(Trouw, Амстердам, 9.12.2013)

Од ђака хаво-а – до експерта за свитке Мртвог мора. Сутра, Младен Поповић износи своју орацију као редовни професор универзитета. “У религијским текстовима је реч о много више аспеката него само о религији”

Ко је Младен Поповић?

Младен Поповић (1977) износи сутра своју орацију[1] као редовни професор предмета Стари завет и рани јудаизам, на Државном универзитету у Гронингену. Именован је на тај положај још прошле године. Од 2010. директор је Кумран института (Qumran Instituut) Универзитета у Гронингену, који истражује и проучава свитке Мртвог мора. Године 2006. одбранио је са одличним успехом докторску дисертацију – а истраживања за њу је вршио у Гронингену, и делом на Католичком универзитету у Левену (Белгија), као и на Универзитету Јејл (САД). У Америци је видео како универзитети финансирају своје истраживачке пројекте уз помоћ приватног новца. Поповић: “Помислио сам: тако можемо и у Холандији, па сам на тај начин организовао изложбу [о рукописима Мртвог мора] у Музеју провинције Дренте.” Поповић живи са супругом и троје мале деце у Гронингену.

Младен Поповић нема ништа против директног интервјуа. Али није баш заинтересован о психологизираној причи о томе како и зашто ова његова каријера. Ако разговор долази на тему о томе како је током двеју деценија као ђак хаво-а[2] у Апелдорну дошао до професуре у Гронингену, каже само: “Све почиње од привлачне идеје – а после тога следи само обичан напоран рад. Ја сам тако практичан.”

Захваљујући том “напорном раду”, енергични Поповић (р. 1977. г.) је постао директор Кумран института, који у оквиру Државног универзитета у Гронингену изучава свитке Мртвог мора. Он је био и покретач идеје о изложби посвећеној тим рукописима у Музеју провинције Дренте у Асену, а сутра држи своју орацију као универзитетски професор. Задатак тог научника-теолога је рад на Старом завету и раном хебрејству, са посебним акцентом на рукописима Мртвог мора – то је око хиљаду рукописа из Исусовог времена, који су случајно откривени 1947. године.

Па, шта је то толико занимљиво код тих рукописа?

“Они нам показују културу писмености која је скривена иза Старог завета. Поред тога, то су и једини текстови које из тог периода и те области имамо. Они су као неке тачкице светлости у тами. Сама Библија наравно да није пала из ваздуха, њен настанак је процес везан за многа столећа. А тај процес писања, преписивања и редиговања се у тим документима одиграва пред твојим очима.”

Младен Поповић (штампано издање листа Trouw)

То је историјска сензација?

“Нагнут си над истим оним текстовима који су читани у Исусовом времену. Ближе томе је немогуће прићи. Проучавање тих текстова можеш поредити са оним што су људи осећали кад су ишли у Свету земљу. Нађеш се тачно на оном месту где се то све догађало.”

Многа истраживања не излазе ван зидина универзитета?

“Веома ми смета она слика по којој је универзитет нека врста куле од слоноваче. Али [чак и тада], капци морају бити много шире отворени. Не због тога што се ту ради о новцу пореских платиша – мислим да је то излизани термин – него баш због тога што су теме онога што проучавамо веома интересантне и важне. Људи јесу паметни – али, зашто онда не делити сазнања? Шта је лепше од тога да се специјалистичко знање ставља на располагање широкој публици?

Мени је то и био разлог да одлучим да се ти свици Мртвог мора и донесу у Холандију. Може се казати да су то, својим највећим делом, књиге које нису успеле да уђу у Библију. Публика налази причу такве врсте изузетно интересантном. Помало, личи то и на ‘Да Винчијев код’, али је још напетије, јер – то је право.”

Младен Поповић се родио пре 36 година у Апелдорну. Његови родитељи су неколико година пре тога кренули из тадашње Југославије (Босне и Хрватске) у Холандију. Одрастао је у типичној (и)мигрантској породици. Поповић: “Са оцем који је у почетку радио у некој кланици, и мајком која је радила у фабрици кекса.” Каже да му је током претходних година често било казивано да је врло необично да се дете једне (и)мигрантске породице попне на сам академски врх.

А, како ви гледате на то?

“Мојим родитељима је напорни рад био нешто што се подразумевало. И ја имам такав став. Ако хоћеш да напредујеш, онда мораш да се максимално залажеш, а и да с времена на време имаш и срећу. Ја заиста нисам био најбистрије дете у разреду. Завршио сам хаво – после тога сам се уписао на вишу школу и годину дана касније на универзитет. У једном тренутку сам помислио да би стварно било лепо да радим истраживања у правцу доктората… и тако, од једног произлази друго.”

Понекад се чује да људи са вашом биографијом живе у два света?

“Ја не видим проблем у томе. Човек [стално] живи у више светова. Имам пријатеље из основне школе, средње школе и са универзитета. Ако се сретнем са момцима из мог бившег студентског фудбалског клуба – један је постао адвокат, други има своју фирму… е , да, а онда се каже да ја `нешто радим на рукописима Мртвог мора`. Али – у том тренутку је најважније да пикамо лопту и попијемо по пивце. Са родитељима не говорим опширно о мом раду, али знам да се поносе мноме.”

Свици Мртвог мора

У тој српској православној породици у Апелдорну верска традиција је имала улогу која се подразумевала, али није заузимала истакнуто место. Породица је недељом ишла у Амстердам, где је Српска православна црква унајмљивала просторију у цркви св. Николе, преко пута Централне железничке станице. “Пели смо се навише стрмим узаним степеништем – још се тога сећам. Горе је био мрак – иконе и светла од кандила. Морали смо стојати, што за мало дете јако дуго траје. На крају службе смео би да пољубиш крст, добијао би комадић хлеба и гутљај вина. Сматрао сам све то фантастичним.”

Сматрате ли себе још увек верником?

“Себе сматрам за православног Србина.”

Ипак сте мало оклевали пре одговора?

“Раније сам много читао Ничеа – фантастичан философ. Каже: сада, кад је Бог мртав, човек ће сести на његов престо, и сматра то лошим. Посматрано из те перспективе, сматрам да је вера нешто добро, чини те скромним – постоји и нешто више од самог мене. А – то онда зрачи и на начин како се међусобно односимо као људи – и према свету. Истовремено, видим и да религија може бити и зло. Бива коришћена да људима запушава уста и да их тлачи. Мени је теодикија[3] још увек велики проблем. Тешко ми је да то прихватим. Неки причају да је библијска Књига о Јову одлична. Е, ја се не слажем с њеним завршетком. У ствари, на питање да ли сам верник, одговор је: и да, и не.”

Зашто сте изабрали ту врсту студија?

“Не зато што сам желео да постанем свештеник. То сам учинио због археологије, философије, историје, старих језика, проучавања Библије, итд. То што потичем из хришћанске породице, није играло никакву улогу. Како дете сам желео да постанем палеонтолог, да истражујем диносаурусе. У средњој школи сам имао врло одушевљеног наставника веронауке. Он ми је пробудио интерес за академске студије религије и културе. Када би стварно постојао професор Барабас[4] са његовом телетранспортном машином, без оклевања бих у њу ушао.”

Како гледате на себе као теолога?

“Ја и нисам теолог у оном смислу да стално размишљам о Богу. Бавим се проучавањем о томе како људи о Богу размишљају. У текстовима религијских рукописа ради се о много више ствари поред религије. То су приче о људском постојању: О људској немоћи, о злу, о добру. То су универзалне теме које имају улогу и у нашем савременом поимању света.”

Разговарао: Герит-Јан Клејнјан

Са холандског посрбио: Василије Клефтакис

Categories: Посрбљено