Стидим се за Србију. Још увек не – Србије, зато што, збијен у уске оквире простора и времена, кукавичлук њених љигавих савремених изданака није довољан да помрачи блистави морални и интелектуални узор претходних витешких поколења. Али то је једва разлог за опуштање, а још мање за блажу осуду, када се ради о очигледно  недостојном понашању. 

Предавање истакнутог страног научног радника, професора међународног кривичног права из Аргентине, др Едуарда Агиреа, на тему „Социологија глобалне кажњеничке контроле“, заказано за 9. мај у слободарском  Београду, мада договарано три месеца унапред, било је неизвесно све до неколико дана пре него што је требало да се одржи. Искусном балканском оку тешко да су могли промаћи крупни разлози за такву неодређеност. Уз највештије жонглирање, из расправе о глобалном систему кажњавања било би неизводљиво искључити „шкакљиве“ сродне теме као што је Хашки трибунал, да не помињемо још „осетљивија“ питања као што је Сребреница. Узнемирење у амбасадама угрозило би саме основе државне стабилности.

Наивни организатор је сматрао да је Правни факултет у Београду логична адреса где би требало уприличити предавање колеге Агиреа из Аргентине. Тим пре што је Агире најавио намеру да у оквиру свога излагања српске колеге обавести и о врло интересантним пресудама на тему геноцида које су током задњих неколико година изрекли судови у Аргентини и Гватемали. Међутим, тешкоће „техничке“ природе ускоро су почеле да се ређају на сваком кораку.

Ситуација је кулминирала у понедељак 5. маја, на само четири дана од заказаног предавања и три дана пред долазак проф. Агиреа у Србију, када је Правни факултет најавио одустанак од сарадње на организовању предавања у својим просторијама. Залагањем проф. Триве Инђића, аутора увода у књигу проф. Агиреа, да се пронађе алтернативни домаћин, у уторак 6. маја после подне искрсла је наизглед реална могућност да се „деликатно“ предавање аргентинског професора ипак одржи, и то на Факултету политичких наука. Добро расположење славског ручка те ђурђевданске вечери нарушио је депримирани вечерњи позив проф. Инђића: мада је наоко успешно и у најкраћем року све било усаглашено, коначном одлуком коју је донео декан ФПН и тај се факултет повукао. Добили смо неколико образложења, од којих је прво – „ја то не могу да дозволим зато што је ово државна установа“ – било несумњиво најнесувислије и најближе нечему што би се могло назвати non sequitur. Али ускоро затим појавило се ново, рационалније (иако не мање приземно) објашњење: „Знате, ми треба да реновирамо зграду факултета и очекујемо средства од министарства, па не би смели да ризикујемо…“

Одлично, рекао је наивни организатор, све ћемо их заобићи полазећи од недавног искуства са презентацијом књиге пук. Ратка Шкрбића у Дому војске, „Сребреничка подвала“,  покорно забрањеном по наређењу министра одбране Србије, на захтев Наташе Кандић. Том приликом изашао нам је у сусрет парох Вазнесењске цркве у Београду и свега десетак дана после отказаног скупа у Дому војске пуковник је у црквеној сали тријумфално одржао масовно посећену и медијски пропраћену манифестацију на тему своје незгодне књиге.

У организаторовој глави већ су се низале романтичне визије о томе како ће се, усред Београда,  црквена сала претворити у слободну територију и последње прибежиште неспутане речи, коју је у тај освештани простор сатерала Батистина неумољива диктатура, уз помоћ својих вољних интелектуалних жандара и корумпираних колаборатора.

Али авај… Када је морална кичма једне земље сломљена, у спорадичне пројаве личне храбрости не треба учитавати трајна опредељења. Организатору је стидљиво предочен скривени епилог надахњујуће приче о торжественом наступу аутора Шкрбића на слободној говорници Вазнесењске цркве. Неколико дана после тога, парох је добио позив са (буквално) највишег хијерархијског места. Пастирски брижно, био је упозорен да му је „све слободно, али све није на корист“ и да сличну грешку – више не понавља.

Брука скрхане Србије била би потпуна да се, deus ex machina, не појави др Миша Ђурковић, из Института за европске студије у Београду, да проф. Едуарду Агиреу понуди секуларно уточиште у својој угледној установи. Предавање проф. Агиреа из далеке Аргентине тако је на крају ипак одржано, уз додатно учешће Џејмса Џатраса из Вашингтона, дугогодишњег стручњака за балканску политику у сенату САД.

Када би се неки нови Џон Кенеди данас латио пера да пише српску верзију своје књиге „Profiles in courage“ („Профили храбрих“) за посумњати је да би се у њој нашла поглавља посвећена факултетским деканима и црвеним великодостојницима.

Србији би послужило на част да изнедри некога бар као она храбра жена у Украјини која је пре неколико дана, са дететом у наручју, одважно пришла неофашистичком губернатору кијевске хунте док је на Дан победе 9. маја Хитлера обасипао хвалом као  ослободиоца,  истргла му микрофон из руке и бесцеремонијално га заврљачила.

Украјинка ућуткује представника хунте који на Дан победе велича Хитлера (Кликните на слику за увећање) 

О таквој храбрости код српских угледника само би се могло маштати. Али уступимо сада реч аргентинском госту, професору Агиреу.

ИНТЕРВЈУ ПРОФ. ЕДУАРДА АГИРЕА

На насловној страни ваше књиге „Социологија глобалне кажњеничке контроле“ приказана је фотографија која овде буди многа сећања и покреће велике емоције међу читаоцима. Можете ли нам прокоментарисати значај те слике и на који начин је повезана са централним тезама из ваше књиге.

– Бомбардовање једне европске земље од стране НАТО пакта, без одобрења УН-а, под изговором „хуманитарне интервенције,“ све нас је потресло. То је било потврда да је настало нешто ново и језиво, да долазе до изражаја нови односи снага у свету. Неки од мојих будних студената,  осетљивих на значај овог масакра, скренули су ми пажњу на ову фотографију као визуелну синтезу једне нове ере, коју у највишем степену карактеришу интервенционизам и осветољубивост  на глобалном плану.

Проф. Агире са насловном страном своје књиге

У неколико речи, да ли бисте нам могли објаснити појам „глобалне кажњеничке контроле,“ наводећи неколико примера како се она спроводи на нивоу савремене међународне политике?

– Током универзитетске наставничке каријере у дужини од готово четврт века, ја се активно борим за аутентично критички став по свим питањима у вези са кривичним правом, што је један од предмета који предајем у оквиру социологије права. У то сам уклопио социологију кажњеничке контроле као један од нових садржаја.

У том периоду, током последња три десетлећа, свет се убрзано мења. До краха Совјетског Савеза и пада Берлинског зида био је биполаран, затим је, упоредо са смрћу идеологија и империјалним јачањем Сједињених Држава, постао једнополаран, да би се затим вртоглавом брзином без историјског преседана преобразио у један џиновски мултиполарни галиматијас.

Током тог историјског раздобља појавио се један позамашан систем глобалног кажњавања, са сопственом логиком и праксом, обрушио се на човечанство у целини и наметнуо му је један изузетно селективан и неправедан систем права и правде.

Тада сам схватио да за анализу масовних злочина, „хуманитарних“ и превентивних интервенција и „праведних ратова“, да бисмо разумели нове непријатеље које производи империја и „легитимно“ насиље које врши на међународном плану, морамо поћи од чињенице да систем глобалног кажњавања више није искључиво догматско питање, већ да имплицира један феноменалан процес социолошког и геополитичког преображаја који претпоставља кривично право и праксу глобалне контроле који се перманентно налазе у „ванредном“ стању.

Тада сам осетио да је немогуће разумети и објаснити кривични део ако истовремено разумемо промене које су се догодиле у међународном кривичном праву и које се своде на креирање новог инструмента за наметање глобалне дисциплине непокорнима и слабима.

Такође сам увидео да, када је реч о кључним, парадигматичним променама које је изазвала глобализација, морамо међу њих убројати опадање националне државе и концепта суверенитета, као и консолидацију једног новог система глобалне кажњеничке контроле који се спроводи под хегемонистичким условима које намеће империјализам.

Систем глобалне кажњеничке контроле се, по мом уверењу, ослања на реторику, праксу и инструменте застрашивања, међу којима је рат најнасилнији.

То је рат који се води по империјалној матрици. Његове одлике се разликују од оружаних сукоба који су се водили у периоду хладнога рата. Тај нови вид рата је уведен, по свој прилици, бомбардовањем Југославије од стране НАТО пакта.

У том рату циљ није припајање великих географских површина или обезбеђивање међународних тржишта. Ради се о рату који имплицира културолошке сукобе широких размера, заправо гигантске пропагандне операције, са циљем наметања вредности, начина живота и система веровања који су уклопиви у империјалну визију света. Подразумева се да то укључује и право отимања дефицитарних природних богатстава и коришћење војних и информационих арсенала последње генерације. Јер у таквим ратовима не тежи се само постизању војничке победе, него и наметању наратива и културолошких производа компатибилних са „хуманитарним“ интересима империјализма, као и наношење пораженима „педагошких“ губитака на политичком и моралном плану. А све то, колико год парадоксално изгледало, имплицира вршење ужасних злочина против човечности.

Сматрате ли да је Хашки трибунал саставни део механизама контроле на које се односи ваша књига, и ако јесте тако, на који начин?

– Хашки трибунал је изневерио очекивања већине људи, али је зато допринео репродуковању већ постојећих односа моћи и доминације. Не само због природе његових одлука (поменути Петера Хандкеа и његова „Питања постављена између суза“ довољно је на ову тему) већ такође и због несумњиве пасивности коју показује када је у питању вођење истраге у вези са тешким злочинима чији су извршиоци НАТО и Сједињене Државе на територији СР Југославије за време тог сукоба. Ту се ради о јавним, нескривеним злочинима. Појединости о тим злочинима НАТО пакта 1999. године могли сте да читате чак и у западној штампи тога периода.

Снимак целог скупа „Америка и свет: глобални интервенционизам суперсиле на заласку“

У Аргентини и Гватемали изречене су врло занимљиве пресуде по питању геноцида. Које су најважније одлике тих процеса?

– Наша недавна јуриспруденција повезује геноцидне поступке који су забележени у Аргентини са концептом који би се могао назвати „геноцид у служби друштвеног реорганизовања“. То се односи на злочин иза којег стоји држава и који се врши са намером да се друштво „реорганизује“ у складу са идеологијом и светоназором извршиоца.  У том смислу, и по пресудама аргентинског правосуђа у предметима где је било суђено оптуженим функционерима и сарадницима бивших војних режима, савремени геноцид се може разумети као један облик друштвене праксе, али такође и као технологија моћи коришћена да би се уништили претходно постојећи друштвени односи и затим реорганизовали у складу  са  односима, системом веровања и погледом на свет извршиоца.  Када се стекну  те околности, суочавамо се са геноцидом.

Један од главних циљева организатора вашег предавања у Београду 9. маја било је да се ваша књига представи и начне тема о геноциду  у упоредном контексту који би обухватао јужноамеричке и хашке пресуде. Разочарани смо да то није било оствариво ни на правном факултету ни на факултету политичких наука. Са искуством подужег периода диктатуре у вашој земљи, Аргентини, како оцењујете начин како би о контроверзним питањима требало водити расправу у демократском друштву, пре свега у академској средини?

–  Ова књига је већ промовисана на Националном универзитету у Ла Пампи, као и на Међународном сајму књига у Буенос Аиресу. Био сам почаствован учешћем у својству рецензента угледног венецуеланског књижевника Модесто Емилио Герера, биографа Уга Чавеза. Тиме одговарам на задњи део вашег питања.  Затим, желим да додам да сам у потпуности задовољан презентацијом у „Институту за европске студије“ у Београду 9. маја. И то не само због бројности присутне публике већ и због активног учешћа у расправи која је уследила. На том сусрету нашли су се званичници, дипломате, универзитетски предавачи, писци и интелектуалци који су дали врло интересантан оквир мом предавању. Врло сам задовољан овом манифестацијом.

Ово је ваша друга посета Србији. Са каквим утисцима је напуштате и намеравате ли да опет дођете да поделите своје ставове по неким „шкакљивим“ питањима са српским колегама и јавношћу?

– Већ дуги низ година проучавам развој ваше дивне земље где, наравно, желим да опет дођем. Поставили смо себи академске и научне задатке на којима ћемо радити и које ћемо ускоро иницирати са нашим српским пријатељима. Са искуствима какве смо имали, човек је увек мотивисан да настави даље. Сигуран сам да ћу опет доћи.

Categories: Лаки одговори на тешка питања