Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио свој пут. Док је он тражио себе, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ
Фото: Снимак екрана
ДругоСрбијанце прекомандоване или преумљене у „националисте” увијек прате два заостатка из „старог” менталитета: понављање хашке верзије догађаја и вјера у инхерентно дивљаштво „босанских Срба”. То је и логично: другоСрбијанац је у основи гордељиви, прелешћени себељуб који, чак и када се наводно приближи „националном” и даље држи до илузије о сопственој суштинској узвишености над другим људима. Он гордо суди и дијели правду а из историје, увијек испуњене крвљу и знојем бира само оно што му се чини „достојим” њега тј оно што му је наметнуто као пожељно.
Све што је о. Арсеније у свом изливу прелести рекао о човјеку који је стварао Српску само је заостатак психоделичног другоСрбијанства којега се очигледно и даље није ослободио.
Најприје: у овим стварима немам ниједан разлог да вјерујем о. Арсенију. Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио себе и свој пут. Зато је он добар саговорник на тему дроге, рокенрола и јоге али дословно нема никакав кредибилитет када је по сриједи оно што смо преживјели 1992-1995. Док је он тражио себе у експериментима, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ. Дакле: о. Арсеније може да сматра шта год, његово мишљење је мишљење човјека који није био уз свој народ.
Такође: коначни суд о историји даће историографија када престану да дјелују политички фактори који диктирају хашку верзију догађаја – у свијету се то већ догађа. Али читав урадак о. Арсенија потврђује ону стару изреку да „када Србин хоће да буде објективан, он усвоји гледиште својих непријатеља”. Данас хрватска, њемачка, па чак и „македонска” и „црногорска” верзија Првог рата и славне српске војске приказују ту силу ослобођења на исти начин на који Хаг приказује ВРС. Још је Д. Туцовић описивао нашу војску из балканских ратова у књизи „Србија и Арбанија” тако као да му је књигу штампао Хелсиншки одбор. Па ипак данас ниједан нормалан Србин не вјерује тој пропаганди јер видимо Цјелину догађаја. Тако и сваки нормалан Србин зна шта је доживио 1992-1995. То очигледно не зна само о. Арсеније, жртва масовне прелести новопеченог монаштва које је први пут у српској историји кренуло не да ствар гледа очима свог народа већ туђег суда тј. туђе Моћи.
Зато мене не смућује то што је о. Арсеније рекао али добро показује које су посљедице једног великог духовног експеримента када смо олако монашили свакога, а потом тим рокерима дали да експериментишу по Тијелу Христовом. О ВРС и њеном команданту нешто знам из дјетињства а много више из свједочанства људи који јесу носили њену униформу.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Хвала на овако дивном, кратком и ефектном одговору (иако то није). Потписујем.
Хвала протојереју-ставрофору Дарку, на мудрим ријечима, проницљивом осврту кроз који је стао у одбрану истине, истинских хришћанских и иних вриједности а богами и интелекта.
С тим да је Дарко, син српског родољуба Ристе, а како и приличи духовнику Српске Цркве, био благ, преблаг према Арсенију.
Јер Арсеније је у бесједи користећи уличарски дискурс пун малициозних конструкција својствених пакосним људима, све како би што више дисквалификовао личност према којој готово сво свештенство и паства наше Цркве има огромно поштовање, изнио низ ружних конструкција, поновио измишљотине пласиране из кухиње српских непријатеља, све то је зачинио својим изопаченим тумачењем профила генерала и његовог војничког пута.
Назива генерала глупим комунистом, ето он зна да је острашћено мрзио ЈВуО, понавља измишљену пропаганду о некаквом сукобу са четницима, назива генерала Младића Титовим генералом, да је служио Брозу, да је клањао Брозу, и друге конструкције које само гадостима можемо назвати.
Генерал Младић није био никакав Титов официр већ југословенски и у времену када га је историја изабрала да изврши задату мисију, српски официр. Частан српски официр. Није генерал био некакав преторијанац, јањичар, или шта већ, па да служи неком владару, да се клања (чуј клања) некаквом Брозу, већ војник. Војник који је служио својој отаџбини и свом роду. Док је постојала Југославија, служио је тој политичкој творевини, како је доживјела крах, служио је овој нашој Српској, служио је мајчици Србији, служио је прије свега и изнад свега свом народу. Што и јесте једини и неопростив „гријех“ генерала због које и јесте прогоњен, што је у тим временима умјесто глобалном силнику изабрао служити свом роду.
О генералу ће србофобијом задојени људи као и аутошовинисти међу Србљем све најгрђе зборити и писати, повремено добијаће нападе бијеса, на помен генераловог имена вриштаће, сиктаће, арлаукати.
Зато ће сви ваљани и честити Срби и уопште слободномислећи људи имати велико поштовање према генералу, многи имају и имаће дивљење. А како и не би.
Дарко је у праву, коначан суд о генералу даће историографија. А историја је, као што знамо, благонаклона према храбрим и правдољубивим људима.
Не, коначан суд неће дати историографија (ћорава очерупана кокошка, коју идолатризују научењаци историчари).
Коначан Суд даће Небеска Србија.
А Тамо ће генерал Ратко бити у истом строју са србским ђенералима у Слави – раме уз раме поред Константина, Јовијана, Велизара и иних.
Свака част попу, он је частан поп, али се поставља питање како је он, тј Аресеније или како му је световно име пошто калуђер није, тражио себе као игуман, а у крајњој линији кога то уопште и занима. Него, ко му је то допустио, то је брука за Цркву за нас вернике понижавају нас. Али ово је врх леденог брега, генерал је умро а нико се живи није огласио из Патријаршије, као није се десило. Срамота. А иду код Додика у болницу да виде као како је.
оје су посљедице једног великог духовног експеримента када смо олако монашили свакога, а потом тим рокерима дали да експериментишу по Тијелу Христовом.
А ово је екстра свака част! Само ту је и Патријарх!
Са великим задовољством читам текстове Оца Дарка на мојим омиљеним порталима. Отац Дарко пише одмерено, елоквентно и са великим познавањем чињеница о теми о којој пише. Његош је дивно давно рекао „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема“.
Кад прође ова хајка белосветских и домаћих на нашег Генерала и на све српско, покољења ће знати ко је Генерал и шта је урадио.
На жалост, стихови великог Његоша се не односе на монаха. Њега нико, осим неких читалаца овог портала, неће упамтити.
Благодарност за објављивање текста о.Дарка Р. Ђога.
Још неколико речи на ову мучну тему – клеветањем и блаћењем умрлог и још несахрањеног човека, коме ни опело није одслужено, јм.Арсеније је уз нехришћанско неваспитање показао и елементарну нељудскост. Како? После Свете Литургије, за време „агапе“, онога што би требало да је један од израза хришћанске љубави, у сабрању са верницима, неки од којих су дошли издалека, домаћин је испоручио говор антисрпске мржње на којем би му позавидели истомишљеници из петоколонашких НВО гласила. Као лош ђак који тек сриче прва слова, хвастао се да говори о политици, рату, погибији и масакрима – стварима за које је игнорамус и о којима нема баш никаквог животног искуства. Нема ни знања ни искуства, јер док су Срби масакрирани у БиХ и у Крајини, Александар Јовановић је уместо барута који није ни омирисао, ушмркивао неке друге прашкасте супстанце, не марећи за трагедију свог народа. Ево сада, после неких тридесет година налази за сходно да са места светиње – као игуман манастира Светих Петра и Павла (!), неодговорно и незнавено преноси деценијама прежвакаване лажи и стереотипе антисрпске пропаганде.
(Да кажем, као фусноту, није овде проблем бивше ментално, здравствено и духовно стање јм.Арсенија, нити је референца на дрогу срачуната да га унизи или дисквалификује. Он је прешао мучни пут покајања, одрицања од прошлости, којим не желим да се бавим, али овде је упутно направити директну паралелу драстичне разлике у искуству из деведсетих, његовог и србских страдалника у БиХ).
Надајмо се да је овај испад јм.Арсенија само изолован, појединачан случај. Њега је лако објаснити његовим незнањем и неупућеношћу у основну фактографију збивања у БиХ 92-95, а такође прелешћеношћу човека недораслог у меру духовничке одговорности и руковођења.
Основно овде је да као Александар Јовановић, он има пуно право на приватна иделошки антинационална уверења, али као јеромонах Арсеније, апсолутно је накарадно и недопустиво да злоупотребљава игуманску (!) позицију за пласирање антисрбске омразе која иде руку под руку са стереотипима вишедеценијске пропаганде и демонизације нашег народа.
Зато, ово одбојно и недопустиво јавно само-срамоћење игумана србског манастира, мора бити хитно залечено, то јест, санкционисано. Да ли ће то бити уклањање са места игумана и одузимање свештеномонашког чина одлучиће надлежни архијереји. Одсуство било какве реакције од њихове стране неће умањити значај и размере рибничког непочинства. Напротив, може допринети актуелизовању других наших невоља и постављању још тежих питања.
На другом месту сам поставио питање и предлог СтСт читаоцима, вернима из Ваљевске Епархије – да се упути писмо надлежном Епископу (један брат је одговорио – хвала му). Ово жалосно дешавање се тиче свих нас, без обзира ко нам је епископ (тј. духовни супервизор), али било би корисно да сазнамо има ли и каквог локалног реаговања верног народа у вези са овим неочекиваним и небивалим перформансом.