(Der Tagesspiegel, 17. 2. 2014)
Грчки филозоф Аристотел сматрао је да је космос одувек постојао. Разлог из ког човечанство није достигло већи степен развоја, веровао је, био је тај што су поплаве или друге природне катастрофе цивилизацију увек враћале на почетак.
Људи се данас развијају брже него икад раније. Наше знање експоненцијално расте, а с њим и наша технологија. Људи су, међутим, задржали инстинкте, и нарочито агресивне импулсе још из доба пећинског човека. Агресија јесте неопходна за преживљавање, али сусрет модерне технологије и исконске агресије доводе читаво човечанство и већи део живота на планети у велику опасност.
Данас се у Сирији такозвани интелигентни политички циљеви остварују уз помоћ модерне технологије у облику бомби, хемијског и другог оружја. Али не звучи интелигентно гледати како гине више од 100.000 људи, како су и деца на мети. Чини се неизрециво глупим, најблаже речено, спречавати испоруку хуманитарне помоћи клиникама у којима се, према најављеном извештају организације за дечија права „Save the Children“, деци ампутирају делови тела јер им недостаје основна опрема и где новорођенчад умире у инкубаторима јер нема струје.
Догађаји у Сирији су гнусни, а свет их хладнокрвно посматра са дистанце. Где је наша емоционална интелигенција, наш осећај за колективну правду?
Када говорим о интелигентном животу у свемиру, под тиме подразумевам и човечанство упркос чињеници да велики део људског понашања кроз историју није био у служби опстанка врсте. И мада се не може тврдити да ће се интелигенција, за разлику од агресије, на дуге стазе показати важном за опстанак, наш специфично људски облик интелигенције означава способност за трезвено размишљање и планирање, не само наше личне већ и наше заједничке будућности.
Морамо да сарађујемо како бисмо окончали овај рат и заштитили сиријску децу. Међународна заједница већ три године са стране посматра како овај конфликт бесни и прождире сваку наду. Као отац и деда свестан сам патње ове деце и кажем: зауставите овај рат.
Често се питам шта би о нама мислиле друге врсте из далеког свемира. Док посматрамо космос, у ствари гледамо у прошлост, јер светлост која креће са удаљених објеката до нас стиже знатно касније. О чему говори светлост коју данас одашиљемо са наше Земље? Када други погледају у нашу прошлост, хоћемо ли бити поносни на тај призор – како смо се, као браћа, односили једни према другима? Како смо дозволили нашој браћи да се односе према нашој деци?
Сада знамо да је Аристотел погрешио: космос није одувек постојао. Рођен је пре око 14 милијарди година. Али био је у праву да велике катастрофе представљају џиновски корак уназад за цивилизацију. Рат у Сирији можда не значи крај човечанства, али свака почињена неправда нарушава здање која нас повезује. Универзални принципи правде вероватно нису утемељени у физици, али нису ништа мање фундаментални за наше постојање. Јер ни без њих људска бића извесно не могу дуго опстати.
Избор и превод: Мирослав Марковић
Categories: Преносимо
Данашњи научници (што није нимало чудно) су експерти у својим областима али им видици у другим сферама нису нарочито велики. Не знам шта би нам физика могла рећи о међународној политици, правди, расподели богатства међу народима и било ком другом етичком питању. Научници наравно о оим темама могу да имају своје мишљење али то не значи да је њихово мишљење у тим темама релевантно, или да је научно ии да је резоновање исправно. И Ајнштајн је на пример имао своје мишљење о социјализму са којим би се сложио мало који економиста и политичар на Западу где је сасвим удобно живео до дубоке старости.