Приказ књиге Анђеле Стент „Границе партнерства: Америчко-руски односи у двадесет првом веку“ (The Limits of Partnership: US-Russian Relations in the Twenty-First Century By Angela Stent, Princeton)

(Фајненшел тајмс, Лондон, 2. 2. 2014)

У марту 2009. амерички државни секретар, Хилари Клинтон (Hillary Clinton), стигла је у Москву носећи поклон свом руском колеги, Сергеју Лаврову. Да би се истакло Обамино поновно лансирање ресетовања односа САД-Русија, у кутији са поклон-паковањем било је једно црвено дугме са натписом “Ресетовање“ на енглеском, а – бар, како се то намеравало – и на руском. Али, то на руском је било са грешком: недостајала су два важна слова – па је та реч исписана ћирилицом уствари значила „прекорачење тежине“[1]. Цивилизовани г. Лавров је приметио: „Погрешили сте“. 

Ова анегдота би могла послужити за метафору често неспретних покушаја за успостављање кооперативнијих односа САД-Русија (US and Russia) после колапса СССР-а 1991. године.

Те две земље се више не посматрају хладно преко дубоке идеолошке провалије. И зато, се Анђела Стент (Angela Stent), амерички научник и бивши обавештајац, пита: Зашто им је било тако тешко да оформе „продуктивно пост-хладноратовско партнерство“? Њена убедљива књига пружа можда и најразумљивију и трезвену – али и отрежњујућу – процену тих односа током двеју претходних деценија.

То је прича о промашајима, пропуштеним приликама, о још увек постојећим хладноратовским стереотиповима, о узајамној сумњичавости и неуспесима „емпатије“. Она је, такође, дошла и на време. Док се председник Владимир Путин спрема да крајем ове недеље буде домаћин Зимским олимпијским играма у Сочију (Sochi Winter Olympics) од 51 милијарде долара, Обамино „ресетовање“ се заглавило. Током претходних месеци обе земље су размењивале боцкања око Сирије и руском азилу америчком узбуњивачу Едварду Сноудену (Edward Snowden), као и о питању ко је изазвао насилне против-владине протесте у Украјини.

Па ипак, како тврди књига, није било само једно ресетовање него чак четири: по иницијативама Џорџа В. Буша, Била Клинтона, г-на Путина после напада 11.09 2001, и ово – по Обаминој иницијативи. Свако од њих је имало и неке успехе. Али, ниједно није на крају довело до трајнијег партнерства. Разлози за то су бројни – и обе стране сносе кривицу.

Један од разлога је да су ти односи претерано зависили од личних афинитета (chemistry) међу председницима – нарочито под г. Клинтоном и г. Јељцином и њиховим „Бил и Борис шоу-ом“ током 1990-их година. То ствара и проблеме код председничких промена, или као у случају г. Обаме и г. Путина – који се узајамно „не миришу“. Уз то, и сама конструкција „ресетовања“ није баш била јака.

Ни тежње обеју страна се нису подударале. Русија – нарочито под г. Путином је чезнула за односом међу једнакима, мада је имала мало шта осим нуклеарног арсенала што би је за то квалификовало. Америка на Русију гледа као на „другоразредни приоритет“, али жели да од ње добија помоћ у стварима од прворазредног приоритета, као што су неширење нуклеарног наоружања, Иран и Авганистан.

Са овим у вези стоји и несклад у виђењима истог догађаја. Америка је на 1990-е године гледала као на време када је Русија добила слободу и напредовала према тржишној економији. Русија на то гледа као на време „хаоса, беде, слабог руковођења и немилосрдног мутног олигархијског капитализма“, као и време кад ју је Америка понижавала.

Али, у свакој од престоница било је и специфичних проблема. Г-ђа Стент не штеди ни своју страну од критике због недостатка заједничког и усклађеног размишљања, и бирократских промена које су довеле до тога да су разни делови државног апарата [САД] без међусобне координације општили са разним бившим државама СССР-а, као и зато што је Конгрес заостајао за тежњом Беле куће за бољим односима са њима.

Вашингтон се колебао између политике према Русији усмерене на гледање сопственог интереса и политике промоције западних „вредности“. Он није успевао да схвати сву огромност посткомунистичке транзиције, о чему је Берлин једном упозорио да ће за тај процес бити потребно „70 година“.

У међувремену, Москва је на сваку добит Америке гледала као на руски губитак, а не као на извор заједничке добити – а њен систем размишљања више дугује 19-вековној политици „велике силе“ него дипломатији 21. века. Њено усредсређивање на то да поврати што више утицаја и да спречи да Америка постане једина која на глобалном нивоу доноси одлуке, често је доводило до тога да Русија изгледа пре као реметилац, него као конструктивни партнер.

Дакле – како разбити [зачарани] круг неуспелих ресетовања са последичним разочарањима? Стент испољава више симпатија за оне који препоручују да политика према Русији буде више заснована на америчким интересима, наводећи речи бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера: „Није наш посао да реорганизујемо њихово друштво.“

Она препоручује да Америка треба да гаји „умерена очекивања“, да дефинише сопствене приоритете и да их следи „без пренаглашавања домаћих питања у Русији“, а то се можда и подудара са променом расположења у америчкој јавности у правцу мање интервенционистичке спољне политике. То може бити и мање добродошла порука про-демократским активистима Русије који се налазе у незавидном положају, нашавши се и у веома леденој атмосфери после протеста који су букнули прошле године око трећег повратка г. Путина на председнички положај.

Аутор приказа је уредник Фајненшел тајмса за Источну Европу

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

[1] Прим. ур. Како извештава београдска Политика: Сергеј Лавров и Хилари Клинтон успели су да се потпуно сложе о једном – да енглеска реч ресет” на руском гласи: „перезагрузка”. („Политика“, 8. 3. 2009)

Categories: Посрбљено