Др Снежана Антонијевић: Последице НАТО бомбардовања, претње од јонизујућих зрачења и хемијских агенаса

srbi-na-okup-logoКарел Кошик[1] је у сред НАТО бомбардовања СР Југославије написао: „Историја не тежи ка коначном идеалном стању, или врхунцу. Људи се у свакој етапи боре са овом или оном опасношћу, важно је да ли ће претњу на време препознати и хоће ли имати храбрости и снаге да изађу с њом на крај“.[2] Окончање ратних дејстава НАТО-а против Југославије уследило је Резолуцијом Савета безбедности 1244 од 10. јуна 1999. године, одлуком међународног тела, а не споразумом између зараћених страна. У уводном делу Резолуција потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије“, истовремено налаже повлачење „свих војних, полицијских и паравојних снага“, уз истовремено распоређивање међународних војних снага на Косову и Метохији и цивилног присуства под покровитељством УН, кога ће контролисати специјални представних именован од стране Савета безбедности. То значи да Резолуција признаје Косово и Метохију као саставни део Југославије и Србије, али уводи привремену војно-цивилну администрацију уз суспензију власти Србије на овом простору. 

Бомбардовање Србије и Црне Горе вршено је радиоактивним бомбама са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама. Обе врсте бомби спадају и у ред недискримисаног оружја.[3] Бомбе са осиромашеним уранијумом трајно контаминирају животну средину, дугорочно изазивају малигна оболења, доводе до дегенеративних појава код трудница, а деца се рађају са тешким дефектима. При удару бомбе са осиромашеним уранијумом јавља се висока температура при чему део урана сагорева у ураноксид, који се раствара у води и може контаминирати подземене воде, а кроз то и биљке, а део прелази у стање „аерозола“, чије се честице уносе у организам дисањем. За 78 дана бомбардовања страдало је 2000 цивила и 1002 војника. Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју СР Југославије, већина на Косову и Метохији. Према прорачунима доктора наука нуклеарне физике Владимира Ајдачића на СР Југославију бачено је 13000 тона осиромашеног уранијума, а Американци су признали 11000 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама.[4] Кластер муниција представља систем оружја од којих сваки садржи неколико стотина бомбица или „субмуниције“ која се распрскава на ширем простору у радијусу од око 150 метара. За време тромесечне кампање НАТО је бацио 1800 кластер бомби које су укупно садржале 300.000 бомбица. Према америчким изворима између 15000 и 90000 бомбица остало је неексплодирано и расуто по пољима широм Србије и Црне Горе.[5] Уранијумске и касетне бомбе коришћене су у рату против Југославије уз пуно сазнање о последицама, због чега се изводи закључак да је рат имао геноцидни карактер.

Дволичност Запада не познаје границе, тако је у априлу 2005. године Парламент ЕУ донео Резолуцију број Б6-0094/2005 којом се регулише процес регионалних интеграција на западном Балкану, тачка 12 у којој стоји узнемиреност због садржаја радиоактивних елемената у контролисаној води и тлу. Парадокс је да САД нису потписале чак ни „Конвенцију о правима детета“ из 1989. године и ако се она сматра једним од најзначајнијих међународних докумената из области заштите људских права.

nato-bombardovanje

Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума и то 234, 235 и 238 који се користи у нуклеарним реакторима и у производњи нуклеарне бомбе. У ту сврху обогаћују га са друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који пошто је лишен две компоненте, постаје уранијум 238 од 99, 8 одсто тј. осиромашени уранијум, минерал који је двоструко мање радиоактиван од оригиналног. Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем развијају температуру од 3400 степени целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Након пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући оштећења трајног карактера код оног који их удише.[6]

Такође мора се знати да су 19 земаља НАТО пакта које су бомбардовале СР Југославију прекршиле и следеће међународне конвенције и протоколе:

  • Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977. године;
  • Конвенцију о заштити светске природне баштине из 1982. године;
  • Стокхолмску декларацију по питању животне средине, 1972. година;
  • Додатни протокол број 1 Женевској конвенцији у области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949. година;
  • Конвенције о забрани употребе одређених убојних средстава;
  • Бечке конвенције о заштити озонског омотача;
  • Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997. година).

Обзиром на последице употребе уранијумског оружја, поједини теоретичари квалификују агресију на Југославију и као „еколошки тероризам“. UNEP/UNCHSBalkans Task Force (BTF) врши и теоријску процену за инхалацију осиромашеног уранијума током коришћења муниције са осиромашеним уранијумом.[7],[8] Балканска радна група у оквиру Центра УН за људска насеља и животну средину је лоцирала 12 „врућих тачака“, то јест, тачака које су претрпеле највећу еколошку штету током бомбардовања 1999. године, међукојима су: Панчево, Крагујевац, Нови Сад, Бор, Барич, Краљево, Ниш, Нови Београд, Обреновац, Прахово, Приштина[9] и цео простор Косова и Метохије.[10]

Аутор је секретар СНО Срби на окуп

(Срби на окуп, 23, 3. 2014)


[1] Карел Кошик (1926), чешки филозоф, професор у Прагу.

[2] „Нова српска политичка мисао“, 2/1999, страна 147.

[3] Тип оружја при чијој се употреби не може правити разлика између цивила и војника.

[4] Ђурић В., „Почетак или крај Србије“, Политичка ревија, оригинални научни рад, бр. 3/2005, стр. 777-794.

[5] Међународноправни вид Косовскометохијске кризе, Аврамов С., http://www.sanu.ac.rs

Највећи део тог оружја коришћен је против „невојних циљева“. Према проценама НАТО-а од завршетка бомбардовања до 2. јула 2000., заостале „бомбице“ проузроковале су смрт 47 особа, од чега 24 детета, 18 одраслих и војника КФОР-а, а тешко су рањене 101 особа, од чега 57 деце, 31 одрасли и 13 војника КФОР-а.

[6] Ђурић В., „Почетак или крај Србије“, Политичка ревија, оригинални научни рад, бр. 3/2005, стр. 777-794.

„У искуству Срба и Хрвата из БиХ рођен је феномен назван „америчка киша“. Наиме, особе које су дошле у додир са осиромашеним уранијумом врло брзо после контакта жале се на хронични умор, главобољу, претерано знојење и отежано дисање, а те тегобе према изјавама озрачених грађана појачавају се током кишних дана. Шта бомбардовање 1999. може да проузрокује: поремећај централног нервног система; пораст малигних обољења и леукемије; психолошке тегобе; пробавне сметње; поремећаје природне равнотеже животне средине; поремећај климе; уништавање флоре и фауне; уништавање озонског омотача; загађење ваздуха, земље, воде и подземних токова; генетске поремећаје; повећање стерилитета код оба пола.“

[7] Рајковић М., „Осиромашени уранијум III-Комерцијална примена осиромашеног уранијума. Произвођачи муниције и оружја од осиромашеног уранијума“, пољопривредни факултет, Земун, Београд, Стручни рад, 623.4.002.2+546.791.027:001.891

[8] Као последица протеклих ратних дејстава велике области на Косову и Метохији као и неке локације у јужној Србији су загађене осиромашеним уранијумом и токсичним тешким металима. Потребно је што пре извршити ремедијацију загађених локација како би се спречиле дугорочне последице, не само по становништво у загађеним областима већ и у околним земљама.

Раичевић С., “Remediation of uranium contaminated water and soil using phosphate-induced metal stabiliyation (PIMS), Institute of Nuclear Sciences VINCA, Belgrade, Yugoslavia, professional papet, June 2001.

[9] На пример, према подацима објављеним у српском стручном часопису „Praksis medika“ 1997. године, на одељењу пнеумофизиологије митровачке болнице било је 2,6 одсто оболелих од тумора плућа, а 2000. године, тај проценат се повећао на чак 22 одсто.

[10] Канцер плућа, костију, јетре и других органа, само у прва два месеца 2005, у односу на исти период 2004. увећан је за 120 пута на целој територији Косова и Метохије, тврди Небојша Србљак представник невладине организације „Милосрдни анђео“ из Косовске Митровице.  Више о томе: Ђурић В., „Почетак или крај Србије“, Политичка ревија, оригинални научни рад, бр. 3/2005, стр. 777-794.

Advertisements


Категорије:Преносимо

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s