Вучићеве метафоре о јавном и приватном сектору
Премијер Вучић је у својој изјави за медије рекао следеће: ,,Економија вам је као јелен – брза, као нешто живо што мора да трчи стално; а све што смо му ми наметнули у јавном сектору и кроз пензије је као слон на леђима јелена. […] Или као што је Биби Нетанијаху то у Израелу упоредио: приватни сектор – то је једна, онако, згодна дама, а са друге стране је пунија дама – јавни сектор, заједно са пензијама. Па извините, мораћемо мало да држимо дијету”.
Софија Мандић је у свом тексту под називом Животињско царство на сајту Пешчаника прва покушала да анализира поменуте метафоре премијера Вучића. Ауторка сматра да је Вучићево поређење несрећно и смишљено у тренутку, те да је тешко замислити да би то неко изговорио после озбиљнијег промишљања, јер испада да је слон зајахао јелена.
Треба имати у виду да Софија Мандић није лингвиста, те смисленост Вучићеве метафоре оцењује на основу стварног односа међу животињама у природи. Другим речима, за њу је Вучићева метафора бесмислена јер у реалном животу слон не може зајахати јелена.
Међутим, то што слонови не јашу јелене не значи да је ова Вучићева метафора лишена било какве логике или разума. Сврха ове метафоре није да нам се дочарају односи у животињском царству, већ да нам се наметну одређени ставови о јавном и приватном сектору као исправни и једино пожељни. Ево како се то постиже.
Полази се од претпоставке да економију, односно привреду одржава искључиво приватни сектор. Приватни сектор је ефикасан јер доноси зараду, док јавни сектор изискује само трошкове јер не привређује ништа. Из тога произилази закључак да је приватни сектор добар и пожељан, а јавни сектор лош и непожељан.
Да би нас Вучић убедио у то, он манипулише доменом брзине, који је конкретан и нама искуствено близак. Тако се успостављају две основне појмовне метафоре које се контрастирају: ОНО ШТО ЈЕ ЕФИКАСНО ЈЕ БРЗО; ОНО ШТО ЈЕ НЕЕФИКАСНО ЈЕ СПОРО. На основама ове две појмовне метафоре врши се одабир животиња: јелен ће представљати економију јер је жив и брзо трчи; слон ће представљати јавни сектор јер је тром и спор.
Поставља се питање откуда слон на леђима јелена. Осим што је тром и спор, слон је и масивна животиња – његова тежина исказује се у тонама. Када се слон од неколико тона стави јелену на леђа, то значи да јелен не може више да трчи брзо. Дакле, слон, тачније јавни сектор представља огроман терет јелену, тачније приватном сектору. Из овога видимо да слон на леђима јелена није никаква нелогичност или бесмислица. Овом гротескном сликом се шаље нимало безазлена порука: не само што су запослени у јавном сектору нерадници и неефикасни него су и криви за постојеће проблеме у приватном сектору. На тај начин се сва одговорност за катастрофално стање у земљи пребацује на професоре, лекаре, судије, државне чиновнике, научне раднике…, док се од ње ослобађају управо они који су најодговорнији – политичари на власти.
Пошто су запослени у јавном сектору терет на леђима приватног сектора, терета се треба ослободити. То нам се дискретно поручује метафорама израелског премијера Бенјамина Нетанијахуа о згодној дами (приватном сектору) и пунијој дами (јавном сектору). Помоћу домена гојазности успостављају се следеће појмовне метафоре: ВИШАК ЗАПОСЛЕНИХ У ЈАВНОМ СЕКТОРУ ЈЕ ГОЈАЗНОСТ; ОТПУШТАЊЕ ВИШКА ЗАПОСЛЕНИХ ЈЕ ДРЖАЊЕ ДИЈЕТЕ.
Како би ове мере постале прихватљиве и како их нико не би доводио у питање, појмовне метафоре се конкретизују контрастним сликама згодне жене и пуније жене. Дакле, злоупотребљен је естетски концепт који је наметнула модна индустрија на Западу, а који се своди на то да само мршаве жене могу бити згодне жене. Пуније жене никако не могу бити згодне жене и стога морају на дијету. Пошто се ови критеријуми не односе на мушкарце, отуда се о јавном и приватном сектору говори као о припадницама женског пола. А будући да се и јавни сектор ,,нагојио”, и он мора ,,на дијету” не би ли постао ,,згодан”.
Оно што би ваљало запамтити из ове анализе јесте да политичар никада у свом дискурсу не употребљава бесмислене метафоре, иако оне на први поглед могу тако изгледати. Метафорама политичар увек настоји да наметне своју визију стварности и тако усмери нашу свест у одређеном смеру. Због тога је од изузетне важности темељно анализирати значење метафора и заузети критички став према садржају који се крије иза тих метафора јер су оне најбоље средство да се безболно промени свест људи, а да они тога нису ни свесни. А сетимо се да премијер Вучић константно понавља како морамо променити свест о многим питањима.
Студенткиња Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар