан акт којим су разрешени државни службеници на КиМ (полицајци, судије, петорица окружних начелника и запослени у републичким јавним предузећима), рекао да ниједан од 107 судија са Космета није добио акт о разрешењу. Међутим, министар је пропустио да каже да Законом о судијама уопште није обухватио судије са КиМ, па тако нису ни могли да добију било какво решење.
Аутор неколико устава и проф. у пензији Правног факултета Универзитета у Београду др Ратко Марковић своје излагање почео је речима да није потребно бити нарочит правни стручњак да би се видело да се у овај случај уградила политика и поставила замке, а да се цео спор у вези са Бриселским споразумом своди на отклањање тих политичких замки.
Он је сматра да је Бриселски споразум настао као неформални писани политички договор учесника дијалога у Бриселу Дачића, Ештон и Тачија, одлуком Скупштине Србије о усвајању извештаја владе – постао општи акт позитивног права Србије.
„Да нема опште дејство, по њему уопште не би требало да се поступа. Чим се примењује у множини случајева, а примењивао се, самим тим споразум има опште дејство. Из њега ’извире’ право, односно неправо”, оценио је Марковић.
Он је објаснио да је Бриселски споразум постао општа правна норма, са општим правним дејством, јер другачије не би могао правно да обавезује, већ само политички, истакавши да се на правне обавезе из споразума позивају ЕУ, Косово, стране државе и међународне организације.
Биљана Митриновић
Categories: Преносимо
Оставите коментар