Од лење и запарложене власти гора је власт предузимљивих и ужурбаних медиокритета, која држави и народу чини штету гору од непријатељске окупације
Од лење и запарложене власти, која ни о коме и ни о чему не брине, која запоставља све своје дужности и животари од данас до сутра као да ће бити вечита – од ње постоји и гора. То је власт предузимљивих и ужурбаних медиокритета. Нашавши се на позицији коју ниједном својом особином не заслужује, клика таквих живахних никоговића не само да може, него мора својој држави и народу причинити штету гору од непријатељске окупације. Она је упоредива само с једном периодичном и географски релативно ограниченом природном појавом – најездом злоћудних, мутираних скакаваца. После њих – и људских ниткова и скакаваца – завлада таква пустош да даљи живот на том, сад непрепознатљивом, месту постаје скоро немогућ, чак и кад само зло мине.
Махнитост глодања, раскопавања, чупања, сечења и рушења Свега унаоколо, зарад суманутог подизања и грађења никоме непотребног, ефемерног Ничега (неукусних споменика своје таштине) поприма патолошке размере. У корену разорне ревности тог колектива социопата лежи дубоко похрањена мржња према свему што превазилази ниски хоризонт њиховог разумевања, према свему што је лепше, трајније, племенитије, живље, благородније од њих. А то је све, они мрзе све. Зато се окомљују подједнако и на природу и на дела људских руку минулих, од њих неупоредиво бољих нараштаја. И неће се смирити док с лица земље не уклоне све што им одражава њихову ништавност и испразност, док на свој ниво не сведу све пределе физичког света и све области уметности, науке и културе.
Никакви инсектициди никад нису успели да спрече нити ублаже најезду скакаваца. Кад они оду, преживели морају уложити напор да своју родну груду учине опет пределом Живота и Лепоте. Ваља за то сакупљати снагу, још док најезда траје.
(10. IV 2019)
Ива Радовић, Оливер Томић, Духовна хајдучија, Балканија, Нови Сад, 2026.
ТЕКСТОВИ ДУХОВНЕ ГЕРИЛЕ/ХАЈДУЧИЈЕ НА СТАЊУ СТВАРИ
Categories: Гостинска соба
Pa ovaj tekst sa može tačno tako opisati kao DUHOVNA HAJDUČIJA, Ja još nevide toliku bolesnu mržnju kao u ovom tekstu koji može da služi samo za rušenje svega što odlikuje naš narod. Kakva osoba može ovoliko da mrzi i zašto? Autori se brinu sa kulturu samo mi nije jasno šta to kulturno ima u ovom tekstu? Verujem da moj komentar neće ni biti objavljen jer je ovaj portal na istoj liniji kao i autori inače nebi objavljivao ovakve ********?
@Milorad Milosevic
Добили сте бесплатан пример наше драгоцене књиге. Оставите контакт и у здрављу да је читате. Одма’ смо знали да сте наш…
Духовна хајдучија
Милорад Милошевић, жели да остави утисак неке проницљивисти а појма нема. Везивање овог општег духовног суноврата за актуелни моменат(политички или какав год) је смешно.
Мало старији ће се присетити какви смо људи били и какво смо друштво били спочетка ’90. Колико природнији односи, колико боље воље међу људима. Колико љубави међу родбином, колегијалности међу запосленима. Колико више поштивања, васпитања. Искреног односа а не куртоазне финоће испод чије глазуре чучи хладноћа и равнодушност као данас. Како смо се некадсмлагало шалили и смејали – док се то данас дешава једино ако се неком подсмевамо.
Разлози овоме су многоструки, шаролики, видљиви, али и они јако тешко уочљиви. Многе је чак тешко повезати са тренутним духовним стањем друштва без дубље анализе, али један се може издвојити : опредељење за капитализам и преузимање, готово под присилом западног модела друштва. Или још прецизније рећи, модела друштва који је скуван у Тависток лонцу за народе поујт нашег. Ето ко нас се још сећа оног периода, готово да једва може да нас препозна.
Метафора је стилска граматичка фигура за пренесена значења у употреби у свакодневном говору сваког Србина и Србкиње чија се употеба научи још од малих ногу у живо у извођењу од својих и туђих родитеља, од својих и туђих бака и дека, од својих и туђих рођака и пријатеља познаника и то пре него што се пође у први разред основне школе, где ће тек у вишим разредима основне школе бити му или бити јој објашњено шта је то метафора од учитеља или учитељице и како се правилно или неправилно метафора употребљава у школском теоретском животу а како у друштвеном практичном животу.
Мене лично су две метафоричне речи на крају текста навеле на једну метафору која је узгред буди речено отишла у заборав као и уосталом и друге метафоре из прошлог века.
„Најезда скакаваца“.
Дефиниција.
„Туча у крају између завађених младића (око било чега 60-тих,70-тих и 80-тих) који су извадили скакавце“.
Последице туче у крају су биле мале, и појединачне, а после сви су све знали ко је кога убо или избо.
Завоји рађени у кући. Не у хитној.
Мурија знала ко је ко.
Скакавац нож, као и бодеж нож су заједно отишли у заборав.
Заједно са завојима.
Физички. Тотално.
Данас су се у употребу вратили ОБА.
Дигитално. Тотално.
За тучу свих завађених младића и девојака
( око било чега у 2000-тим ) који су извадили мобилне скакавце.
Последице туче у крају ће бити велике, и групне, а после нико неће знати ко је кога убо или избо.
Завијања нема у кући. Ни у хитној.
Мурија нема појма ко је ко.
И.
Кога.
Метафорички.
И.
Дигитално.
Убо.
И.
Избо.
А.
Богами ни МИ.
У.
Крају.
МОМ.
@A head full od dreams Свака част за опис преумљења овог народа, то је тачно то. Раније су се људи стидели прибегавања лицемерству и хладноћи, гледању само својих интереса, данас се томе приступа на научни начин, људи имају читаве библиотеке са правилима успешних људи, о постављању „граница“, разним стратегијама „афирмисања“ и осталом из репертоара и доста их и не сматра да подбацују у нечему већ да су се освестили и сазрели. Оно што подржава овај нови менталитет је што је створена друштвена клима како ми неко недавно рече: „сад свако зна да ако му се нешто деси, остане без посла, разболи се или нешто друго, да га нико неће погледати“. Овај страх је свуда присутан у људима што ствара став сам-за-себе и сам-против-свих , а ово је почетак западног индивидуализма, они су давно у то уведени. Против овога се човек може борити само држећи се Бога, без њега нема излаза и многи ће бити сатрвени хладноћом, самоћом, осећањем тријумфа неправде и тугом, јер ће ова друштвена клима само да се продубљује и јача. Матија Бећковић у једном интервјуу рече како су му сви књижевни пријатељи у току овог нашег полома од 35 година умрли наводно природном смрћу, а да ниједна смрт није заправо била природна. Рекао је да је Душко Радовић којим случајем остао жив, да не види ни једно место у садашњем друштву где би могао њега да замисли. Ово је нови свет у који се стари тип људи не уклапа. Ово мислим да може свако да провери ако прође погледом преко својих покојних, схватиће брзо да је одлазак многих вештачки убрзан. Побегли људи од духа времена.
@ДШ : Zeitgeist Против овога се човек може борити само држећи се Бога, без њега нема излаза и многи ће бити сатрвени хладноћом, самоћом, осећањем тријумфа неправде и тугом, јер ће ова друштвена клима само да се продубљује и јача.
Како осетити Бога , барем толико колико осећамо Друштвену климу ? Наравно , кроз Божје дарове ! Који је од њих највећи ? Наравно , преносити Божије речи ! Коме је Бог дао да преноси речи ? Жексу , Вучићевићу , Пецонију , Бобану Ракићу … Нема Бога да ја то слушам или читам !!!
@035 Већ сам написао неко своје мишљење на питања слична овом испод ваших коментара на текст Андреја Ткачова…Ови што сте их набројали нису ауторитети ни за шта и уопште вас не спутавају у било чему. То су људи који су просто промашили тему и треба их само игнорисати и заобићи, мада се и то ваљда учи и није лако јер су свуда. Ја сам због тога избацио тв из куће пре пет година да се не бих борио са њиховим лајањем свакодневно. Концепт телевизије је превазиђен, сама идеја да постоји редакција која вам прави селекцију садржаја и ауторитета и да то претендује на стварност је застарела, нарочито сад поред интернета и могућнсти да човек сам тражи оно што га занима. Ако будемо од њих очекивали да нам сведоче Бога, онда ћемо сами бити криви за разочарење. Не преносе они Божије речи, већ искључиво своје стање објављују, а „уста говоре од сувишка срца“.
Још одавно сам знао да волим ову Иву. ***** *** ** ******
Иначе, у прилог текста иде једна подела људи на следеће категорије.
Паметан
Глуп
Вредан
Лењ.
Приликом доделе задатака, пазити на следеће: паметан и вредан су супер комбинација.
Затим иде паметан и лењ – неће много да ради, ал кад уради добро је.
Затим иде глуп и лењ. Глуп неће радити и не прави катастрофе око себе, јер га лењост спречава да делује.
Глуп и вредан – то је убитачна комбинација. Свуда се намеће, свега се прихвата, а ништа не зна нити капира.
Одг ДШ. Да пријатељу, то сам и ја мислио „Држати се Бога“, али веровао или не – то није довиљно.
Пре негде, био сам у кантакту са неком родбином која живи у неком малом пасивном месту. Живе скромно, изоловани су од савременог ужурбаног метежа великих градова, пространа дворишта и ливаде њихиву децу итекако одвлаче од екрана разних величина и свега што се на њима може видети.
Они су зато остали прости, једноставни, непосредни, воле и радују се кад сретну човека и слободно могу рећи нишчи/сиромашни духом овог времена. Они нису ишли главним путем овог времена и није их дух овог времена трењем похабао.
Сумњам да су прочтали икада ишта од духовне литературе, за разлику од мене који сваки дан нешто душекорисно прочитам али верујем да сутра сиђе Господ, да би њихива срца затекао у бољем стању. (Зато убеђен сам, да се поред живе вере, мора склањати из смрдљивог места, да се и сам не усмрдиш)
Трендови на које смо прикључени су јако лоши, држава је поробљена, свуда су инфилтрирани нво кадрови који спроводе агенду. Плус иде ново време, нове генерације су приковане за екран, дигитални простор је ван контроле, па свако добија порцију поропаганде готово персонализовано. Тј развијем АИ, биће сваком лично дозирано шта је велики брат наменио. Па ће бити још слуђенији него данас.
Некад је за борбу за слободу било довољно да Карађоре окупи људе, и да сеоски поп благослови (велике попе су и тад биле заузетее). Данас је за то потребно много више, јер је тешко разумети и учинити да већина разуме да би се могло колективно делати. Тренутно смо у Тависток лонцу до те мере скувани да пучина, стока једна грдна, данас верује да ће до слободе доћи ако би се на неком пољу поубијали, огавних надимака – ћаци и блокадери. Само још мало н1, информер и нова зачина и биће и то чудо. Усталом то је већ било 1941. Зар се по Србији нису убијали четници, партизани, љотићевци у тренутку док нас страна војска окупира и убуја народ?
Хеј! Зашто сте у мој текст ставили звездице?!? То може да се криво схвати као увреда или псовка. А ја нисам изјавио ништа слично нити увреди нити псовци, у најширем или најужем смислу. Ценим Ивин поглед на свет.
Под звездицама сам написао да бих се могао оженити таквом особом. То је без вулгарности. Свакако, поздрав Ивиној породици, ово је тотално безазлено и са свим поштовањем према православној породици.
Жена ‘ајдучица у данашње време, вреди више од камиона силикона, ноктију, зубију, пластике, лака, фарбе, креме и разних помадија и ђаконија за кожу. Ко ће трпети препричавања свих тих серија, ко ће распремати стан и кућу сваки пут кад дођу гости.
Није битно шта је у тањирима. Битно је ко седи за столом.
Grounded to fly
Grounding to fly
So deep, so high
In the earth, in the sky
Grounded to fly
Take a breath
And try
Ground your feet
And fly
A deep root
Under your foot
And above – the sky
Grounded to fly
Momčilo