Јуче је Фајненшел тајмс објавио чланак на тему српских парламентарних избора под насловом „Истраживања јавног мњења показују да ће Вучић тријумфовати“. Очекује се да ће Александар Вучић, као вођа „конзервативне Напредне странке“ – информише своје читаоце ФТ – убедљиво победити на ванредним парламентарним изборима у Србији. Он ће, каже се у наставку, оформити нову владу чији ће приоритети бити „економске реформе“ и „напредовање према чланству у Европској унији“. 

Позивајући се на последње испитивања бирачког тела, које је обавио београдски Центар за слободне изборе и демократију (ЦеСИД, као „најрелевантнији анкетар“), Вучићева странка ће освојити 44 посто гласова, што ће бити за три пута више од броја гласова које ће добити другопласирана Социјалистичка партија Србије, а на чијем челу се налази премијер Ивица Дачић.

Наравно, ФТ не пропушта да примети да је Вучић био главни „играч“ на српској политичкој сцени и раније, иако је формално заузимао другу позицију у Влади Србије, као заменик председника Владе. Даље се тврди да Александар Вучић ужива велику подршку у српској јавности, највише због своје „динамичне природе“ и своје посвећености „борби против корупције“, која је већ погодила неке „непопуларне бизнисмене/олигархе“.

ФТ преноси и немуште речи Ане Трбовић, декана Факултета за економију, финансије и администрацију (ФЕФА), где предаје више „стратешких“ предмета. Мада каже да је садашња кампања у Србији „бесадржајна“ и да се „више прича него што се ради“, Трбовићева ипак опрезно (за сваки случај) додаје да је Српска напредна странка учинила нешто на плану борбе против корупције. Она није рекла шта је то „нешто“, а читалац у Србији би могао, по свему судећи, да се сети само јаловог хапшења једног „олигарха“ – Мирослава Мишковића.

У продужетку чланка, новинари ФТ  Ендрју Мекдауел и Тони Барбер подсећају на чињеницу да Србија – уколико намерава да испуни услове за чланство у ЕУ до 2018. године и да формално приступи ЕУ у 2020-ој (ваљда онако како планира Вучић и његова СНС) – мора да се озбиљно позабави са две кључне ствари: да значајно смањи корупцију и сузбије организовани криминал, да ослободи правосудни систем политичких стега и да гарантује слободу медија. Ова двојица ФТ извештача  нису овде нарочито инсистирали на „проблему Косова“, али се то, рекло би се, већ подразумева (КиМ су само „узгред“ поменули на крају ове ФТ „предизборне“ анализе).

Овде видимо да Вучићев „оптимизам“ у вези „пријема“ Србије у ЕУ нема никаквог покрића у реалности. Ако занемаримо економске недоумице и политичку позорницу која је у константном превирању унутар саме ЕУ, видећемо да Србија у она три поменута сегмента не само да није направила никакве помаке, већ не показује ни намеру (спремност) да се таквим питањима озбиљније позабави. Ту ни од какве помоћи не могу бити стално понављана Вучићеве предизборна обећања, типа, „како смо се борили против криминала, тако ћемо и за радна места“. Заправо, ако се српска стварност мало измакне испод заслепљујућег сјаја пропагандних „рефлектора“, одмах ће се видети да никакве озбиљне борбе против криминала у Србији није било – ни прекјуче, ни јуче, нема је ни данас, а судећи по понашању тренутне српске политичке елите, такву декриминализацију друштва Србија неће дочекати ни сутра. Наиме, да би се уопште могло говорити о зауздавању криминалних кругова, најпре би велики број српских политичара морао да буде судски гоњен због својих веза с криминалним врховима.

Наравно, ако у самом врху државе седе људи који су повезани и с најгором врстом криминала (у неким случајевима то је сасвим отворено и познато је српској јавности), тада се никако не може очекивати да се правосуђе у Србији реформише у складу са стандардима Европске уније. Исто тако, немогућа је слобода медија у друштву у којем сваки политичар у врху државе има „своје новине/медије“, које пишу/извештавају у њиховом личном интересу, а не интересу друштва. На пример, да ли је сукоб Вучића, Дачића и Ђиласа политички мотивисан или се ту ради о подземним активностима, којима се сав криминал покушава да гурне под „једну капу“? Или, како је могуће да две водеће политичке фигуре у држави (председник Владе и ППВ) воде медијски рат један против другога, а да то буде изведено у оквирима полтичког фер-плеја?

ФТ не пропушта да „упозори“ следећу српску владу на „страшне изазове“ који је очекују, а ту спадају: оживљавање и модернизација економије у којој је 22 одсто радно способног становништва незапослено, јавни дуг који екстремно расте и буџетски дефицит, приватни сектор који издише под кредитима (страних) банака и, коначно, неефикасан државни пословни сектор којем је неопходно хитно реструктурисање.

Из овакве анализе Фајненшел тајмса назиру се и интереси страних „инвеститора“.  Напомиње се да је премијер Дачић недавно предложио да се приватизују (продају) велики државни привредни системи који су у стопостотном државном власништву. Али, исто тако се додаје да такав задатак неће бити нимало лак, јер је Србија „историјски резистентна на економске реформе слободног тржишта“. Заправо, тешко се овде можемо отети утиску да и извештачи ФТ-а раде у „корист српске штете“. Ако се будућа влада одлучи да прода велике државне системе (а притисак извана је огроман да се то мора учинити), тада се треба потрудити да Србија те државне гиганте прода у бесцење.

А да је то све баш тако (крајње неповољно по српски бизнис и запошљавање), потврђује и ФТ својим неопрезним „излетањем“, којим су потврдили да „инвеститори једва чекају победу Александра Вучића“. Зашто би они то тако жељно очекивали, ако не би знали да ће инсталирањем нове српске владе добро профитирати? Наравно, јасно је, они све то добро знају, јер они који су „спремни да инвестирају у Србију“, индиректно су и распустили „најбољу српски Владу икада“ и расписали  ванредне изборе. Дакле, Србија под новом српском владом биће Елдорадо за „инвеститоре“, али ће, истовремено, бити и највећа ноћна мора за већину становника Србија.

Спремајмо се, након избора уследиће нови велик талас пљачкања и разарања Србије. Овог пута, вероватно, не само на економском плану.

(Корени, 11. 3. 2014)

Survey points to Vucic triumph in Serbia parliamentary elections

By Andrew MacDowall in Belgrade and Tony Barber in London

Aleksandar Vucic is expected to lead his conservative Progressive party to victory in Serbia’s parliamentary elections on Sunday and to form a government whose priorities will be economic reform and advancement towards EU membership.

According to a recent survey by Belgrade’s Centre for Free Elections and Democracy, regarded as Serbia’s most reliable pollster, the party of Mr Vucic, currently deputy prime minister, will receive 44 per cent of the vote, more than three times as much as the second-placed Socialist party of Ivica Dacic, prime minister.

Mr Vucic, the main powerbroker in the outgoing government in spite of his formal position as number two, enjoys strong public support because of a dynamic personal image and an anti-corruption drive that has targeted unpopular business oligarchs.

“I would say it has been a largely content-free campaign, but the Progressive party has certainly been campaigning against corruption,” says Ana Trbovic, a Belgrade economics professor. “They have talked more than they’ve done, but they’ve at least done something in government on this front.”

Tackling corruption and organised crime, as well as freeing the judicial system from political pressure and guaranteeing media freedom, are three objectives on which Serbia must make progress if it is to meet its goal of fulfilling all EU membership conditions by 2018 and gaining formal entry by 2020.

Of the six republics that constituted the former Yugoslavia, Croatia and Slovenia are already in the EU, Montenegro and Serbia are holding accession talks, Macedonia is an official candidate for membership and Bosnia-Herzegovina is not yet a formal candidate.

Serbia’s next government will face some formidable challenges, including the revival and modernisation of an economy that suffers from 22 per cent unemployment, a rising public debt and budget deficit, a private business sector starved of bank credit and an inefficient state-owned sector in urgent need of restructuring.

But paring back the public sector and selling off more than 100 state-run companies, as Mr Dacic has proposed, is unlikely to prove easy in a country that is historically resistant to free-market economic reform.

Bratislav Grubacic, a member of the Progressive party’s board, predicts that even if the party achieves a parliamentary majority it will seek coalition partners. “To realise the really serious, very painful and unpleasant reforms that we will have to do, we will need different political forces at our side,” he says.

Few expect anyone but Mr Vucic to be prime minister after the post-election horse-trading is over.

But while many investors hope for a Progressive victory, increasing numbers of people in Serbia doubt Mr Vucic’s commitment to deep-seated political and economic reform. They detect an authoritarian streak that invites parallels with Viktor Orbán, Hungary’s prime minister, and voice concern about the Progressive party’s patronage networks.

“Vucic will have huge responsibility and there is a very big risk of disappointment,” says Petar Cekerevac, executive manager of Libek, a libertarian Belgrade think-tank. “I see a lot of reasons to be sceptical.”

Senior Progressives and Socialists say EU governments should take comfort from the fact that a strong consensus unites Serbia’s largest parties behind the goal of joining the 28-nation bloc. A majority of Serbia’s 7.2m people support EU entry and understand this will require difficult reforms, they say.

However, Ms Trbovic contends: “People are not really excited any more by the EU. They do not see big improvements next door in Bulgaria and Romania after they became members. The support for the reforms that we need to undertake is not high enough.”

The EU has set the bar for Serbia higher than for all previous entrants, demanding that it demonstrate concrete progress in institutional and economic reforms rather than merely making promises of change. This reflects the disillusion in western European capitals that set in after Bulgaria and Romania joined in 2007 without tackling fully corruption, organised crime and judicial reform.

EU governments are also insisting Serbia must achieve a comprehensive settlement of its dispute with Kosovo, the Albanian-majority province that seceded from Serbia in 2008, a decade after the 1998-99 war that triggered Nato attacks on Serbia.

(Financial Times, 10. 3. 2014)

Categories: Преносимо