Изгледа да новинари пак-папира за рибу под насловом „Економист“ мисле да не морају да се баве анализом, размишљањем или дедукцијом, већ само да износе тврдње (just claim things), опет и опет, упркос доказима у супротно:
Битка за спас евра довела је до централизације надлежности над банкарством, порезима и потрошњи; иако већина гласача у Еврозони жели да сачува евро, јасно су дали до знања да се противе даљем грабљењу надлежности од стране ЕЦБ, Евроспке комисије и Европског парламента. Напуштени Устав ЕУ и његов наследник, Лисабонски споразум, све скупа су одбачени на три од шест референдума; десет влада је прекршило обећање да ће гласати о коначној верзији. У Француској, једној од држава-оснивача, ЕУ данас изазива више гнева него у евроскептичној Британији. Привлачност популиста на европским изборима заснива се углавном на растућем незадовољству контролорима из Брисела.
Ово је питање демократије, а не економије. Гласачи нису задовољни када оборе постојећу власт, да би добили нову којој ЕУ диктира иста фискална правила и економску политику. Пошто је до централизације власти дошло због економских проблема, а не након политичке расправе или успеха, мале су шансе да ће она бити мирно прихваћена.
Па шта се ког ђавола очекивали када сте ову „трговинску заједницу“ људима продали преваром, да онда покушали да је одржите силом? Јесте ли мислили да ће мирно да „клече пред Зодом“ и понуде вам коју год већ шупљину сте хтели да злостављате?
Ма дај. Сама премиса евра је била лаж од почетка. Идеја да држава „А“ која има вишак извоза (јер производи нешто) и држава „Б“ која има мањак извоза (јер не производи ништа) могу да деле валуту а да истовремену не буду део истог политичког тела које намеће исту политику и порезе у обе земље, и тако стално даје „Б“ део прихода „А“ је напросто фарса.
Без обзира колико новца у рачуну имате на почетку, ако га стално трошите остаћете без ичега. Када тачно, то је предмет расправе, али је исход неминован.
То је срж преваре зване евро – као уосталом и покушаја да се од америчког долара направи центар трговинског космоса, тзв. „петродолар.“ И једно и друго су израз империјализма, или „божанског права краљева“.
Зашто се чудите кад онда неко (или мноштво Неких) желе да припуцају на краља, макар само политички? Докле мислите да је могуће пљачкати народ, пре него што неко постави замку иза следећих врата која намеравате да разбијете како би похарали садржај куће?
Мене не чуди што се ово дешава, већ што се није десило много раније.
Али не брините, када народ почне да шушка „Краљ је мртав, живео краљ!“ рачунајте да ће владари да удвоструче пљачку, у нади да народ неће да се досети (fail to analyze what they’re actually up to):
Негативна стопа улагања помоћи би Европској централној банци у борби против ниске инфлације, тврди члан извршног одбора Хосе Мануел Гонзалес-Парамо (Jose Manuel Gonzalez-Paramo).
„Не знам зашто би то имало негативне последице,“ изјавио је 55-годишњи Гонзалес-Парамо јуче у Лондону. „Прво, ако ово помогне успоравању раста вредности евра, то је добро. Друго, ако помогне да се оживи тржиште између банака, као што је предвиђено, то је такође добро за земље у кризи, јер онда банке имају приступ ликвидности по бољој цени“.
Ајде!
На слободном тржишту, људи посуђују јер мисле да могу да уложе посуђена средства и зараде више него што их кошта камата. Или, просто речено, „ако саградим већу фабрику, могу да продам више робе довољно брзо да отплатим зајам, а притом зарадим већи против, него ако не узмем зајам“.
Дабоме да је то ризик. Може се десити да очекиване потражње за робом не буде; да фабрику уништи земљотрес или пожар; да производ има грешку и мора да се опозове; или да потрошачи једноставно одлуче да производ не заслужује њихов новац, који боље може да се потроши на курве и пиће. У сваком од тих сценарија, зајам не може да се врати. Зајмодавац губи део капитала, а посуђуивач губи јамчевину. Банкрот је цена погрешне процене.
Али када држава – или банкократе – ставе прст на ту вагу, они покушавају да вештачки диктирају потражњу за зајмовима. То раде знајући да је прича о банкама које дају зајмове из полога потпуна превара – превара за коју се, успут, никоме не суди.
Шта се стварно дешава? Банке „стварају“ новац кроз позајмице и тако варају јавност не једном, већ двапут. Прво, узурпирањем сувереног права државе на издавање новца (у замену за шта, наводно, држава обезбеђује ред на тржишту у владавину закона), а друго тако што лажу да тиме не доприносе инфлацији или дефлацији зато што поседују „резерве“ – које у време издавања зајма не постоје,већ се ослањајуна то да ће продавач добара или услуга купљених позајмљеним новцем положити приход од куповине у банку!
Ова превара се одржава бесконачним понављањем лажи – чак и деци у школама – да је улога банке да прима новчане пологе, па онда тај новац даје у зајам. А то једноставно није случај. Међутим, нико ту лаж не изводи на суд, било где у свету. Ни овде, ни у Европи, ни у Јапану, нигде. Без обзира што је живимо свакодневно, и што је намећемо деци у школама.
Зашто?
Зато што су политичари овисници о трошењу новца који немају, и једини начин да преваре народ је да нађу наводни извор тог непостојећег новца. А то су банке, приватне или централне.
Ова шема је по природи нестабилна; покушај да се учини немогуће не може ни бити другачији. Пре или касније, циклус спуштања каматних стопа како би се народ приволео да позајмљује мора да престане, било зато што је народ превише дужан да би могао да узима нове зајмове, било зато што зајмодавци не могу да на позајмицама зараде. Е онда се умешају централни банкари и кажу да „финансирају“ дефицитарну потрошњу, иако то уопште није случај.
„Финансирање“ подразумева посуђивање и враћање новца. Другим речима, долази до временског померања потрошње, ништа више. Узмете зајам како бисте имали аутомобил сада, а плаћали за то касније. Када отплатите зајам, не треба вам нови.
Али држава не функционише тако. Она купи новац сада, а онда га одмах исплати кроз манипулацију каматним стопама, или „дугом“ који се никада не отплаћује кроз превару девалвације валуте.
У пракси, то је једнако повећању пореза довољним да се покрије дефицит, а који се силом намеће свим корисницима те валуте. Само се то не види.
Шта се дешава када порасте порез? Пре или касније, дођете до тачке када се рад више не исплати. Привреда се састоји од милиона појединаца, од којих су неки способни да зарађују више од других. Када се оваквим махинацијама уништава куповна моћ, све више народа одустаје од рада јер он постаје бесмислен – па онда или седи код куће или нема избора, јер са оним што могу да зараде не могу да приуште храну, одећу и кров над главом.
Крајњи резултат ове глупости није тешко разумети.
Чињеница да ЕЦБ пуном брзином срља преко моста којег очигледно нема показује до које мере је политичка машинерија Еврозоне очајна да на било који начин одржи привид немогуће стварности.
Као и много пута у историји, оваква политика ће довести до пропасти и крвопролића. Не зато што су људи по природи крвожедни пагани, већ зато што једноставно не постоји магични једнорог који сере шарене бомбоне. Пре или касније, истина изађе на видело и рачун дође на наплату.
Стомак неминовно тера људе да се побуне пре него што помру од глади. Логика је неумољива: ако је смрт неизбежна, човек више воли да погине тако што ће са собом у пакао повести виновнике своје несреће. Ако сте интелектуално поштени, с том логиком нема расправе.
Са енглеског посрбио: Небојша Малић
Categories: Посрбљено
Оставите коментар